„Ima jedna stara priča koja kaže da ako hoćeš da izradiš dobar instrument moraš uzeti dio stabla sa koga rastu grane. Od donjeg dijela stabla pravi se dio instrumenta koji dodiruje usta, jer se tako kroz sviranje produžava život drvetu“, kaže Vasko Jordanov, muzičar koji je iz Makedonije prije pet godina zbog ljubavi došao u Banja Luku.
Jordanov iza sebe ima pet albuma koje je snimio sa svojom etno grupom „Duo Belegzija“, osnovane 2002. godine u Skoplju. Kao najbolji ističe album „Na kaval ne znam da sviram“, na kome se nalaze etno i džez pjesme. Grupu čine Vukosav Rosić koji svira akustičnu gitaru i Jordanov koji nastupa na kavalu. Nedavno su izdali album autorskih pjesama, a radi se o etno, džez, tradicionalnim i bluz numerama.
Banjalučka publika imala je priliku da ih sluša 28. marta u Banskom dvoru, a naredni nastupi su im u Tuzli i Prnjavoru. Godišnje imaju desetak koncerata, mada taj broj varira pa su prošle godine tokom jednog mjeseca imali čak devet koncerata.
Osim što svira, Jordanov već osam godina pravi tradicionalne duvačke instrumente. U njegovoj radionici pravi se kaval, frula, zurla, gajde…
„U mojoj porodici je muzika tradicija. Brat i ja smo četvrto koljeno koje se bavi time, pradjed je svirao gajde i kaval, a djed i mama violinu. Oni nisu izrađivali instrumente, ali sam ja završio mašinsku školu pa mi nije strana obrada materijala. Ovdje se ne radi o metalu, ali to što sam učio u školi mi je dosta pomoglo, jer ima dodirnih tačaka sa obradom drveta.“
U Srbiji i Makedoniji se za kaval koristi jasenovo drvo, tačnije njegove grane. Turska ima sličan instrument, zove se nai i pravi se od bambusove trske.
„Drvo prije svega mora biti suvo. Ako je mokro instrument se ili iskrivi ili popuca, ne ostane onakav kakvim ste ga napravili. Kad imamo suv materijal prvo dolazi bušenje instrumenta specijalnim svrdlima i borerima. Neki dijelovi se rade na mašini, ali uglavnom se ručno radi. Nakon bušenja ide vanjski dio obrade drveta, sve se fino obradi šmirglom, da se dobije konačna forma. Onda se buše rupe za prste, a tako se i štima instrument.“
Rastojanje između rupa je tačno određeno i ukoliko se te dimenzije ne poštuju, instrument neće funkcionisati kako treba.
„Donja dužina povezana je sa posljednjim tonom, dok je za sve ostale tonove zadužena dužina od prve rupe do mjesta g
dje se duva. Kad se otvore rupe, nožem se prave šare i premazuje ugljenom. Svaka linijica se urezuje nožem, a drvo upije ugljen pa se šare sačuvaju.“
Kaval je mnogo teži za napraviti jer je dug a zidovi instrumenta su tanki, pa se mora biti jako pažljiv kako ne bi pukao prilikom obrade. Pravi se od drenovog i trešnjinog drveta.
„Do sada sam dosta kavala uništio, dovoljno je da jednu sitnicu ne odr adiš kako treba ili da želiš požuriti i ode instrument…Sjećam se kada smo otac, brat i ja smo pravili prvi kaval, bušili smo ga kod kuće i nikako nam nije išlo. Malo po malo je sve krenulo, kada imate dobar alat mnogo je lakše.“
Frula se napravi za jedan dan, a nekad i više njih u jednom danu, zavisno od toga koliko se truda uloži. Ona je kraća i deblja, pa teže puca priliko obrade, zbog čega se brzo pravi.
„Na njoj imamo otvor na koji se stavi čep koji određuje kojim pravcem će se vazduh kretati. Najkvalitetnije frule se prave od drveta šljive i bagrema. Jedino se ovdje frula zove frula, u Makedoniji, Bugarskoj i Turskoj je to duduk.“
Zurle se prave u tri tonaliteta – 27 cm, 37 cm i 57 cm, a najviše se koriste u Makedoniji i Turskoj. Za izradu se uzima drvo jabuke, šljive i oraha, a zanimljivo je da u Makedoniji svaki grad ima svoju vrstu zurle.
