U savremenom društvu, obrazovni sektor suočava se s brojnim izazovima koji prevazilaze tehnološke promene i obuhvataju društveno-političke sfere. Kada se društvo susretne sa novim fenomenima, poput široke primene alata veštačke inteligencije u različitim oblastima, često kasni u usvajanju adekvatnih standarda i obrazovnih pristupa. Umesto da društvo primenjuje preventivne mere i unapređuje edukaciju, često se političke odluke svode na represivne mere kao što je pojačano prisustvo policije u školama.
Piše: Vladislav Stojičić; Foto: Maja Vican – Fotobaza.ba
Sagovornici eTrafike ističu važnost individualne odgovornosti u obrazovanju i neophodnost prilagođavanja obrazovnog sistema brzim tehnološkim promenama. Borislav Vukojević, stručnjak za komunikacije i medijske studije, trenutno viši asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Banjaluci, govoreći o izazovima koji oblikuju obrazovni sistem u Republici Srpskoj, ističe širu globalnu sliku i njegovu percepciju zaostajanja u odnosu na tehnološke i društveno-političke promene.
“Ono što je meni interesantno, a nije ograničeno samo na tehnološke promjene koje sada proživljavamo, već i na društveno-političke sfere i obrazovanje, jeste da mi se čini da nismo jedini koji se suočavaju sa ovim problemom”, naglašava Vukojević.
Ističe da je problem globalan, s retkim izuzecima poput Singapura i skandinavskih zemalja. Svoje razmišljanje ilustruje primerom iz Republike Srpske.
“Kod nas, obrazovni sektor uvijek kasni za onim gdje bi trebalo da bude, a za to najviše ‘krivim’ politički segment. Prije godinu i po do dvije, uveli smo policiju u škole zbog nuspojava korištenja društvenih medija kao što su ismijavanje na TikToku, ‘deepfake’ video-zapisi, fizički i verbalni sukobi među djecom te stigmatizacija. Nasuprot skandinavskim zemljama ili Singapuru, kod nas često kasnimo i reagujemo samo kada se problemi već razbuktaju”, ističe Vukojević.
Smatra da je obrazovni sektor često na meti kritika jer bi trebalo da priprema učenike za budućnost.
“Najveći problem u tome su procedure”, zaključuje.
U svetu gde se često odgovornost prebacuje na sistem ili državu, Danijela Vranješ asistentkinja na Filološkom fakultetu u Beogradu i stručnjakinja za veštačku inteligenciju (VI) u obrazovanju, ističe moć pojedinca u stvaranju promena.
“Često smo skloni da krivicu za nešto što nam se čini da ne valja ili ne funkcioniše kako treba pripišemo nekom apstraktnom pojmu kao što je ‘sistem’ ili ‘država’. Odgovornost uvek leži u rukama pojedinaca. Jedina moć koju kao nastavnici imamo, i najbrže rešenje, jeste da počnemo od sebe, svojih učenika i svoje učionice”, naglašava, dodajući da je sistem spor i zahteva godine za promene.
Govoreći o raznolikosti učionice, naglašava da promena koju očekujemo mora doći od nas samih.
“Nezavisno od društvene klime i trenutne ekonomsko-političke situacije, moramo od naše učionice napraviti sigurno mesto gde će se negovati međusobno poštovanje i saosećanje, što možemo postići samo ličnim primerom”, zaključuje Vranješ.
Prevencija preko edukacije: Zašto zabrane ne funkcionišu?
Borislav Vukojević kao konsultant sarađuje sa UNESCOM pa nam prenosi svoja zapažanja u radu sa njima.
“Nisam mogao da vjerujem koliko postoji otpora za uvođenje pozitivnih promjena za mlade. Mislim da je problem što politika često miješa svoje procedure, govoreći: ‘Ovo ne može tako, za to postoji institucija X ili Y.’ Međutim, vrijeme ne čeka nikoga, i često se suočavamo sa situacijama gdje mislimo da je problem vršnjačkog nasilja u TikToku. To je potpuno pogrešna percepcija, isto kao da kažemo da je problem obrazovanja u laptopu ili računaru”, pojašnjava Vukojević.
Dodaje da društveni mediji, uključujući TikTok, mogu biti ogroman potencijal, što ilustruje ličnim primerom.
