Nemojte dopustiti da vam ijedan dan prođe, a da se ne zasladite nekim književnim djelom, pa makar to bila samo jedna pjesma ili isječak. Donosimo vam nekoliko crtica iz djela mladog beogradskog pjesnika Ratka Petrovića.
– Znao sam da sam je izgubio u nekom od prethodnih života. Nemoguće je da ti neko odjednom toliko nedostaje… To potiče od davnina, sada sam se samo toga setio. Nisam je sretao, počelo bi i ranije. Morao sam te primetiti. Ti si jedini labud u jatu gusaka koje preleću moje noćno nebo. Kako je počelo? Eh… valjda i svaki vulkan krene samo jednom iskrom? A ja pripit, pripit, pripitomljen, nisam ni znao da odavno varničim.
– Tvoje ljubljenje s njim, brutalna i sumanuta stvar, koliko i natpis “WELCOME” na otiraču pred vratima klinike za prekid trudnoće. Ostajem skamenjen od neprijatnosti, dok mi on, između slojeva svojih lažnih osmeha, pruža ruku koja miriše na tebe. Odlazim i on pravi komentar o ritmu mog hoda i obliku tela pri istom. Kao i obično, to radi podsmevajući se, što je jedini način ne bi li sebe prikazao što boljim. Predugo me posmatra, predugo ga posmatraš kako me posmatra. Za jedan sretan par, previše vremena gubite na mene.
– Ljubav često nema jednu nogu. Najčešće ima stare, pegave ruke i krive prste. Ljubav često živi na periferiji, u sedamnaest i po neomalterisanih kvadrata i deli jednu jabuku na dve polovine. Sebi uvek manju “polovinu” ostavi, manju, koju često sačuva za kasnije, pa da je deli opet, iznova, još na pola, pa na pola, na pola, pola… (dok na kraju i najmanju polovinu ne da čitavu svome nekom). Ljubav često ima gadan ožiljak preko čitavog lica, ružna usta ili klempave uši. Jednu dojku preostalu. Nikakvu. Tri prsta smaknuta pijanog popodneva nad strugom. Ljubav računa na prste i ljubav sriče dok čita. Ljubav je nazaposlena. Ljubav nikad nije umorna, ne raspoznaje vremenske prilike. Ljubav nekad ima dlakava leđa, krive noge, kurje oko, jedno lenjo oko. Kao i svaka prava stvar, spoljašnjost joj je daleko od savršenstva, jer ljubav nema veze s površnim i spoljašnim. Nema nikakve veze s prividom, jer – to je prava stvar.
– Između nas je bilo više hemije nego što je ima u celom periodnom sistemu.
– Ako ćeš da je vodiš u bioskop, vodi je u otvoreni i to dok veje. Ja bih je tako vodio. Vodi je kad je mećava, kad se nebo zagrcnulo i kad stotinu hiljada pahulja veje pred platnom crno belog filma. Pola filma bi pojele pahulje na putu do platna, ali nema veze, ja bih je tako vodio. Ja bih je tako vodio, zato verovatno i ne ide sa mnom nego s tobom.
– Čitaj mi s usana, usnama. Tako ćemo se uvek sporazumeti i nikad nećemo reći ništa pogrešno.
– Razlika je
možda jedino u tome,
što ja volim taj tvoj krivi nos,
a njemu, on samo
ne smeta…
I što te ja volim više
kad tek ustaneš,
a on,
kad ugasi
svetlo
I razlika je
što znam šta voliš,
a on “simpatično”
nema pojma
o tvojim sitnim srećama.
I to je
simpatično
samo tebi…
– Nije greška što želiš da se osvetiš muškarcima, greška je što to možeš uraditi jedino nad onim muškarcima kojima je zaista stalo do tebe.
– Zvuci federa kreveta pod vama, kao rzaji stotinu naivnih ponija mojih osećanja, sateranih i survanih niz liticu realnosti… Barem posle toga neće imati šta da galopira u mom srcu kad stanem pred tebe. Fer stvar… u neku ruku, fer stvar.
