U jednom od onih pajzlova
sa kariranim stolnjacima
i nekrštenim vinom,
umalo da me potiski đilkoši
konačno dotuku
violinom ..
Pesma beše o suncokretu
do zla boga žalosna ..
I strofa, samo za nju
se ovdje, kod nas
u varošju,
malo manje zna ..
Kiš napraforgo
lepi goropadni cvet,
zbog kog se sunce s neba
spustilo na svet ..
Da sazna što
u sene glavu okrene,
da sazna kom se sveti
kad ne gleda za njime,
ko svi drugi suncokreti …
Malo moje ćudljivo,
pusti šta je bilo
ne budi zlopamtilo ..
Obići svet je zbog tog
uzbudljivo,
da bi se ovde vratilo …
Digni tu lepu glavu,
pogledaj me bar ..
U suzici što blista,
čuda se trista vide ..
Tvoja je sreća
samo tvoja stvar ..
Al’ zato tvoja tuga,
to je već priča druga,
to na moj račun ide …
Pipneš jedared šlingu
u bećaruše.
pa cela veka snevaš
divlje jagode ..
Zbog nje se rime,
raspare i naruše ..
I sve bi htele da se
njoj prilagode ..
I sad već znam …
Lako je kad te neko
ni ne zavoli,
tad samo tamna strana
srca zaboli ..
Teško je kad za nekog
jedinog i svog
postanes zrnce soli ..
Teško je kad tvoj neko
prestane
da te voli …