“Moj TikTok je kao velika kutija za obrazovanje jer mi algoritam omogućava da se uključim u jedan besplatan fakultet, svojevrstan ‘echo chamber’ koji mi pruža vještine, znanja i zajednicu za komunikaciju. Gasiti takve inicijative političkim zabranama je potpuno pogrešno, jer je kontraproduktivno zabraniti djeci nešto. To može da se uradi oduzimanjem telefona, hardverski i softverski, međutim suština je u tome da će djeca koristiti svoje slobodno vrijeme tražeći način kako da to zaobiđu”, pojašnjava on.
Smatra da se zanemaruje uticaj digitalne tehnologije na obrazovanje i formiranje identiteta novih generacija, što ilustruje ličnim primerom. Njegova petogodišnja kćerka ne koristi telefon zato što ga on i supruga ne koriste pred njom.
“To je suština. Ne možemo očekivati od djece da budu savršeno bolja nego što smo mi, ako mi imamo navike koje imamo, jer djeca uče primjerom. Ono što vide, što čuju, šta ih okružuje. Nemamo nikakve političke smjernice o tome šta treba da se radi da bismo preventivno djelovali, ali ne zabranama, jer zabrane su najlakše. Novim generacijama to je udar na lični identitet. Meni nije problem da budem bez telefona jer sam ja odrastao bez toga, to meni ne predstavlja srž mog identiteta. Ali sa druge strane, moramo da shvatimo da generacije koje su odrasle sa tim, to je sastavni dio njihovog života. Mi kao društvo moramo shvatiti da je tehnologija sastavni dio života novih generacija. Za deset, dvadeset godina, tehnologija će biti neizbježna i neodvojiva od svakodnevnog života. Zato je sada vrijeme da se prilagodimo novim izazovima i promjenama”, pojašnjava Vukojević.
Da bismo uopšte razmišljali o važnosti prilagođavanja obrazovnog sistema specifičnostima novih generacija i njenom značaju, prvo moramo shvatiti da deca ne razmišljaju isto kao mi.
“Sjećam se kako su naši bake i deke, koji su odrasli bez televizora, teško razumjeli nas koji smo odrasli uz TV. Danas je slično s tehnologijom – djeca su pod stalnim pritiskom grupe i okruženja. Politički sistem mora prepoznati ove potrebe i prilagoditi obrazovni sektor. Na primjer, mojoj ćerki želimo da stvaramo iskustvo djetinjstva bez interaktivne tehnologije. To ne znači da ne želim da koristi tehnologiju kasnije, već da je važno da prvo stekne osnovna iskustva bez nje”, kaže on.
Da bi obrazovni sistem bio u koraku sa vremenom, potrebno je napraviti promene. Pritom se moraju uzeti u obzir brze tehnološke promene, sve učestalije nasilje u školama, nove izazove i navike kod dece (poput nedostatka pažnje i nekritičkog konzumiranja sadržaja), upitnost standardnih načina predavanja i organizovanja nastave (uključujući svrhu ocenjivanja, dužinu časa i metode prenošenja znanja), nezainteresovanost mladih za nastavničku profesiju i loš materijalni status radnika u prosveti.
“Prvi korak jeste da prestanemo da lamentiramo nad tim kako deca nemaju pažnju, nemaju navike učenja, radne navike, vrijednosti… Ne možemo da znamo kakve bismo mi osobe bili da smo odrastali u ovakvim uslovima u kakvima mladi danas odrastaju. Tu prevashodno mislim na digitalni svet, na količinu informacija kojoj su mladi danas izloženi, količinu reklama, nebrojene stimuluse koji u našem telu prouzrokuju lučenje raznih hormona (poput igrica, obaveštenja na društvenim mrežama…), itd. Kako je moguće da od dece koja svakodnevno doživljavaju ogromne hormonske promene prouzrokovane beskrajnim digitalnim sadržajima očekujemo da, a priori znaju da razlikuju važno od nevažnog i da održe pažnju duže od nekoliko minuta, a pritom se ni sami nismo snašli u tom svetu?”, pita Danijela Vranješ.
Kao prvi korak vidi prihvatanje trenutnog stanja za početnu tačku, na kojoj gradimo ono što smatramo da je neophodno. Među narednim koracima nalaze se drugačije metode predavanja.
“Danas više niko ne može da prati jednoličan sadržaj ni petnaest minuta, a kamoli pola sata ili duže. Osim toga, važna promena je i da deca danas ne prihvataju autoritet kao nametnuti koncept imanentan svim osobama starijim od nas samih, a mnoge ljude vređa što se njihov autoritet na bilo koji način dovodi u pitanje, jer pripadaju generaciji koja to nije smela niti pomišljala da čini. Međutim, kada shvatimo da je kroz ljudski pristup i uzajamno poštovanje moguće postići bilo koji cilj, a da je nastavnik na putu do tog cilja saveznik i prijatelj, a ne kočijaš sa bičem u ruci, do skoro svakog deteta se može dopreti”, ističe ona.
