„…jer rastuće dobro sveta delom zavisi i od neistorijskih dela; da stvari nisu loše po nas kao što su mogle biti, bezmalo dugujemo ljudima koji su verno živeli skrivenim životom, i počivaju u zaboravljenim grobnicama.“ George Eliot (citat iz filma)
Piše: Vedran Grahovac
Uprkos trendovima i zakonima tržišta koji često nameću profit i gledanost kao ključne parametre, postoje reditelji koji ipak snimaju po svom, bez kompromisa i kalkulacija. To su oni „poslednji Mohikanci“ koji kroz svoje filmove pre svega prenose poruke i čitavu životnu filozofiju koja izlazi iz samog okvira filma. Jedan od njih jeste i Terrence Malick koga mnogi smatraju jednim od najvećih filozofa i poeta među rediteljima. Već dugi niz godina njegovi filmovi uglavnom izazivaju podeljana mišljenja, ali nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Dobitnik Zlatne palme i drugih priznanja, svoj najnoviji film „Skriveni život“ (A hidden life) baziran na istinitinim događajima predstavio je prošle godine publici na festivalu u Kanu.
Radnja filma smeštena je u malo austrijsko selo neposredno pred Drugi svetski rat, gde pratimo život Franza Jagerstattera i njegove porodice. Oni žive mirno, najveći deo vremena provode obrađujući zemlju, obavljajući domaćinske poslove. Sklad njihovog života prekinuće se onoga trenutka kada Franz zbog ličnih, verskih i moralnih uverenja odbije da da zakletvu Hitleru i nemačkoj vojsci koja se uveliko sprema za rat. Iako svestan posledica tog čina, ostaje dosledan u svojoj odluci, a što će se odraziti kako na njega tako i na njegovu porodicu.
Kroz životnu priču Franza „Skriveni život“ prvenstveno govori o ljudskim principima i uverenjima. Ta uverenja neizostavni su delovi naše ličnosti i zapravo temelji našeg identiteta. Iako deo kolektiviteta taj identitet je entitet za sebe i ključni je deo Franzovog bića. Ostajući mu veran, Franz postaje izdajnik i otpadnik koga sredina počinje da prezire. U tom smislu, „Skriveni život“ nam nudi odličan prikaz društva kao vrlo često bezlične mase u kome se individualnost gotovo pa ne prašta. Zapravo, ona je neprijatelj kolektiviteta koji srlja u propast, a naročito u vreme ratova i kolektivne histerije koja je malo kada zasnovana na razumu.
Ne želeći da bude deo mase koja kliče Hitleru naš junak govori „NE“ ostajući sam. U toj samoći, pod pritiscima i torturom on je zapravo spokojniji i slobodniji od mnogih drugih, jer uz sebe ima uverenja. Upravo ta uverenja Malick korist kao centralni okvir koji određuje našeg junaka, njegov život i život njegovih najbližih. Sa jedne strane ona su prokletstvo u smislu posledica koje trpi njegova porodica, a sa druge strane, ona su duhovna vodilja čoveku koji veruje da je na putu istine i pravde. Taj put gotovo pa uvek je put mučeništva i ogromne žrtve koju neretko ne možemo izbeći. On je posledica shvatanja da je nepravdu bolje trpeti nego je činiti. S tim u vezi, životni put Franza možemo posmatrati i kao život, uslovno rečeno, sveca koji se ne miri sa vrednostima sveta u kojem živi i govori mu „NE“. Ne toliko iz ubeđenja da će taj svet promeniti, koliko iz poštenja prema sebi i svojoj savesti. U tom smislu Malick nam servira neverovatnu, gotovo pa nestvarno fascinatnu priču, a naročito ako uzmemo u obzir surovost vremena u kojem se odvija radnja ovog filma.
Takođe, priča je ovo i o društveno istorijskom kontekstu, odnosno visokim politikama kao kreatorima naših života. Pored većine koja se uglavnom prepušta toj plimi društvenog konteksta, postoje i oni, doduše vrlo retki, koji veruju da mogu plivati mimo nje i biti kreatori sopstvenih sudbina. Jedan od njih definitivno je i Franz koji defakto kreira svoj život, koji istina nije lak, ali je bar posledica Franzovih odluka. Odluke koje mu na neki način daju potvrdu da je istinski živ i da nije pijun na šahovskoj tabli sveta.
Za razliku od mnogih koji bi ovu temu obradili pompezno ili kroz ratni spektakl, Malick se odlučuje za meditativnu dramu visoko izražane poetike. Kao i obično, i ovoga puta donosi jednu pre svega intimnu priču u okviru koje dominira vizuelno. Upravo ta specifična vizuelna poetika, kamera koja „lebdi“ i jedan uslovno rečeno hermetički svet Malickovih junaka, može odbiti mnoge, a naročito one koji nisu upoznati sa radom ovog reditelja i koji nisu skloni nekonvencionalnom ili pak art filmu. Sa druge strane, upravo ta poetika zaštitni je znak Malickovih filmova i ono bez čega on ne bi bio toliko veliki koliko zapravo jeste. Trajanje od skoro tri sata može biti problem pa čak i onima koji vole ovog reditelja.
Takođe, treba pomenuti sjajnu glumu. U ulogama Franza i njegove supruge sjajno su se snašli August Diehl i Valerie Pachner. Iako nemaju puno dijaloga, svojim pokretima, mimikom i govorom tela uspevaju da prenesu stanja i raspoloženja u kojima se nalaze. Ta raspoloženja variraju od onih uzvišenih i sretnih do onih depresivnih i uglavnom tragičnih.
Kao i mnogo puta do sada Malick ostaje veran svom prepoznatljivom stilu i facinantnoj vizuelnoj poetici. Naracijom i kamerom karakterističnim za njegove filmove, uspeva da snimi još jedan film za koji možemo reći da je poezija na platnu. Baveći se velikom temom, Malick postavlja pitanja od egzistencijalnog, duhovnog ali i moralnog značaja. Ta pitanja izražena su kroz dijalog ali i razne unutrašnje monologe. Pored nagrade u Kanu „Skriveni život“ ipak ostaje uskraćen za nominacije za Oskara. Bez obzira na to, „Skriveni život“ je film koji podstiče na razmišljanje, u kome se uživa i koji zapravo potvrđuje činjenicu da je Malick originalan, drugačiji i veliki reditelj.
Godina: 2019.
Režija: Terrence Malick
Scenario: Terrence Malick
Uloge: August Diehl, Valerie Pachner, Maria Simon, Tobias Moretti, Ulrich Matthes
Žanr: Drama, biografski, romansa
Država: Amerika, Nemačka
Trajanje: 174 minuta