Dvije starije gospođe su otišle na kafu. Dugo se nisu vidjele. Malo će popričati, sjetiti se nekadašnjih vremena, svaka će se pohvaliti svojom djecom i unucima, na neke stvari i požaliti. Život ide, šta će?
Piše: Fedor Marjanović, foto: Srđan Dunđerović, pobjednička fotografija kategorije “Ljudi mog grada”, Memorijalni foto konkurs “Goran Terzić” 2019. godine
Sjele su odmah pored prozora. Gledaju ulicu koju, ko zna zašto, rovare. Njihov razgovor remeti samo udarac malja od ono što je ostalo od starog asfalta.
Veselija gospođa je naručila kafu. Pomirila se s vremenom. Lice joj je ozareno osmijehom. Ona ozbiljnija, melanholičnija, naručila je sok. Sa slamčicom. Tako pije i njena unuka. Ona doduše to radi dostojanstvenije. Nakon što je otpila gutljaj, oči su joj dodirnule razlupanu ulicu ispred kafića. I tako se zagleda u ostatke nekadašnjeg trotoara dok njena prijateljica priča svojim neuništivim osmijehom. U glavi joj odzvanja udarac malja o kamen, a ona misli koliko je puta prešla preko tog polupanog pločnika. Koliko se grad promijenio od kada je bila godina svoje unuke. I mrzi taj malj, koji uporno tuče ostatke starog grada. Kao da lomi njene kosti.
Malj tuče, a kamen se ne da. Pitanje je ko će duže izdržati, kamen ili radnikova leđa. Svakim zamahom postaju sve krivlja i krivlja. A svaki uradac prenosi se na njegove kosti. A prokleti kamen ni da mrdne. Šef je rekao: „Ili danas sve zaršite ili se pozdravite sa poslom.“ Sunce je upeklo. Lagana majica postaje znojnija i toplija. Malj leti gore, dole. Kamen se ne da. A kod kuće sjedi nezaposlena žena sa djecom. Sva ta gladna usta koju treba prehraniti, a djecu još treba iškolovati. On više nije u godinama kada lako može da izdrži fizički rad, ali šta će? A prokleti kamen nikako da pukne. Radnik zamahuje, udara maljem, i samo se pita: „Ko će duže izdržati? Kamen ili moje kosti?“