Prvi i trenutno jedini doktor strave u Srbiji Dejan Ognjanović za sebe kaže da je on prvenstveno pisac, a zatim kritičar tuđih djela. Prati inostrane autore, ali inspiraciju za svoje knjige nalazi isključivo u domaćim predanjima. Za njegovu ljubav prema hororu zaslužni su baka i djed koji su mu kao malom pričali strašne priče sa anegdotama, a upravo njima je posvetio novi roman „Zavodnik“, koji je nedavno imao i svoju banjalučku promociju.
Ognjanović kaže da su sva bića u hororu ustvari metafore i simboli nekih strahova koji su vezani za neke naše temeljne strahove, kao što je strah od smrti, mraka, gubitka razuma. Ipak, treba razlikovati strah od fobije, jer se horor bavi samo strahovima koje svi imamo, a ne pojedinačnim bojaznima. Nakon romana „Naživo“ koji je smješten u urbanoj sredini, radnja „Zavodnika“ odvija se u selu Špaj u jugoistočnoj Srbiji. Asistent sa fakulteta dolazi u zabačeno selo kako bi dvoje blizanaca podučavao srpski i engleski. Tu se susreće sa potpuno drugačijim načinom života i počinje da sumnja da nešto nije u redu sa tom djecom i njhovim ocem koji je umro pod nejasnim okolnostima. Uskoro kreće u istraživanja priča koje kruže po selu i ima iskustva koja nisu ovozemaljska i pod uticajem su mračnih sila.
Za Ognjanovićev rad karakterističan je ambijent koji uspijeva učiniti jezivim čak i u scenama koje se dešavaju tokom ili u smiraj dana. Kako kaže, ako je nešto jezivo, ono to treba biti i u podne i u ponoć.
Publika je vaš novi roman čekala čitavu deceniju. Zašto toliko dugo?
Publika koja čita samo moju prozu je čekala 10 godina na novi roman, ali publika koja prati esejističku i kritičarsku aktivnost imala je itekako šta da čita. „Naživo“ je potpisao diplomirani filolog, a „Zavodnika“ potpisuje doktor nauka. Bilo je i životnih i profesionalnih obaveza koje su me spriječavale da se posvetim romanu koji je ambiciozna stvar. Tek sada su se slučile okolnosti za njegovo objavljivanje.
Stalno ističete uticaj bake i djeda na vaš rad, odnosno narodnih priča i predanja. Koliko ih modifikujete u svojim djelima?
Jako mnogo, ja nisam etnolog, nije moj posao da ih sakupljam. Ovaj roman je u suštini metažanrovski, preispituje same priče i uzima ih kao prototip horora i kritički preispituje i sam žanr. Nije to toliko dubokoumna proza da čovjek mora biti doktor nauka ili mnogo upućen u teoriju književnosti da bi ga razumio, to su neki slojevi koje možda primijetite, a možda i ne. Poželjno je da ih primijetite jer ćete vidjeti neke dopunske slojeve, ali mislim da je potpuno razmljiv i čitljiv kao jedna priča o duhovima.
Kažete da ne volite vampire. Imate li neko omiljeno biće?
Kod vampira i zombija ne volim njihovu ofucanost, to su stvorenja koja su svuda prisutna da je toliko izlizana njihova upotrebna vrijednost. Toliko smo vampira vidjeli na filmu, pročitali romana i priča, da kad ih vidite nemate osjećaj susreta sa nečim neobičnim. Zanimljivija su mi stvorenja koja su manje korištena ili ona koja su amorfna, koja nemaju stalan oblik, koja se transformišu. Suština horora je ta amorfnost, to mijenjanje. Kada horor zarobite u neki oblik vi ga na neki način i kontrolištete, a kada nema oblik on je strašniji.
Vampiri su mi jedna od najnezanimljivijih stvorenja u hororu pa sam iznenadio sam sebe kada sam shvatio da sam napisao roman koji se može smatrati i vampirskim, u izvornom srpskom smislu. Razlika između zapadnjačkog i srpskog vampira jeste u tome da se na zapadu vampir doživljava kao osvajač iz tuđine, kao neki stranac koji dođe u neku zajednicu i krene da širi neku vrstu zaraze i da korumpira tu zajednicu iznutra tako što perobraća njene članove i pretvara ih u vampire. Taj motiv zaraze i osvajanja je veoma bitan. Srpski vampir je sve suprotno od toga, on nije došao iz tuđine, to je čovjek iz te iste zajednice koju napada. On se obraća svojim ukućanima, a ne strancima. On dolazi u svoju kuću, a ne u tuđu. Svojoj ženi, djeci, roditeljima…
Vjerujete li u bića i pojave o kojima pišete?
Ne vjerujem, ali sam otvoren za to. Skeptik sam za sve u šta se nisam sam uvjerio, ali nisam zadrt. Otvoren sam da saslušam i da primim sve dokaze. Nisam imao nikakvo nadrealno iskustvo, ali sam slušao ljude koji jesu. Ima priča kada čovjek mora da se zapita, niz slučajnosti je takav da ne postoji racionalno objašnjenje. Malo ih je, ali čovjek ne može da ih otpiše tek tako. Otvoren sam za mogućnost da ima mnogo toga o silama života i smrti ili paralelnih entiteta o kojima ništa ne znamo i koje ne možemo da opazimo.
Šta vas plaši?
Plaši me gubitak kontrole, mogućnost gubitka razuma, ludilo i oko mene i u meni.