„Neke su duže za nekoliko centimetara, neke su malo deblje, ali su tonaliteti isti. Oni su ih tako radili jer nije bio puno alata, pa da ne bi puno strugali instrumente ostavljali su ih dosta debljima. Ja ih pravim manje i tanje, stilski su interesantnije, a imaju isti učinak.“
Eksperimentisao je sa raznim vrstama drveta, ali je ton slabiji ili ima šuštanja prilikom sviranja. Materijal nabavlja preko prijatelja koji tačno zna šta mu treba i koje drvo je najbolje.
„Udarom po drvetu i bušenjem se vidi da li je ono kvalitetno. Bacam materijal koji ima previše čvorova, staro je ili trulo, jer to ne valja ničemu, ne bi proizvodilo nikakav zvuk. Ima jedna stara priča koja kaže da ako hoćeš da izradiš dobar instrument moraš uzeti dio stabla sa koga rastu grane. Od donjeg dijela stabla pravi se dio instrumenta koji dodiruje usta, jer se tako kroz sviranje produžava život drvetu. To ima veze i sa porama i koncima drveta. Ako se okrene naopako, zvuk nekako zapinje, a ovako ide glatko.“
Jordanov zna svirati sve instrumente koje pravi. Doduše, ne kao kaval koji mu je na prvom mjestu, ali dovoljno kako bi nekome mogao predstaviti instrument. Jednom godišnje odlazi u Ohrid gdje pored manastira svetog Nauma svira i prodaje instrumente.
„Turistima to bude jako zanimljivo. Budem pored jedne kapije, na prostoru velikog parka kod manastira i sviram lagane stvari poput ‘Zajdi, zajdi’. Jedno vrijeme sam se oblačio u etno fazonu, lanene košulje i slično. Ljudi prilaze da se fotografišu sa mnom, kupe CD ili neki instrument. Kada sam radio u centru dnevno se po 200 ljudi fotografisalo sa mnom. Da sam uzimao evro od svakoga…“
Kako kaže za eTrafiku, prodaja ide jako dobro, a tokom mjesec dana može zaraditi dovoljno novca za cijelu godinu.
„Jedne godine sam za mjesec dana prodao 1.400 CD-a. Prodam po 300 instrumenata, od toga 200 frula, 20-30 kavala… Može se zaraditi. Kaval košta oko 100 evra, frula od 25 evra ka gore, zavisi kako se odradi. Imam običaj da sve instrumente rezbarim, ali onaj duboki duborez pa to košta puno skuplje. Radim i po narudžbi, kad neko hoće posebno odrađen instrument. Recimo, nedavno sam radio frulu sa ikonama izrezbarenim po njoj i super je ispalo. Zurla je oko 150 evra ona velika, gajda oko 200 evra.“
Upravo ga je muzika i spojila sa suprugom Tijanom, zbog koje se doselio u Banja Luku.
„Upoznao sam je pored svetog Nauma. Došla je da kupi CD, počeli smo pričati, pozvala me u Banja Luku. Došao sam dva puta i onda sam i ostao narednih pet godina. Sad imamo i dijete.“
Kaže da Banjalučani nisu mnogo zainteresovani za tradicionalne instrumente, ali da se to može promijeniti odgovarajućim programom.
„Volio bih da država otkupi instrumente i kao stimulaciju svakome pokloni instrument i besplatne časove. Mislim da Ministarstvo može platiti jednog ili dva čovjeka koji bi držali te časove. Ima ljudi koji bi to učili, ali su instrumenti skupi, a recimo samo jedan kaval ne znači ništa. Ja sam krenuo da radim instrumente zbog svoje potrebe, a kad sam vidio da se može prodavati, krenuo sam u tom smjeru. Kada biste nekome dali kaval i pružili mu sve uslove mislim da bi se mnogo više ljudi zanimalo za to.“
eTrafika.net – Vanja Stokić