Sad smo bezbrižni,
laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.
Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde,
neki potok mesto njega teče!
Po jedna ljubav,
jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.
Probudimo se noću i smešimo,
drago, na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.