Za razliku od mnogih neameričkih reditelja koji su došli u Holivud, on je uspeo u tome da postane “mejnstrim”, ali i da ipak zadrži određeni prepoznatljivi, autorski stil i ne podlegne uticaju velikih studija, u smislu komercijalizacije svojih filmova i podilaženja američkoj publici, a na uštrb kvaliteta.
Piše: Vedran Grahovac
Uspeo je da održi kontinuitet snimanja kvalitetnih filmova, a koji su istovremeno zarađivali pristojne svote novca. Njegovo ime je Alfonso Kauron i uz sunarodnike Alehandra Inaritua i Giljerma Del Tora, čini čuvenu, proslavljenu i nagrađivanu meksičku trojku reditelja koja radi i snima uglavnom u Americi.
“I tvoju mamu takođe”, “Gravitacija”, “Deca čovečanstva”, samo su neki od filmova kojima je Kauron pokazao koliko je zapravo talentovan reditelj. Raskoš svog talenta i umeća, možda i najviše pokazao je u “Deci čovečanstva”, jednom od najlepših i najvećih filmova o kraju naše civilizacije koji pritom ipak odiše određenom dozom optimizma. Gledajući taj film nekoliko puta, svaki naredni put shvatate koliko je Kauron zaista veliki umetnik i majstor sedme umetnosti.
Prošle godine na festivalu u Veneciji, njegov najnoviji film “Roma” u produkciji Netfliksa, imao je svetsku premijeru, osvojivši Zlatnog lava za najbolji film. Nakon toga, film je uglavnom dobijao odlične kritike i mnoštvo nagrada. Kao kruna jedne i više nego uspešne sezone za “Romu”, usledilo je i deset nominacija za Oskara koje su je uz “Omiljenu” reditelja Lantimosa, svrastale u prvog favorita za ovu najprestižniju nagradu na svetu.
Radnja ovog filma smeštena je u grad Meksiko, odnosno deo grada koji se zove Roma. Već od samog početka pratimo život jedne porodice, odnosno životnu rutinu njenih članova, koja se uglavnom odvija u enterijeru njihove kuće. Tu je i jedan pas i dve kućne pomoćnice, takozvane “manite”. Upravo kućna pomoćnica, devojka imena Kleo, jedan je od centralnih i najvažnijih likova Kauronovog filma. Prateći ovu porodicu i kompleksnost odnosa njenih članova, uporedo vidimo i ne baš sadržajan život Kleo. Mirna, tiha i vredna, ona se danonoćno brine kako o deci, tako i o čistoći ove kuće i na neki način oslonac je ovog domaćinstva. Živeći u senci ove porodice, pokušava da živi svoj vrlo skromni život, a koji se pored rada sastoji od druženja sa jednim lokalnim momkom.
Snimivši “Romu”, crno-beli film vrlo sofisticiranog stila u smislu vizuelnog, Kauron je zapravo ostvario svoju veliku želju koja mu se javila kako jednom reče, onoga trenutka kada je odlučio da se bavi režijom. Naime, još od tada želeo je snimiti film koji će biti posveta mestu njegovog odrastanja u ovom slučaju Romi, kao i posveta Meksiku, detinjstvu i ljudima oko njega, kakva je bila i Kleo.
Snažna, emotivna, melanholična, tehnički i vizuelno savršena, “Roma” je film o odrastanju, jednoj epohi, životu, svemu onom lepom i ružnom u njemu. Posveta je to ženama, ali i onim malim-velikim ljudima koji čine velika dela živeći u senci drugih, kao što je slučaj sa kućnom pomoćnicom Kleo. Film je ovo koji počinje vrlo jednostavno, skoro pa neobavezno kada govorimo o radnji, ali koji nas postepeno svojom pričom, spletom raznih i ne baš sretnih životnih situacija glavnih likova uvlači u radnju. Iako strogo intimna i biografska priča kojom Kauron gradi svoj mikro svet, kakav je zapravo svet iz perspektive jednog deteta, Kauron se na kratko dotiče i društveno-političke situacije sedamdesetih godina prošlog veka u Meksiku. “Roma” je zapravo film za one istinske, filmske sladokusce, koji obraćaju pažnju na detelje i vizuelni aspekt filma. Već u uvodnoj sceni gde vidimo odsjaj aviona u vodi, jedan pravi art kadar, naslućujemo o kakvom se filmu zapravo radi i šta bi mogli gledati naredna malo više od dva sata, koliko film otprilike i traje. Gledajući te spore, crno-bele kadrove, nemoguće je ne setiti se velikog ruskog reditelja Andreja Tarkovskog, na čije filmove u nekim segmentima, podseća i “Roma”.
Pored sjajne režije, fotografije i prepoznatljive atmosfere koju “Roma” definitivno ima, a koja daje posebnu draž ovom filmu, najveći utisak ostavlja sjajna Yalitza Aparicio, tumačeći lik kućne pomoćnice Kleo. Jedan je to od onih mirnih i povučenih likova, koji svoj život provodi radeći za druge. Odana, poslušna i pokorna, upravo ona bila je jedan od ključnih likova iz Kauronovog detinjstva, kojoj se ovaj meskički reditelj na neki način želeo i odužiti snimivši ovaj film. Njenu odličnu glumu i posao koji je napravila u “Romi”, prepoznala je i Akademija, dodelivši joj sasvim zasluženo nominaciju za Oskara u kategoriji najbolje glavne ženske uloge.
Kao reditelj i scenarista “Rome”, Kauron je uspeo da snimi film koji je za kratko vreme osvojio mnoge bitne nagrade, ali i dobio pohvale kako kritike, tako i publike. Reditelj Giljermo Del Toro, skoro je izjavio da mu je “Roma” jedan od pet omiljenih filmova ikada. Iako će ovo ostvarenje verovatno osvojiti nekoliko Oskara ili bar one u bitnim kategorijama, puno je važnije nešto drugo. Zapravo, puno je bitnije da još uvek postoje reditelji poput Kaurona, čoveka koji je za velike pare mogao snimati blokbastere i spektakle (iako Gravitacija donekle spada u takve), ali se ipak odlučio za jedan crno-beli, pa možemo reći i umetnički film, u kome na vrlo poetičan, melanholičan i sasvim iskren način daje posvetu svom detinjstvu i vremenu u kojem je odrastao. Upravo “Romom”, dokazao je da i pored toga što je već snimio neke velike, prethodno pomenute filmove, još uvek nije istrošen reditelj.
Naprotiv, Kauron je u punoj filmskoj i stvaralačkoj snazi, od koga po svemu sudeći tek možemo očekivati još sjajnih filmova u budućnosti. Na kraju, možemo reći da je “Roma” jedno od onih ostvarenja zbog kojih se voli sedma umetnost, a Alfonso Kauron reditelj koji potvrđuje činjenicu da se veliki filmovi snimaju još uvek.