Matija Bećković, srpski pisac i pjesnik, rođen je 29. novembra 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio u selu Velje Duboko, pohađao je gimnaziju u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. Sa osamnaest godina objavio je prvu pjesmu u „Mladoj kulturi“.
Izvor: Biografija.org
Ako neka budala posustane, posumnja u budalaštine i ućuti, na njeno mesto stupa nova.
Čovek lako prihvata da je neko srećniji, a teško pristaje da je iko nesrećniji od njega. Začudilo bi nas ko bi se sve prijavio za konkurs za najvećeg mučenika.
Mene ne zanima istina. Ja znam ko je u pravu.
Bruka nikad ne ide na životinju, nego na čoveka.
Naše se vreme razlikuje od svih drugih vremena, i zato nekima izgleda kao i da nemamo svoga vremena. Kao da živimo u međuvremenu.
Danas medicina može od čoveka napraviti sve osim čoveka.
Sumnja je plod samo kao prelazna i prolazna faza u razvoju ličnosti, ali često, nažalost, naročito na ovom olujnom i trusnom tlu, na kome se sumnjalo u sve i svakoga, ona ostane trajna i neizmenljiva sumorna boginja – pratilja našeg bića.
Sva dostignuća moderne tehnike, kao i moderne medicine, učinila su život, a sigurno i smrt, težim i mučnijim. Samo „volja za smisao“ može da nas učini odgovornim i tada tek spremnim da pomognemo i sebi i društvu.
Svaki čovek ima jednu ili više „slepih mrlja“ u sebi, i to upravo za one strane svoje ličnosti koje su bitne za ličnost, a koje on upravo ne želi da opazi i prihvati kao deo sebe.
Što je naučio Jovica, ne ispravi više Jovan!
U samoći čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti.
Šta sve još čoveku nedostaje, najbolje pokazuju obećanja. Narodima za koje se tvrdi da su slobodni – obećava se sloboda, onima za koje se mislilo da su siti – obećava se hleb.
Na jednom činovniku više i visoke stručne spreme radi stotine brižnih ljudi: mame, tate, tetke, lekari, učitelji, profesori, društveni javni radnici, psiholozi, vojska, radio i televizija. Svi se trude da od beslovesnog stvore odgovornog čoveka koji će veći deo svog života ostavljati kartonske kutije na određeno mesto.
Svi koji su poverovali u moć znanja i nešto naučili, osetili su koliko su pogrešili. Ali se više nije imalo kud. Ono što su jednom naučili nisu mogli lako da zaborave. Posledice lakomislenog učenja pretrpeli su svi koji su učili: oni koji su samo osetili ukus znanja, a pogotovo oni koji su stekli najviše obrazovanje.
Pored svih počasti koje mu se odaju, iskustvo je uzaludno i nepotrebno. Iskustvom se niko nikad nije mogao koristiti, čak ni ličnim. Iskustvo je staro i gorko, teško i crno.
Otuđena plemena žive u svom svemiru ubeđena da su ostaci velikih civilizacija i da je sve malo osim njih samih.
Nigde čovek nije toliko malo kao pred šalterom i nigde mali ljudi nisu veći nego iza njega.
Naše Sveto pismo je Gorski vijenac. Delo koje ne stari i čije reči ne trule. Znati ga napamet i čuvati svako slovo, jedini je način da ne izgubimo sebe.
Mnogo je misli, pesama, slavopojki, hramova, podignuto u slavu znanja. Svaki bukvar počinje pesmicom: „Znanje je snaga, znanje je moć, učite deco dan i noć!“. Međutim, učite deco dan i noć – pa ćete videti kako ćete proć!
Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna.
Krasti malo je glupo. Zato male lopove i kažnjavaju. Ne zbog krađe već zbog gluposti, naivnosti, prostakluka.
Kad bi se spalio u ime gladnih prvo bi ti gladni rekli da si idiot: zašto si se spaljivao kad si bio sit?
Izjašnjavanje se dalje čuje od svakog dela. Izjašnjavanja se štampaju na prvim stranama a informacije o novim delima negde u uglu, ako ima mesta.
Demokratija o koju je moguće ogrešiti se – nije demokratija.
Izgleda da smo na Balkan došli idući za stokom. More nas je sprečilo da odemo u Afriku u koju smo se bili zaputili.
Glupost je starija od pameti. Da prvi čovek nije bio glup, drugi se ne bi ni pojavio.