Neću je imenovati. Ne zato što mislim da se ona stidi borbe sa svojim tijelom. Njena maestralna bitka je oku vidljiva. Kosa boje lana je opala, a životna radost postepeno napušta nježni pogled. Ona, dovoljno je.
Jer ona je jedna od mnogih, na opštu žalost našeg roda. Ta ona je dobra majka i divna supruga. Neko kome se jedna obična Jelena divi. Ljudsko biće sa teškom životnom pričom i još težim životnim porazima, a čija najveća životna bitka tek počinje.
Životinjica, to joj je bila dijagnoza.
Od dana kada sam prvi put shvatila šta ta opaka i krvoločna životnjica čini, istovremeno sam počela da je strastveno mrzim i da joj tražim opravdanje za postojanje. Ali do danas, jedna obična Jelena, baš kao i nemali broj stručnjaka iz oblasti medicine, nije pronašao to prijeko potrebno opravdanje, utjehu za mnoge i dokaz da rak posjeduje nekakav smisao u ovom svijetu prepunom besmisla.
Zašto? Zato. I nije dovoljno dobro. I nije dovoljno uvjerljivo. Ali samo „zato“ za sada imamo.
Ne volim ja brojke, ali i pticama na grani je odavno jasno da rak dojke godišnje krade hiljade i hiljade dobrih majki i divnih supruga, hladnokrvno otima divna ženska bića time ostavljajući neizbrisivu prazninu u srcima mnogih. Ne volim ni da budem politički nekorektna te ću stoga da naglasim da rak dojke nije rodno određena boljka, te da i oni sa Marsa nisu pošteđeni zla koje se tiho i jedva osjetno uvlači u naša prsa.
Ovim pticama na grani je, takođe, odavno jasno da samo jedan, naizgled beznačajan, rutinski pregled može da spriječi surovu krađu života. Samo jedan.
Ne znam da li je tragično ili komično naglašavati da utvrđivanje bilo koje bolesti, pa čak i životinjice, u ranom stadijumu može znatno da utiče na izliječenje.
Ne znam da li je tragično ili komično što smo dio svog hrama počeli da percipiramo kao nešto što bi trebalo da bude veliko da bi, jelte, dekolte bio zanosan.
Ne znam da li je tragično ili komično što je dojka, koja hrani malog čovjeka i daje mu iskonsku snagu pri dolasku na ovaj svijet, postala „sisa koja se baca da se igraju“.
Ne znam da li je tragično ili komično što svaki dan pogledamo ta dva kružića na svom tijelu, bez da pomislimo koliko je ova 3D tvorevina značajna za nas. Za nas, kao ljudska bića i za nas, kao buduće majke.
A ne znam ni da li je tragično ili komično što svojoj dojci pokazujemo poštovanje često i jedino spasonosnim skidanjem grudnjaka.
I ne znam, zaista ne znam da li je tragično ili komično što se svoje „sise“ sjetimo tek na Dan borbe protiv raka dojke.
Ne znam. Ja sam jedna obična Jelena.
Drage žene, ali i muškarci (jer sam politički korektna), ona možda izgubi svoju borbu. Ona je, baš kao i mnoge, zaboravila krucijalnost jednog sasvim običnog pregleda. Ona je, baš kao i mnoge, zaboravila koliko je malo brige potrebno našim nekad malim, a nekad velikim krugovima.
Ali nemojte vi.
Vaša kosa je isuviše lijepa da bi nestala u bolnim terapijama i zračenjima. Vaš život je isuviše dragocjen nekome. Vaša životna energija je isuviše bitna ovom svijetu da bi je jedna životinjica tek tako oduzela.
Životinjica se ubija dok ne poraste. Prvo pravilo opstanka.
eTrafika.net – Jelena Bjelaković