– Ja, koji sam bio nekome katastrofalan pokušaj ljubavnika, ja koji sam bio brilijantan ljubavnik nekome trećem, mene kog su zaboravili i mene kog nikada neće zaboraviti… Ja koji te ne zaslužujem ni pogledom, ali koji te zaslužuje više od svih ostalih muških pacova u ovom gradu, eto – ja, imao sam divnu sreću da od samog početka nismo bili na Vi, niti na ti, već na mi… A samo magija počinje tako, sve ostalo su pacovske i pasje stvari.
– Ne znam zbog čega mi toliko znači… Na dan kada sam je upoznao, bilo je mokro i hladno, i mislio sam da je ružnija od svojih cipela.
– Često čovek ima potrebu da gorčinu velikog poraza pretoči u nešto što će nadalje ličiti na sopstvenu čvrstu odluku. Tako je – jer on to želi. Slabost i nemogućnost prihvatanja gubitka – u sebi pretvara u ideju o hrabrosti na tešku odluku, u ideju o žrtvovanju. Plašeći se da se ponovo nađe u situaciji koju s početka nije imao snage da prihvati, čovek postavlja “odluku” kao štit između sebe i sveta. Onda vremenom čovek počne čvršće da stoji uz svoju “odluku”, no uz sve ono drugo što je u životu odlučivao, u šta je verovao, šta ga je činilo vrednim. Počne sve više da se zatvara se u oklop “odluke”. Oklop je iznutra postavljen iglama, a “odluka” je balon koji vremenom raste. Na kraju, kad tad, taj bedem se rasprsne, a čovek unakažen sopstvenim oklopom opet biva suočen s onim – pred čim je odavno zatvorio oči.
– Zašto ne veruješ u to?
Zašto? Ljudi su ga izmislili, jer im je potrebno. Eto zašto. Evo, uzmimo neku drugu nepostojeću, mitsku stvar, izmišljotinu… Glupog jednoroga recimo! Da ga ima, ne bi bio neka stvar za devojčice, tralala ružasta, neuhvatljiva, velom koječega skrivena stvar. Pre bi bio atrakcija na rodeu, atrakcija koja zbacuje jahača i probada ga onim rogom pred pedeset hiljada ljudi. Pravo u srce. Nešto tako. S realnom upotrebom roga. Isto je i s ljubavnim pričama, u stvarnosti su nešto sasvim drugo i nešto sasvim drugačije.
Noćas me prate dve senke. Senka mojih loših namera i senka moje loše sreće. U nemilosti sam, jer obe su jače od mene…
– “Prekasno” mi sve češće zvuči samo kao da se nešto nije dovoljno jako želelo. Samo privremene i prolazne stvari kasne.
– Povredilo me je to, što kaže – niko nikad nije… Kad je tako, ako je tako, bolje bi bilo da nikada i nisam. Pravednije prema meni je reći – nikad niko nije, od onih, od kojih sam priželjkivala i očekivala. Voleo bih da mogu da vratim vreme i stanem iza te njene rečenice. Da niko zaista nikad i nije… da nikada i nisam…
– Godinu dana rata uništi narednih stotinu godina života. Najviše žrtava rat odnese po svom završetku. Posle ispaljenih metaka, klanja, prodiranja, povlačenja, “pobeda” i poraza. Godinama kasnije rat nastavlja da odnosi život i živote u nekom gradu, zemlji, narodu. Godinama nakon završetka rat uspeva da uradi ono najstrašnije – nastavlja da uništava ljude. Emotivno. Umno. Moralno. Pretvara ih u noćnu moru ideje – biti čovek. U kotlove u kojima vri strah i mržnja. Kao ćudljiva reka, sa dubokim i mutnim virovima, nastavlja da guta sudbine. Čak i ako bi neko razumniji da ispliva, da se iščupa, oslobodi i nadiše, oni koji se dave će ga vući nazad, grčevito stezati – dok ga ne utope. A “vođe”? Vođe će posmatrati svoje davljenike i vikaće: “Pijte, pijte, žedni ste!” Plašim se da nismo ništa naučili kao vrsta. Rat je survavanje ovaca u provaliju, do vrha i s kraja na kraj, ne bi li vođe preko leševa prešle na željeno mesto. Zar sam rekao kad se rat završi? Deluje li vam da je tamo gde se ratovalo išta gotovo? Nema kraja. Zato i ne razumem… Stati na nečju stranu u ratu, a ne stati protiv rata, jednako je kao i stati iza te cevi uperene u neko dete i jednako je povlačenju oroza. Doza mržnje je jednaka.
