Fredrik Bakman: Svaka bora na mom licu je jedan rastanak sa tobom

“Put do kuće svakog jutra sve je duži” naziv je knjige Fredrika Bakmana, autora knjiga “Čovek po imenu Uve” i “Moja baka vam se izvinjava”.

Piše: eTrafika.net

Radi se o jednom od najpoznatijih švedskih blogera i kolumnista, koji je svoj prvi roman objavio 2012. godine. Od tada je objavio pet romana, koji su prodati u više od deset miliona primjeraka. “Čovek po imenu Uve” preveden je na 44 jezika, a po njemu je snimljen i film koji je 2017. godine nominovan za Oskara.

Knjiga “Put do kuće svakog jutra sve je duži” zapravo nije trebala biti knjiga. Kako autor kaže, to je prvobitno bio tekst na njegovom blogu, koji je napisao sa namjerom da motiviše ljude da doniraju novac u humanitarne svrhe. Kako on ističe, nakon objavljivanja tekst je započeo sopstveni život i završio kao knjiga, a Bakman sav novac od prodaje poklanja Fondaciji za mozak, organizaciji koja prikuplja novac za istraživanja o oboljenjima mozga.

Ova jako kratka knjiga ilustruje odnos oca i sina, te djeda i unuka, te kroz svakodnevne dijaloge pokazuje zaboravnost ljudi treće životne dobi. Ona počinje posvetom “Onome ko pamti nekog ko je zaboravio”, a mi smo izdvojili ova tri citata kao najljepše.

– Učiteljica nas je terala da napišemo priču o tome šta želimo da budemo kad porastemo, rekao je Noa.
– I šta si ti napisao?
– Napisao sam da bih zasad želeo da budem mali.
– To je veoma dobar odgovor.
– Zar ne? Radije bih bio star nego odrastao. Svi odrasli su ljuti, a samo se deca i stari smeju.
– Jesi li to napisao?
– Da.
– Šta ti je rekla učiteljica?
– Rekla mi je da nisam razumeo zadatak.
– A šta si joj ti rekao?
– Rekao sam da ona nije razumela odgovor.
– Volim te, izustio je deda zatvorenih očiju.

……..

Niko se nikada nije svađao sa njim kao ona. A prva svađa im je bila o svemiru, pričao joj je kako je nastao, ali je ona odbila da to prihvati. On je podigao glas, ona se naljutila, on nije mogao da shvati zbog čega, pa je viknula na njega: “Ljutim se zbog toga što ti veruješ da se sve dogodilo kao slučajnost, a na ovoj planeti živi nekoliko milijardi ljudi i ja sam pronašla TEBE, a ako mi kažeš da sam isto tako mogla da pronađem bilo koga drugog, onda više nemam nameru da trpim tvoju prokletu matematiku!”

Stajala je stisnutih pesnica. On ju je nekoliko minuta posmatrao. Zatim joj je rekao da je voli. To je bilo prvi put. Nikada nisu prestali da se svađaju i nikada nisu spavali razdvojeni, on je čitav radni vek proveo u izračunavanju verovatnoće, a ona je bila nešto najneverovatnije sa čim se susreo. Uzdrmala ga je iz korena.

……..

Noa se priseća. Kada je tata uveče dolazio po njega kod bake i dede, nije smeo ništa da kaže na rastanku. “Sad ćuti, Noa, nemoj da si se usudio da mi nešto kažeš! Kada odlaziš od mene, ja ostarim. Svaka bora na mom licu je jedan rastanak sa tobom”, obično se žalila. I tako bi joj umjesto toga zapevao, a ona bi se nasmejala.