Sa promenama načina predavanja ide i prilagođavanje gradiva realnim potrebama dece.
“Trenutni tip nastave koji većinom pružamo deci ne priprema ih za život u današnjem svetu i ne dozvoljava im da se osamostale i očvrsnu. Mladi danas ne žele da uče nešto samo zato što je to tako propisano, već žele da znaju kako će im to znanje i veštine biti korisni u svakodnevnom životu i kakva je njihova upotrebna vrednost. Zbog toga je potreban ozbiljan zaokret od teorije ka praktičnoj primeni znanja. Ovaj pristup će dovesti do razvoja kritičkog razmišljanja, jer da bi se nešto primenilo, mora se prvo dobro upoznati i izučiti”, kaže Danijela Vranješ.
Problemi sa roditeljima i ekranima
Vukojević sugeriše da je najveći problem u obrazovnom sektoru vezan za način na koji se mladi odgajaju u kontekstu novih tehnologija. Nije problem što je oni koriste, već način na koji je koriste.
“Problem s poremećajem pažnje nastaje ne samo zbog telefona ili interaktivne tehnologije, već zbog toga što djeca shvataju da ne moraju ništa da gledaju do kraja. TikTok je očarao djecu zbog svoje kratkoće. Tehnologija treba da bude pod kontrolom djece, ali uz nametnuta pravila. Na primer, dječak s problemom pažnje je dobio savjet da gleda video do kraja prije nego što pređe na drugi. Ostavite mu telefon, ali ga ograničite da ako nešto počne da gleda, mora da završi do kraja. Rezultat je bio fantastičan – dječak je povratio samopouzdanje i fokus na času. Kada sam ga pitao zašto mu je dosadno na času, rekao je: ‘Kada učiteljica počne nešto da priča, a ja razmišljam kako da je sklonim, kao na TikToku, Jutjubu, kako je prevlačenjem prsta svajpam'”, ilustruje Vukojević.
On ukazuje da problem nije u samoj tehnologiji, već u tome što roditelji koriste ekrane kao sredstvo smirenja.
“Veliki problem je kada se ekran poveže s radnjom koju želimo izazvati kod djece. Na primjer, dijete neće jesti bez telefona. Imamo generaciju dvanaestogodišnjaka i trinaestogodišnjaka koji ne mogu jesti bez ekrana ispred sebe. To je defekt koji mnogi ne vide kao problem, već kao nešto normalno”, kaže on.
Odgovornost obrazovnog sistema
Sa druge strane, sva odgovornost se svaljuje na sektor obrazovanja.
“Evo vam moje dijete i sada vi to tamo ispeglajte i ispravite, a ja ću visiti nad glavom za svaku ocjenu”, ilustruje Vukojević odnos roditelja prema prosvetnim radnicima.
Generativna veštačka inteligencija donosi sa sobom duboke promene u obrazovnom sektoru, ali istovremeno nosi i značajne opasnosti. Kao najveću opasnost Vukojević navodi primer izrade pismenih zadataka, dok kao odgovor ističe usmene provera znanja.
“Drugi problem je što, ako uzmemo generativnu vještačku inteligenciju kao vrhunac tehnoloških promjena, obrazovni sistemi i političko-društveni sistemi na višem nivou se ponašaju kao da će sve proći ako začepe uši i oči te pjevaju u sebi. Generativna vještačka inteligencija nije usputna priča, to je tehnologija koja će promijeniti ne samo obrazovni sektor, već i poslovni, društveni, produktivni sektor… Sve će se promijeniti, a mi se ponašamo kao da čekamo da oluja prođe pa ćemo nastaviti po starom. To više neće biti moguće. Tehnologija se već koristi na načine koji nisu uvijek konstruktivni, ne zbog zlonamjernosti već zbog dostupnosti”, dodaje on.
Govoreći o svojim iskustvima sa studentima, Vukojević ukazuje na važnost transparentnosti i obrazovanja o pravilnoj upotrebi VI.
“Protiv zloupotrebe alata vještačke inteligencije od strane studenata, borim se tako što im na prvom času pokažem da znam više od njih, kako bih ih podučio kako je koristiti na pravi način. Važno je da se te tehnologije ne sakrivaju od studenata, već da im se pokaže kako ih ispravno koristiti”, kaže on.