– Svaki put kada pomislim da je neko ružan, shvatim da sam jedino ja tu ružan. I to na gori način. Iznutra. Genetika je lutrija, te ti ljudi nisu krivi za svoj izgled. Bezvredan sam kada nekog na osnovu toga ocenim. Pomislim recimo – “Šta se gura ova teleća glava?” ili “Kud si pošla rastočena harpijo?” – onda se u sebi izvinim čoveku, ženi. Nije on kriv što je takav. Kriv sam ja zbog toga šta sam postao. Da je bezobrazan i zao, bilo bi opravdano i pored razumevanja prokomentarisati u sebi. Ovako… neću to sebi da dozvolim. Ne želim da budem takva osoba – teleća duša. Dovoljno je stoke i bez mene u ovom krdu. Daj da budem nekad i čovek.
– Ako pozorište nekog manjeg grada ima publiku koja ima ukusa, onda to nikako ne može biti malo pozorište. To je onda jedno veliko pozorište. Ako je profesor zaista dobar, on već u oktobru može podeliti potpise za jun. Bez bojazni da mu niko neće dolaziti na predavanja. Ako čovek zna ko je i ako zna čemu iskreno teži, svaki propali pokušaj nije smak sveta, nego nešto što i nije bilo vredno da opstane – jer ispada da nije zaista bilo ono što se i želelo. Naročito u ljubavi, ako dobro, iskreno i veliko nije bilo dovoljno da ljubav opstane, to onda i nije bila prava stvar.
– Ljubi – tek onog,
koji pred tobom
(iznutra) drhti.
Jer to je zemljotres srca.
Dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu
planine nežnosti…
Izvajaj te vrhove svojim
dahom.
Ne dozvoli da ih
okuje krti led neodlučnosti.
Nemoguće stvari
uvek imaju
veoma moguće
završetke.
Ali nemoj to da dozvoliš!
Nikada…
Veruj da je ipak možda
voda žednija nas,
nego što smo mi žedni nje.
Čuda samo tako opstaju.
Kada i druga čuda
veruju u njih.
– Jednako sam zagledan u tebe, kao što je neko zagledan u zvezde. Sve dublje, sa sve više pitanja. Jednako sam opčinjen. Jednako vezujem stvari u tebi u neka sazvežđa. Jednako ih imenujem. Jednako me um obmanjuje da tačke u tebi imaju nekakve oblike i da šalju nekakve poruke koje prevazilaze običnost, prolaznost, prostotu ciljeva i uloga u ovom postojanju. Nažalost, toliko smo i udaljeni jedno od drugog. Milioni svetlosnih godina, različiti svetovi.
– Umesto doručka, donela je ples u krevet.
– Ona lakira
puževima kućice,
i pušta ih nazad u travu.
Kućice duginih boja,
sjajne kućice,
mat kućice,
kućice plave,
kućice roze,
zavisi da li misli
da je muški puž,
ili ženski.
Kupuje ptice,
i pušta ih iz kaveza.
Bira one slabe,
bolešljive,
jer želi da im da
malo slobode
i pravog života
pred kraj.
Ako su rođene
u kavezu,
i ako su u kavezu bolovale,
makar da osete
nebo,
i da odžive barem
jedno leto,
koje vredi više
nego hiljadu
zdravlja u kavezu.
Pred spavanje me tera
da joj
pričam priču,
i traži mi da se
zakunem da nikada
neću prestati
da pišem…
– Ironija je ta i takva, što često za početak nečeg što bi moglo da traje večno – treba pogoditi pravi trenutak. Sve posle toga je tačka bez povratka. Sve posle toga nekog zarobi u raskorak s onim drugim, u mirovanje bez onog drugog ili u žal za promašenim trenutkom. Zakasni se za jedan dodir. Za jedno slovo viška. Za komad nesigurnosti. Za pokušaj igre. Za jedno crveno na semaforu. Za nestrpljenje ili nešto daleko banalnije… Ma nekad i za jedan treptaj previše! Raštimuju se strune Univerzuma, taman toliko da se ne oseti da više ništa ne štima…
– Hoću da te ljubim, da prođe
sve loše što su ti ikada rekli.
