Iako je prošlo gotovo 12 godina od njegove smrti, duh Dušana Prelevića i dalje bdije nad regionom i njegovim rodnim Beogradom, u koji se u poznim godinama života mnogo puta razočarao, ali nikada odrekao. Do kraja mu je ostao vjeran. Samouki pisac koji nikad nije završio srednju školu, čovjek kojem se svijet klanjao zbog uloge u predstavi “Kosa”, kojom je duh Brodveja stigao u Jugoslaviju prije 50 godina, vokal koji je sa iskrenom emocijom živio i pjevao džez kada je to na ovim prostorima bilo nepojmljivo – sve je ovo bio Prele. Napisao je i scenario za legendarni film “Poslednji krug u Monci”, gdje je glavnu ulogu tumačio njegov veliki prijatelj Dragan Nikolić. U razgovoru za eTrafiku o Preletu je govorila njegova ćerka Milica.
Piše: Slobodan Manojlović
Bio je čovjek velikog srca. Na nepravdu nije znao da ćuti, ali je imao osjećaj za pravdu čak i kada bi posljedice iste po njega samog bile katastofalne. Kada je u kafanskoj tuči izgubio oko, oprostio je čovjeku koji mu je bio “sparing partner” te noći, riječima da je on pretjerao i izazvao incident. Nikada se nije obazirao na novac. U vremenu gdje je moralni kompas izgubljen, materijalizam i primitivizam zalaze u svaku poru društva, tiha manjina održava večeri posvećene Preletu, nedavno je objavljena i knjiga u kojoj imamo dio njegovog književnog stvaralaštva, po Beogradu s rade murali posvećeni legendi…
https://www.youtube.com/watch?v=IaHCr0oUR-I&feature=youtu.be
“Čini mi se da je Beograd i dalje pust bez mog oca. Baš kao što je pust i bez Gage (Dragana Nikolića), Tirketa (Bogdana Tirnanića), Pere (Petra) Kralja, Pece (Predraga) Ejdusa i mnogih drugih samuraja beogradske kaldrme. Iscrpljen od raznih budalaština i budala, ali ne i poražen. Nekada mi je drago što moj otac nije tu da vidi ono što mi svakodnevno gledamo. Malograđanštinu, banalnost, bahatost, nekulturu, ovaj šoder i šljam koji je zavladao našim gradom. Kada sam pre tri godine pokrenula zvanične naloge na društvenim mrežama Facebook, Twitter i Instagram, ideja mi je bila da pokušam da sačuvam sećanje na svog oca, jer mislim da Beogradu zaista nedostaje Prele. Baš kao što nedostaje i meni. Da sam na pravom putu, uverila sam se veoma brzo jer mi se javilo mnogo ljudi s rečima podrške i oni su mi svojim komentarima dali vetar u leđa da nastavim da održavam uspomenu na oca, na početku kroz društvene mreže, a onda je sve to preraslo i u knjigu sa njegovim pričama koja je nedavno objavljena. Raduje me kada vidim da, u moru gluposti i banalnosti koje nam se svakodnevno serviraju, ipak nije sve izgubljeno i da naši junaci ipak nisu gubitnici u ovom vremenu”, rekla je Milica Prelević.
Za svog oca kaže da je živio kako je htio i da je jedini utisak koji ga je zanimao bio onaj koji ostavlja sam sebi.
