Imati diplomu nije isto što i znati. Znanje se ne mjeri komadićem papira, nego konkretnim rezultatima i posvećenošću struci. A prije svega, mjeri se prihvatanjem činjenice da je društvo jedna neraskidiva cjelina i da se mora posmatrati u totalitetu, a ne samo očima one struke kojoj pripadaš.
Sticajem istorijskih okolnosti, u našem narodu se ustalilo mišljenje da je jedini zadatak mladog čovjeka koji neće da lopata i trčkara za kravama (a mora i to neko) i da završi školu (to baš i ne mora svako), da na vrat, na nos stekne diplomu na fakultetu, a zadatak države je da mu nađe i osigura do kraja života zaposlenje, penziju i mirnu smrt pravednika. I u bivšoj nam Jugi tako je donekle i funkcionisalo.
Međutim, sticajem nekih drugih istorijskih okolnosti ta ista država je propala, i nastalo je nekoliko manjih i slabijih država koje su prihvatile jedan drugačiji poredak, prilično drugačiji od onog u kojem su do tada živjeli. To vam je kao kad česmovaču naspete u flašu od Koka Kole – tečnost kao tečnost, popuniće je na potpuno isti način, samo su boja, ukus i miris potpuno drugačiji.
U skladu sa gore rečenim, možemo reći da su te socijalističko-samoupravne generacije odgajane tako da je jedina bitna stvar diplomirati, i onda do penzije ustajati svako jutro u 7h, biti poslušan na poslu, za to biti skromno i redovno plaćen, dobiti od države stan i pokoji odmor u nekom od kolektivnih odmarališta, i onda na kraju mirno i samoupravno dočekati smrt i kud koji mili moji. To vrijeme kada vam je neko poklanjao radno mjesto je prošlo, i teško da će se vratiti, bar u skorijem periodu, stoga se treba okrenuti budućnosti i prihvatiti se posla.
Danas, u sistemima na koje smo se ugledali na ovom mukotrpnom tranzicijskom putešestviju, klima je prilično drugačija. Sa ogoljenom diplomom društvenih nauka ne samo da nemate posla, nego ga ni ne zaslužujete, ni po kom osnovu. To što ste položili sve ispite je samo preduslov da možete početi učiti da radite. Kako ste ih položili, pokazujete svakim svojim javnim istupom, izlaganjem i društvenim (ne)angažmanom. Ovo sve, naravno, važi ako govorimo o legalnom zapošljavanju.
I nakon diplomiranja, akademski građanin je dužan (i ima obavezu!) da se usavršava kako zna i umije, a posao će najlakše dobiti tako što će ga – sam sebi stvoriti. A optimista sam i mislim da će svako ko zaista zna raditi posao za koji se školovao kad-tad isti i dobiti. Ne može odjednom i ne može sve, ali malo po malo i sve dođe na svoje, pa čak i u ovoj banana-državi. Sposobni ljudi će uvijek pronaći način da se umreže, organizuju i počnu da rade, a ako rade valjano i predano, isplatiće im se kad-tad.
A kao da se najviše žale na nezaposlenost oni koji svoju diplomu najslabije mogu potkrijepiti znanjem i praktičnim vještinama, počevši od štrebera i knjiških moljaca pa sve do varalica koji ispite ispolagaše uz pomoć bubica, puškica ili koristeći se vaginalnom manipulacijom..
Dakle, sinko moj, nemoj puno da se buniš ako te šta iritira, prešuti kad god možeš, zažmuri kad god šta vidiš i začepi uši kad god šta ružno čuješ, i čim diplomiraš posao te čeka. Ako imaš 10.000 KM viška. Ili strica u protivvrijednosti koji zna čovjeka.
eTrafika.net – Vojislav Savić