Posljednjih nekoliko dana top tema svih medija je bila policijska brutalnost na jednom od muzičkih festivala koji se održao na tvrđavi Kastel. Povod za ovaj tekst nije ta brutalnost, već isključivo izjava ministra Jovičića. Izjava za medije koja mi još odzvanja u glavi. „Policiju niko ne smije da tuče! Oni uredno rade svoj posao“! Koliko to oni dobro rade svoj posao odlučite vi sami, dragi moji čitaoci. Ja ću u sljedećih nekoliko pasusa prepričati neka od svojih iskustava sa čuvarima zakona i reda u našoj državi.
Obijen automobil: Priča me vraća nekoliko godina unazad u period sredine mojih studentskih dana. Parkirao sam svoj automobil ispred zgrade Pravnog fakulteta u Banja Luci, i otišao do zgrade fakulteta da se nađem sa drugarima pa da zajedno idemo na svirku. Zadržao sam se svega 10 minuta, i kad sam se vratio do automobila dočekalo me iznenađenje. Razbijeno staklo, nema CD plejera, stvari isprevrtane, nema foto aparata. Klasična provala, i ja naravno kao i svaki savjestan građanin pozivam policiju. Njima je trebalo okruglo sat vremena da dođu, iako se zgrada fakulteta nalazi tačno preko puta stanice. U ime policije došao je mladoliki inspektor u havajskoj košulji i japankama. Izgledao je kao Nik Sloter iz „Tropske vrline“. Taj Nik Sloter me ubijedio da mi ne može pomoći jer je noć i njemu trebaju neki reflektori da napravi uviđaj, ali će pozvati svog kolegu starijeg inspektora možda mi on može pomoći. Stariji je došao i zatražio od mene da otvorim vrata od automobila. Nisam bio siguran da li smijem to da radim, možda ću uništiti otiske prstiju. On je rekao da ne brinem. Kad sam otvorio vrata, on je provirio glavom u auto, pogledao lijevo, pa desno, vratio glavu nazad i onako mi razočarano rekao „Ovdje dečko nema otisaka“. Zamislite! Da li on ima neki poseban specijani vid pa je golim okom primijetio da nema otisaka koji bi otkrili počinioca. U svakom slučaju, iako sam podnio prijavu o krađi, moj CD plejer nikad nije pronađen niti mi je iko nadoknadio štetu na automobilu. Idemo dalje…
Jednog sunčanog dana stojim u koloni automobila kod Medicinske elektronike. Nepoznati Ford Fokus pretiče čitavu kolonu i udara svojim desnim retrovizorom u moj lijevi. Naravno staklo puca a plastiku ni danas nisam našao. Kako sam bio u gužvi nisam mogao na vrijeme da krenem za njim, ali sam odlučio da krenem da ga tražim. Dok sam kružio po gradu primijetim jednog policajca kako stoji na bulevaru. Dajem žmigavac i penjem se desnim točkovima na trotoar, zatim palim sva četiri žmigavca i izlazim iz auta. Izašao sam u nadi da će mi taj policajac pomoći ili mi makar reći šta da radim? Međutim ljuti „organ“ je već bio kraj mog auta i spremio tiket da mi piše kaznu zbog parkiranja na trotoaru. Pokušavam svim silama da mu objasnim da sam se tu zaustavio zbog njega jer mi treba pomoć, savjet, bilo šta! Drug plavi je uzeo moje dokumente, napisao kaznu od 40KM i nastavio gledati svoja posla. Koja posla!?? Briga njega što sam ja zbog njega stao, tu parkiranje nije dozvoljeno. Ko ne bi poludio dobijam kaznu i štetu na automobilu sve u jednom danu. Idemo dalje…
Jedne ljetnje večeri prolazio sam pokraj kafe bara u Trnu. U tom trenutku konobarica je istrčala i molila me za pomoć. Naime imala je strah da ode iz lokala jer četiri momka u „sivom golfu“ kruže po naselju i prijetili su joj da će je napasti čim krene kući. Jadnica sama je, nema na računu da nekog zove. I tako je ja glupan savjetujem da pozovemo policiju, oni će nam pomoći. Opet slična priča, čekali smo ih više od sat vremena, a taj „sivi golf“ je stvarno kružio oko kafića. Dispečer me pet puta prespajao na broj policijske stanice Trn. Tu se niko nije javljao dugo vremena. I na kraju konačno odgovor. „Ništa ne brinite! Šaljemo kolege!“ Tješim djevojku da policija stiže i da će sve biti u redu. Međutim, opet šok. Dolazi jedan stari debeli policajac, ljut i mrzovoljan. Ulazi u kafanu i galami „Ko je zvao policiju!“ Objašnjavam dotičnom da je djevojka u opasnosti, međutim on od mene uzima moju ličnu kartu, zatim me zapisuje u rokovnik i govori „Žao mi je djeco meni je radno vrijeme završeno, ja sam pošao kući. Idite i vi, neće vam ništa biti, ajde momak čuvaj tu svoju curu“. I nakon toga izlazi iz kafića i odlazi civilnim autom. Zamislite!? Sve što samo mogao da uradim je da odem po svoje auto i da vozim nepoznatu djevojku kući i strepim šta nam se može desiti, ali opet dobro, ne daj bože da smo maltretirali onoga koji čuva red i mir, jer njemu je isteklo radno vrijeme.
Mojih „nesretnih susreta“ sa policijom ima mnogo. Kao klinac sam zaradio šamar jer sam se samo nasmijao tokom jedne racije u jednom lokalu. Tokom te racije u kafiću je bilo više od dvadeset policajaca, a pokraj mene je stajao stari sijedi debeli mrzovoljni pripadnik narodne vlasti. Ponekad se iznenadim koliko ih ima tog fizičkog opisa? Pitao sam dotičnog da li postoji neki problem ili je ova racija isključivo rutinskog karaktera? Želio je da mi odgovori, ali rečenicu „rutinskog karaktera“ nije mogao da izgovori „ ru, ruu rutt..“ nakon toga ja sam se malo nasmiješio i pljuss! Sijevnula je šamarčina kao u priči. „Šta se smiješ!!! Vadi ličnu kartu!“
To su, dragi moj čitaoče, samo neki od mojih doživljaja. O običnim saobraćajnim kontrolama je suvišno i govoriti. Prestao sam da se nerviram kad zaradim kaznu jer mi nedostaje jedan zavoj u prvoj pomoći, a kaznu mi pišu policajci na čijem službenom vozilu nijedna signalizacija nije ispravna.
To je izgleda tako, po nekom pravilu. Oni što provode zakon, za njih ne važi isti. Neka se dragi ministar Jovičić zapita koliko ovaj narod ima povjerenja u našu policiju? Mi ovdje nemamo pravih čuvara reda i zakona. Postoje samo lijeni policajci i korumpirani policajci. Od dva zla nije lako izabrati koje je manje. Ja samo znam jednu stvar. Suviše sam loših iskustava imao sa njima. Tako da mi ne pada na pamet da od njih ikada više tražim pomoć. A ako se nađem u budućnosti u nekoj nesretnoj situaciji, sve što mogu sam da popravim i sredim uradiću, na njih nikad više neću računati.
eTrafika.net – David Jojić