Vukojević priznaje da u svojoj nastavi dozvoljava studentima da koriste veštačku inteligenciju za kreiranje prezentacija, ali uz uslov da ulazni tekst bude njihov.
“Automatizacija izlaznog rezultata nije problem, ali VI ne smije kreirati i tekst i prezentaciju. To bi moglo ograničiti kritičko razmišljanje studenata, jer bi oni mogli jednostavno prihvatiti sve što tehnologija generiše kao konačan proizvod. Ja sebi dajem za pravo da u određenim zadacima koristim VI za kreiranje prezentacija. Kako to objašnjavam studentima, zašto ja to mogu? Zato što sam napravio na hiljade prezentacija bez VI, što znači da mogu evaluirati ono što dobijem od nje. Ali šta se dešava ako nemate iskustva? Kada učenici koriste VI za kreiranje prezentacija, to postaje kao dugme za obostrano poravnanje u Wordu. Oni neće kritički posmatrati ono što dobiju, jer misle da je kreiranje prezentacije samo jedno dugme, a ne proces razmišljanja”, upozorava on.
U zaključku, Vukojević podvlači da generativna veštačka inteligencija može ponuditi velike prednosti onima koji već imaju određeno znanje i veštine, ali zahteva pažljivo upravljanje kako bi se iskoristile njene prednosti, bez rizika od zloupotrebe ili gubitka kritičkog razmišljanja kod korisnika.
Personalizacija obrazovanja je moguća
Personalizacija obrazovnog pristupa postala je ostvariva zahvaljujući napretku veštačke inteligencije, tvrdi Vukojević.
“Primjer za to je Singapur, gde se već testira personalizacija učenja putem zadataka i predavanja prilagođenih svakom učenikovom načinu razmišljanja i razumjevanja. Neko je više vizuelni tip, neko auditivni, neko tekstualni, a sada se to može uraditi uz nekoliko klikova. To je ono što VI donosi u obrazovanje, a čega mnogi nisu svjesni”, dodaje.
Na pitanje zašto škole nisu prepoznale ovaj ogroman potencijal, Vukojević odgovara vrlo konkretno.
“Mislim da je odgovor u jednoj riječi: strah. Strah da će ih zamijeniti”, ističe.
Uticaj na birokratske procese u nastavi
Veštačka inteligencija može značajno transformisati birokratske procese u obrazovanju i istovremeno podržati kreativne procese nastavnika, smatra Danijela Vranješ.
“Veštačka inteligencija može ubrzati i optimizovati birokratske zadatke kao što su postavljanje ciljeva, planiranje nastavnih programa, i pisanje izveštaja. To oslobađa nastavnike da više vremena posvete pripremi kvalitetnih časova. Često se susrećemo s kreativnom blokadom ili dosadom u programu koji predajemo. U takvim situacijama, veštačka inteligencija može pružiti nove ideje koje mogu osvežiti nastavu”, kaže Vranješ.
Ipak, dodaje da te ideje treba koristiti kao inspiraciju, jer veštačkoj inteligenciji nedostaje ljudska dimenzija i duboko poznavanje učenika.
“Osim toga, veštačka inteligencija može značajno olakšati proces pripreme materijala za čas, omogućavajući brzu prilagodbu materijala u različite formate (tekst, audio, slike, igre) i nivoe, što podržava unutrašnju diferencijaciju za svakog učenika. Međutim, važno je da veštačka inteligencija ostane samo alatna podrška, a ne zamena za ključne aspekte ljudske interakcije i prilagođavanja nastave individualnim potrebama učenika”, pojašnjava ona.
Ona dalje objašnjava da veštačka inteligencija može doprineti kao podrška nastavi i omogućiti učenicima da samostalno prodube svoje znanje van školskih časova. Sa integracijom veštačke inteligencije u obrazovne procese, uloga nastavnika kao facilitatora učenja ostaje ključna. Sve će se više stavljati fokus na ljudske osobine nastavnika poput: empatije, razumevanja, autentičnosti, kreativnosti i snalažljivosti. Sugeriše da je ključno da nastavnici aktivno istražuju koje digitalne alate im stoje na raspolaganju i da samostalno odluče kako i u kojoj meri će ih koristiti u svojoj nastavnoj praksi, uz očuvanje važnosti ljudske interakcije i prilagođavanja nastave individualnim potrebama učenika.
This article has been produced with the financial assistance of the European Union. The contents of this document are the sole responsibility of eTrafika and can under no circumstances be regarded as reflecting the position of the European Union.