“Mnogi su prohujali životom poput povetarca, suvog lista, nečujno, dok je on gromovito živeo. Kao pravi beogradski mangup, na vreme je prozreo život i osetio njegovo pravo lice. To malo ko ume danas. Iz njegovog života možemo naučiti kako biti hrabar, neustrašiv i svoj. Možete da naučite kako živeti, opstati i pritom imati herca da budete sto posto svoji, bez obzira na to šta drugi mislili i pričali o tome. I da bez muda nema ničega u životu. On je živeo sa istinom i želeo je da vidi suštinu. Osetio je pravo lice života. Izabrao je slobodu, a iako kažu da sloboda nema cenu, on ju je platio životom. Ako je iko grešio i radio prave stvari u životu – to je bio on. Prema svima je bio i dobar i loš, ali je jedino bio zao prema sebi. Jednom je rekao: ‘Od života sam pokupio najbolje, a pružio mu najgore. Ali, nemam nekih pritužbi, snosio sam posledice za sve što sam radio’. I zaista je tako. Sledio je svoje srce i svoje navike kojih se nije odricao. Za njega, rok je bio stil života, a rokenrol se ne izdaje. Jedino se nije nadao da će disati punim plućima u kombinaciji Filipa Višnjića i Vuka Karadžića. Uzeo je od života ono najgore, a dao mu ono najbolje. Hrabrost ga je koštala u životu, ali on je bio spreman da plati cenu svoje slobode”, zaključuje njegova ćerka.
Legenda o Preletu ne živi samo među onima kojima je rokenrol u srcu. Rep grupa THCF posvetila mu je mural i pjesmu, što je uradio i njihov kolega Deniro. Od nekoliko murala u Beogradu najviše se ističe onaj na Crvenom Krstu, gdje su odrasli i stasali velikani kinematografije i košarke Dragan Nikolić i Dušan Duda Ivković.
“Mural je osvanuo 2016. godine zahvaljujući divnoj glumici, komičarki, lavici i ženi mangupu, Sandri Silađev. To je bila njena ideja i njen projekat, a ja sam joj beskrajno zahvalna što se i danas trudi da održi sećanje na mog oca. Mural se nalazi u Vidovdanskoj ulici, u kojoj je moj otac rođen i gde je proveo detinjstvo. Što se tiče mlađe generacije, kako vodim naloge na društvenim mrežama, tako sam svakodnevno u kontaktu sa ljudima koji se javljaju, pitaju, pišu… Uglavnom to i jesu mlađi ljudi, koji su možda tek nedavno čuli za Preleta, zahvaljujući urbanim legendama, društvenim mrežama i njegovim brojnim citatima. Njima su najzanimljiviji citati o kafanama i alkoholu, sa tim se poistovećuju i verujem da misle da se u njima i pronalaze, ali da bi proživeo, preživeo i pisao o tome, ipak je potrebna određena kilometraža u životu. Većina to još ne zna”, poručuje Milica.
Od svih svojih talenata najviše se ostvario kroz muziku. Izdao je tri albuma, bio pionir džeza u bivšoj zemlji. Mogao je da ostvari i veću karijeru nego što jeste. Jednostavno ga nije bilo briga za to.
“‘Danas više volim muziku nego kada sam se njome bavio. Za mene je muzika najjača i najozbiljnija umetnost. Kada bih birao, muziku bih izabrao ponovo, u šta doskora nisam verovao. Muzika mi je na izvestan način spasla život, ali i uništila. Tako da smo muzika i ja na nerešeno’, rekao je pred kraj života. Mislim da ćete pravi i najbolji odgovor na ovo pitanje pronaći u njegovim pričama, kao što su ‘Lusil’, ‘Džambolaja’, ‘Je, je, jee’, koje se nalaze u novoj knjizi”, kaže Milica, koja radi kao novinarka.
Građu za knjigu “Ko želi da živi večno” sakupila je upravo Milica, koja ističe da na nju gleda kao na neku vrstu rođendanskog poklona ocu za 70. rođendan. Knjiga je podijeljena u tri poglavlja. U prvom se nalaze priče iz Književnih novina, knjige “Beograd za početnike” i tekstovi iz TV Revije, Politike ekspres… Drugi, centralni deo, zauzimaju naučnofantastične priče iz Politikinog zabavnika, pisane osamdesetih godina prošlog vijeka. U trećem, poslednjem, dijelu knjige nalaze se kolumne iz dnevnog lista Kurir, koje su pisane 2006/2007. godine, pred sam kraj života. Za dva mjeseca prodat je skoro cijeli tiraž, u pripremi je štampanje novog. Knjige trenutno nema u knjižarama u prodaji, ali se može naručiti putem Interneta na sajtu www.dusanprelevic.rs.