Zašto ste odabrali baš Prokletije za mjesto radnje narednog romana? Zbog naziva ili nečeg drugog?
Odabrao sam Prokletije kada sam shvatio da je to usred Evrope jedna bijela mrlja, da je to toliko nepristupačan teren da se samo preko nekih satelitskih snimaka može naslutiti čega tu ima. U tim pećinama i planinama može biti bilo šta i one su užasno stare, što je za moj koncept bilo veoma važno, da tu može biti prežitak nečeg pradrevnog, nečega što je tu milenijumima a neotkriveno je jer se nalazi na mjestima koja su nepristupačna ljudskoj nozi. Ideju za narednu knjigu imao sam još prije nego što sam uobličio ovu. To je neka vrsta nastavka romana „Naživo“ i dešava se u kosovsko-albanskom dijelu Prokletija. On zatijeva mnogo istraživanja jer su likovi odmaknuti od mog svakodnevnog iskustva. To su specijalci, vojnici, eksperti u nekim strukama…
Drugi put se pojavljujete na Kratkofilu u Banjaluci. Možemo li naredni put očekivati da dođete sa nekim filmom?
Toliko me često to pitaju da bih ga snimio i kada ne bih toliko volio, mada ne bih svoje ime povezivao sa nečim što nije po nekim mojim mjerilima vrhunsko, a bavljenje filmom zahtijeva i tehnička predznanja. Nisam baš siguran da li bih se pod zrele dane posvetio medijumu koje ima svoja pravila, iako sam ih svjestan, ali naći se iza druge strane kamere i napraviti nešto zahtijeva niz tehnikalija i praktičnih vještina. To zahtijeva truda, vremena i napora. Mogu samo da obećam da ću se truditi i ako se dese neke okolnosti da ću vrlo rado to uraditi. Uvijek je rezerva da dođem kao kritičar, analitičar, predavač…
Kako je biti jedini doktor strave u Srbiji?
Usamljeno. Volio bih da nisam jedini, da imam više kolega koji se studioznije bave hororom, ali možda ja kao pionir zainteresujem neke nove. Interesovanje postoji, ali ne u smislu posvećenosti tome. Postoje naučni i seminarski radovi koji su posvećeni određenim aspektima strave, ali se niko nije usudio da se posveti cijelom žanru, njegovoj poetici, nastanku i razvoju. Sad kad sam ja to uradio nadam se da će to zainteresovati nekoga, možda i iziritirati da kaže da to ništa ne valja pa da napiše nešto što bi bila kritika mog rada. Kakva god reakcija da bude, super je dok je ima.
Primjetan je ogroman uticaj koji je film „Leptirica“ ostavio na vas.
Leptirica je za mene prototip prave strave, onako kako ona treba da se uradi. Zasnovana je na priči, ali nije preslikana priča, već adaptacija i to veoma originalna. Kao što sam ja uzeo bapske priče i od njih napravio nešto što je potpuno moje, tako je za nju uzet jedan književni predložak, ali je autorski senzibilitet Đorđa Kadijevića to nadogradio i napravio nešto potpuno svoje.
Vaše knjige se ne mogu naći u knjižarama, kažete da ste frustrirani jer ste prinuđeni da sami radite sve oko promocije i prodaje knjige. Jeste li razmišljali o izlasku na strano tržište?
Jesam, radim na tome, ali postepeno. Prevodim neke kraće priče, prevoditi roman je daleko ambicioznije i veći posao u smislu finansija i izrade svega toga. Moj plan je da isprobam teren sa kraćim pričama, da ih plasiram na neka relevantna mjesta na zapadu, a onda zavisno od reakcije možda se ozbiljnije posvetim prevođenju.
Koliko je prosvjeta zapala u horor, kakvo je stanje tamo?
Strava i užas. Kao doktor nauka sam užasnut sada kada se dovode u pitanje doktorati i kada se razotkriva nešto što je bilo javna tajna, ali nije bilo predmet medija i šireg bavljenja. Na svojoj koži sam iskusio horore srpskoj akademskog života. Ostao sam bez posla nakon 10 godina rada na fakultetu, zato što sam povrijedio sujetu jedne nesrećne i neostvarene žene, kojoj je smetalo da ima asistenta koji ima više objavljenih knjiga od nje. Ona je redovni profesor, ja sam bio asistent tako da se rezultat unaprijed znao. Ja se nisam predavao ni ovih pet godina koliko sam bez posla. Možda će se nešto pozitivno riješiti vrlo uskoro, ali o tom potom.
eTrafika.net – Vanja Stokić, Foto – Kratkofil Plus
1 komentar
Raduje me da je roman Zavodnik doziveo i drugo izdanje iako u nasem okruzenju ima i takozvanih “nevernih Toma” cak i medju mladjom populacijom koja i inace zivi u horor vremenu i sama ga kreira.
Moju radost potkrepljujem i cinjenicom da ja iako je Zavodnik u naslovu horora, ima dosta elemenata klasicnog opisivanja zaostale rularne sredine, psihopatoloskih ponasanja i humora, te citaoca odvodi u nestvarni svet magija, praznoverja i prica “babinih devetina”. Osim toga, roman zavodnik je prvi i jedini koji je od postojanja sela Spaja, napisan i objavljen, cija fabula je smestena u vreme 70-ih godina 20. veka, sa likovima iz stvarnoh zivota toga vremena.
Bravo!