I kad po tebe zli mesec (opet) dođe,
bez straha se mojom ljubavlju prekri.
Hoću da te grlim za svaki onaj put
kad nije imao ko da stane uz tebe.
Kad ti je neko hladan i sasvim krut
poseko snove mlade (još) pre berbe.
Hoću da ljubim sve te ožiljke tvoje
svaki, koji su ti ikada mila zadali!
Da te čuvam, od onih što setu kroje
i koji su tvoju ljubav večito potkradali.
– Dan za šator od ćebeta. Dan da se usidri u krevet. Ko je sam da spava, ko ima nekog – da obori rekord u zagrljaju.
– Potrebni su mi novi ljudi. Ove sam pokvario. Ljudi dublji od zadovoljenja svojih osnovnih potreba. Ljudi glasniji od iskrivljenih, režućih frustriranih senki. Potrebni su mi ljudi koji imaju mišljenje koje ne opstaje jedino u začaranom krugu i četiri zida lične ludnice. Muškarci koji nisu upropašteni krdom i ulogama i žene koje nisu doživotno upropaštene (polu)mužjacima. Potrebni su mi ljudi s kojima može da se diše na miru. Ljudi da me podsete da i ja mogu biti čovek. Potreban mi je neko ko mi neće dati više da čupam svoju postavu iznutra i ko će mi kalup ispuniti mlekom.
– Između “uopšte ne probati” i poraza, leži ogromna razlika i ogromna pobeda, pobeda nad samim sobom. Skidam kapu najhrabrijima. Ionako nije hrabrost kad je sve na tvojoj strani, nego kad je sve protiv tebe… Kad je išta na tvojoj strani, to je već izvesnost, a tu hrabrosti nema. Možda samo rutine.
– Vetar pravi raciju. Zaledio je svet, onako usput, levom nogom, da nemaš kud da pobegneš, a ruke zavlači bezobrazno pod kapuljače i kapute svake devojke koja liči na tebe. Traži te pohmanitalo u svakoj pukotini noći. A kad se upleo letos u tvoju kosu, pravio se važan, pravio se da ga je briga gde je to bio. Tu smo slični on i ja, osim što sam umesto sveta ja zaledio samog sebe…
– Sve teže mi padaju lovci. Prvo su pobili vukove, pa sada ubijaju jelene, tvrdeći da nema više vukova da ih love.
– Sve više postajem ubeđen da je heroj, ne neko ko umre za nešto, već neko ko živi za nešto. U umiranju je trenutan poraz, a živeti za nešto, pogotovo kad ne ide, to je ogromna borba koja zahteva nadljudsku hrabrost i snagu ne bi li se najobičnije funkcionisalo pod njom. Ne bi li se najosnovnije stvari obavljale. Obične. Veća hrabrost treba za to – gubiti, ali do kraja borbe, nego se hrabrošću osloboditi kraja borbe.
– Svi ste jednaki pred Bogom? Pa što onda čak i vaši sveštenici imaju rangove među sobom?
– Ne ubeđujem te da misliš kao ja, ubeđujem te da uopšte misliš.
– Ne možeš se posvađati s pametnim čovekom. Možeš se posvađati samo sa nekim ko za sebe misli da je pametan. Mada se zabrini! Dobro se zabrini… Ako si se posvađao sa ovim drugim, nisi ni ti onda onaj prvi.
– Da, bio sam grozan prema slabićima, ali nikad prema slabijima. Ima tu velike razlike. Prvo je psihička, a drugo fizička osobina… A i oni neka mi oproste. Hteo sam da im vidim kičmu, bilo mi je nelogično da je neko prosto – nema.
– Celo jedno sirotište
u meni stanuje,
nevoljeno!
koliko tu ljubavi fali,
koliko je pruženih ruku
bez odgovora u meni
kako se tu drhtavo sanja,
vašljivo i neokupano,
sa krezubim osmesima
kao polupanim prozorima,
napuštenih fabrika u ruskim
predgrađima…
– Namćor sam. Uvek me je mrzelo da moram i nikada me nije mrzelo – da neću.
eTrafika.net