Milica kaže da joj je veliki uspjeh ove knjige dao vjetar u leđa da objavi reizdanja očevih knjiga. U planu je izlazak “Baš Čelika”, “Voza za jednu bitangu” i “Poslednjeg kruga u Monci 2”. Prele je sebe kao pisca spoznao u četvrtoj deceniji života. Zbog stila pisanja poredili su ga sa Čarlsom Bukovskim. Postoji legenda da je bio u kontaktu sa slavnim Amerikancem.
“Često je isticao i da ga je pisanje pripitomilo, jer sam pišeš svoj kraj, što je velika sloboda. Jednom je rekao da je mogao na četiri fronta (pevanje, pisanje, sport, slikanje) da bude vrh vrhova. Ali, bavio se time samo koliko ga je zanimalo, dok ne pokaže sebi šta ume. Govorio je: ‘I čim vidim da umem, meni je dosadno. Nek’ oni pevaju, ja idem uz šank. Tamo je život’. Tačno je da se čuo sa Bukovskim, ali daleko od toga da su bili u stalnom kontaktu. Moj otac je osamdesetih godina prošlog veka nekako našao njegov američki broj telefona i u jednoj od noći bez sna pozvao je taj broj. Obojica su bili malo pod gasom, ali našli su zajednički jezik. Bukovski, pošto nije umeo da izgovori ime Dušan, oslovljavao je mog oca sa Duš. Ti noćni razgovori trajali su nekoliko dana i na tome se sve i završilo”, kazala je Milica.
Nastavak knjige “Poslednji krug u Monci” nikada nije ekranizovan iako je prvi dio filma pokupio odlične kritike. Bilo je priča da bi trebao da se snimi i drugi dio sa Vukom Kostićem i Monikom Beluči u glavnim ulogama prije petanaestak godina. Od svega na kraju nije bilo ništa.
“Do pre koju godinu i sama sam se pitala zašto nikada nije došlo do snimanja ‘Monce 2’. Naivno sam mislila da će se neko javiti, da će se ljudi interesovati, pitati, da će se neko setiti, ali ne gajim više takve iluzije. Jer, kada vidite ko sve danas sedi u ministarskim foteljama i u kakvom stanju je kultura u Srbiji, odgovor na ovo pitanje je suvišan. Bolje i da ne počinjem priču o klanovima u filmskoj industriji, nameštenim konkursima, političkim i krevetnim vezama… Jad i beda. Iako bih volela da se snimi drugi deo jer sam bila uz njega dok je pisao taj scenario, znam koliko je uživao u tome i koliko je želeo da se taj film snimi, više ne gajim nikakve iluzije će se to ikada realizovati. Svakako, moj plan je da izdam knjigu. Mislim da mnoge zanima šta je bilo sa Urketom, a osećam da i to dugujem ocu”, kazala je Milica.
Za kraj razgovora odgovorila je na pitanje kakav je otac bio Prele.
“Bio je pravi rokenrol ćale koji nikada nije trenirao strogoću ni nametao glupa pravila jer je u srcu znao da deca ne vole filozofiranje. A i sam je bio prilično neposlušna osoba, pa je znao da mu je i ćerka takva. Nas dvoje imali smo pravi drugarski odnos, iskren i pun poverenja. Za mene, on je bio pravi mangup ćale sa kojim nije bilo praznih priča i nikada nije bilo dosadno jer je bio stvaran i neponovljiv. Imala sam priliku da ga upoznam kroz sve faze, a za mene je to neprocenjivo”, zaključila je Milica Prelević.