Dobrosav Bob Živković za eTrafiku: Nisam naučio da starim

Moj plan je bio da razgovaram crtežom da ne bi morao da dajem intervjue. Svaki moj crtež je komentar, odgovor na priču ili knjigu. Uvek postoji neki tekst sa kojim razgovaram, komentarišem ga crtežom. Crtež je reč, rečenica koja nedostaje u priči. Sve ove godine radim za sebe, crtam dok se ja ne zasmejem, dok ja nisam zadovoljan. Postignuće je da usput srećem decu, ljude koji se smeju, maštaju i vide svet kao ja.

Piše: Slobodan Manojlović

Rekao je ovo za eTrafiku o osnovnom cilju svojih ilustracija Dobrosav Bob Živković, koji će u subotu 20. oktobra u Gradskom pozorištu Jazavac u Banjaluci održati izložbu karikatura, a nakon toga i razgovarati sa publikom. Popularni Bob je vjerovatno najpoznatiji ilustrator regiona, a bavi se i stripom, karikaturama i grafičkim dizajnom. Redovan je ilustrator u Politikinom Zabavniku, a njegove ilustracije su objavljivane i u časopisima Nacionalna Geografija Junior, Evropljanin, Dnevni Telegraf, NIN, Huper, Draganić, Plejboj i Maksim. Zbog svoje prilagodljivosti stvarima koje dolaze Boba, često nazivaju svaštojedom novih tehnologija.

“Ja nisam naučio da starim. Ne umem da k'o normalne babe i dede cvilim kako je ‘u vreme moje mladosti sve bilo lepše i bolje’. Ne, nismo sedeli ispred kompjutera i buljili u telefone nego smo se normalno tukli i drogirali po parkovima. U ista sećanja spada i sedam godina čekanja da mi omiljeni film dođe u bioskop, želja da probam hamburger da bi ga na kraju lakše mrzeo, rapidografi i rajsfederi koji nisu ni delovi za kola nit nemačka gej zajednica. Tu su i pasijans i monopol kao vrhunac igrica. Prošlost je bila nesavršena i radujem se svakom napretku na koji naletim. Sve što smo mi nekad radili, današnja deca rade bolje, sve što smo mi imali, vi imate bolje. Živeo Internet, igrice, mobilni, kompjuteri i topla voda – ne pada mi na pamet da se vraćam u čučavce”, kaže Živković.

Kako vam je uspjelo da izgradite svoj stil crtanja koji je prepoznatljiv na prvi pogled i razlikuje se od gotovo svega ostalog što vaše kolege rade?

Mislim da (bitna) razlika nije u stilu, možda postoji u temama koje nas interesuju. Svako ima svoj stil, ja prepoznajem radove kolega. Mnogo, mnogo teže bi bilo imitirati nekoga. Lako je vama da me prepoznate kad vas tolike godine zatrpavam crtežima. Ja sam ovde milion godina, da mrmota naterate da crta 50 godina, crtao bi kao ja.

Zašto ne radite dnevno političke teme?

Dnevno političke teme su vezane za politiku, politika za političare, a ja ne volim političare. Nema u prošlosti ni vlasti ni politike koja je bila tu da bi meni život bio bolji, ni jedan političar se danas ne sekira kako je meni. Prognoziram da ni oni koji dolaze ne dolaze da bi pomogli već je red na njih da se omrse. Političari nisu najbolji, ni najpametniji ni najlepši od nas. Okej, najjači su. Uvek će biti nečeg lepšeg, plemenitijeg, duhovitijeg, duhovnijeg o čemu se moze crtati. Neću da trošim život na njih.

Da li ste ikada imali pritiske od strane vladajućih struktura zbog svog rada ili bili zabranjivani?

Ne. Verovatno i oni mene preziru. Mada mi zabavno zvuči da dođe neko od Gospodara Kosmosa i prodere se na mene “ZAHTEVAM DA MEDA IMA MAJCU NA TUFNE, NE NA ŠTRAFTE!”. Samo da rešim šta ću posle da kažem ortacima u ćeliji zašto robijam… Znate meda… Znate tufne”.

Kako dolazite na ideje za vaš rad, postoji li neki ritual ili atmosfera u kojoj najbolje radite?

Naravno. Dva sata Skyrim, Path of Exil ili Folaut 4 jednako je jedan sat crtanja. To je drevna kineska tehnika,  jedva sam u to ubedio izdavače. Ne patim, ne inspirišem se, ne dopingujem se, ne napijam se. Pustim film, pojačam muziku, otvorim Fejs, Tviter, Insta….Krenem da se dopisujem, raspravljam, uključim igricu i malo usput crtam. Nema posebnih uslova za crtanje, ono je moj odgovor na moj život.

Koliko mladi prate vaš rad?

Ne znam. Meni su svi mladi koji mi se obrate, ja sam predak ilustratora. Mislim da razmišljam kao deca, a i njihovi roditelji su bili deca na mojim knjigama, pa sam i sa njima okej. Da citiram jednog beogradskog glumca: “Vi ste Bob? Drago mi je da vas upoznam, moj tata je obožavao vaše knjige”.

Gdje su danas Srbija i region bivše Jugoslavije u odnosu na period kada ste vi počeli da radite?

Kada sam počinjao čini mi se da nije bilo profesije “ilustrator”. Stripadžije su branile čast primenjene umetnosti, a ni oni nisu bili priznati. Toliko o dobrim starim vremenima. Danas su deca pomahnitala, svaki grad ima armiju crtača od kojih je bar pola bolje od mene. Kotrljam se Balkanom i u svakoj zemlji, svakom gradu srećem okej ljude, kolege, prijatelje koje do tada nisam znao. Fejs je pomogao da se ponovo upoznamo, prepoznamo i povežemo. Čini mi se (naravno) da je danas sve sto puta veće, kreativnije i bolje nego kad sam bio klinac.

Za vikend dolazite u Banjaluku, kakva su očekivanja?

U potpunoj sam panici, ubeđen sam da imam neverovatnu kolekciju govornih mana, da nemam o čemu da govorim, da nemam šta da obučem i da ću se izblamirati do neba, što je lako moguće ako budem šuškao, ćutao i bio go. Nadam se da negde postoje moji crteži okačeni. Ja ću probati da se provučem neopaženo kao najdeblji nindža u istoriji Banjaluke.

Koliko ste upoznati sa ilustratorima iz Republike Srpske i ako jeste šta mislite o njima?

Dolazim da se upoznamo. Tračaćemo kad se vratim kući.