Svako selo ima svoj zbor. Ili bar omanji vašar. Ako je zbor pošten, kao što su zborovi u Krajini pošteni, onda je na brdu poviše sela pobodeno najmanje pet šatora – od onih minijaturnih sa nekoliko klupa i visećih stolova do onih svadbarskih pod kojim može da se okupi brat bratu tri stotine duša.
Tekst i fotografije: Goran Dakić
Najteže je u tim danima onima koji služe. Kuvari su sakriveni iza šanka, peku i sijeku meso ili rendaju kupus za salatu, ali konobari moraju da se izbore sa svima, a najviše je onih koji bi da budu usluženi – juče. Miroslav Marjanović ima 53 godine, a staža pod šatorom tri puta manje. Ali, kaže on, i to je dosta.
„Trebao mi je posao, pa sam se prihvatio ovoga. Nije lako, ali šta je danas lako. Nema posla da je lak ako se radi deset sati. Da deset sati gledaš u nebo ležeći – umorio bi se“, kaže Miroslav.
Dodaje da posla ima. U sezoni odradi dvadesetak zborova i dvadesetak štraparijada. Šalju ga iz sela u selo, iz zaseoka u zaselak. Svejedno mu je, kaže, gdje je, dok ima ljudi i dok ima posla.
„Idem svuda. Gdje god me zovu, ja ću doći. Ne pravim nikakve razlike između ovog sela i onog sela. Ima manjih zborova, a ima i velikih. Recimo u Drugovićima. Tu bude par hiljada ljudi, ne stigneš sve poslužiti“, priča Miroslav.
Na zborovima se radi neprestano, a na štraparijadama kad su pauze i kad cijeli posao bude okončan. Na štraparijadama se svi slete pod šator u sat vremena i onda treba biti prava konobarska mustra da bi svi bili usluženi.
„Jedni hoće da jedu, drugi hoće da piju, treći hoće i da jedu i da piju, četvrti hoće još kilu pečenja. Bude incidenata, nema šatora da nema incidenata, ali pretežno je sve dobro. Nije svijet vrljiv, nego se nekad opusti, pa ga malo ponese piće“, ističe Miroslav i dodaje da nikada nije imao problema sa gostima.
Pod šatorom je 12-13 sati. Vazda je na nogama. Kad konji krenu da vuku, onda se, kako kaže, zeru odmore. Miroslav služi i kada se neko udaje, ali i kada se neko prati posljednji put.
„Ima nas sa laktaške opštine jedno petnaest. To je dovoljno. Ima mlađih od mene, a ima i starijih. Četrdeset godina ti je neki prosjek. Teško da noge mogu izdržati, ali moraš. Ako ne možeš, znaš šta ti je i kud ti je i kako ti je“, kazao je Miroslav.
Pod šatorom ima svega, ali se pivo najviše pije. Neko hoće da trgne i rakiju ili „Gorki list“ ili „Vlahovac“. Pečenje i roštilj, dodaje Miroslav, idu kao alva.
„Skuplje je ove godine dobro, ali ide. Kila janjetine je 40, kila prasetine 35, a ćevapi su sedam maraka. A bila je janjetina, koliko prošle godine, kila 25 maraka. Nama gazda obezbijedi, imamo dva ili tri obroka za dan. Tako da smo mirni“, zaključio je naš sagovornik.