Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili nas porok. Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.
Jovan Dučić – Blago cara Radovana (Odlomak)
Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam doživeo, kao i za težinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće ni bolesti koje drugi podnose.
Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama, a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje.
Izvor nesreće čovekove leži u njegovom egoizmu: u tome što hoće da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napora, to je najveći motiv borbe u ljudskom društvu. Ne mučiti se sam, a zaraditi bogatstvo, i postići veliko bogatstvo, da bi time postigao najveću sigurnost; i to pre svega sigurnost da ni docnije neće morati praviti napor, pošto je napor najveća gorčina ljudske sudbine!
Ljudi mogu da nesebično vole, ali retko nesebično mrze. Svaka mržnja je strah ili zavist. Mržnja je najčešće strah, jer čovek ne mrzi nego samo onoga koga se boji. Čovek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osećanju mržnje ima uniženja za nas same, a u preziranju ima ponosa i uverenja da smo bolji i viši od onoga koga preziremo, i da možemo bez njega, i da smemo protiv njega.
Najbedniji je čovek koji živi u mržnjama na druge ljude; taj se prvi iseče noževima koje je sam izoštrio. Mržnje rastu kao proletanje vode. Platon je govorio: “Ljubav umiruje ljude i stišava bure na moru; ljubav uspavljuje vetrove.” – Mudrac nema mržnja. Naše mržnje škode nama više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata, i vi ste posle toga nesrećni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zaslužuje, i vi postanete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči. Ako vam je neko učinio zlo, sačuvajte se da ga ne omrznete, jer će vas ta mržnja stati još jednog novog gubitka i novog nespokojstva i od neprijatelja trenutnog i slučajnog možete napraviti zlotvora stalnog i ubeđenog. Ukrstite mačeve i pobijte se, ali ne iz mržnje prema neprijatelju, nego iz poštovanja prema sebi.
Nesreća je što niko ne meri sreću prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrećnijima. Život je jedna neizmerna logika i harmonija, a pošto su priroda i život jedno isto, ne postoje ni u životu apsurdumi i anomalije. Sve je na svetu vezano jedno za drugo, pa su vezane i sreća i nesreća u ljudskoj sudbini. Kad iz korpe rumenih trešanja što se ne da izvući samo jedna trešnja, a da se prstom ne zakači i izvuče odjednom više njih, tako idu i sreće i nesreće uvek u serijama – trešnje zdrave i trešnje otrovane stavljene zajedno u jednoj kobnoj korpi. Svaki je čovek po nekoliko puta u životu dobijao osećanje konačne propasti, kao da ga je izneverilo tlo pod nogama, krma na brodu, uzde na besnim konjima. Ali se svaki uverio u to da je posle serije sreća dolazila serija nesreća, i obrnuto. U samim momentima očajanja, čovek ne misli da pored njegove nesreće skoro, ukorak ide i sreća. Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav sazdan od takve utakmice belog i crnog. Zato čovek istovremeno preživljuje sreću i nesreću, i onda kad za to i ne zna. Nema apsolutne nesreće i apsolutne sreće, i zato ih obe istovremeno proživljujemo.
Manija svih ljudi je da usvajaju tuđa merila i za svoj sopstveni život. Prava sreća čovekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih primera, dajući svom životu pečat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.
Dve su prave i najveće čovekove nesreće; nemati zdravlja i nemati prijatelja. Međutim, i iz jednog i drugog ima izlaza: čovek ili prezdravi ili umre, a sa prijateljima ili se izmiri ili dobije nove prijatelje. Čast je najteže ponova zadobiti ako se jednom izgubi. Zato su svi drugi gubici samo lični, a ovaj pogađa porodicu i zemlju; a ako je posredi veliki čovek, ona pogađa i njegovu ideju. Sokrata su posle presude hteli da otkupe učenici, ili da mu pomognu da pobegne, ali je on radije ispio otrov, govoreći svoje poslednje pobožne reči: “Treba žrtvovati jednog petla Eskulapu.” Drugim rečima: smrt je ozdravljenje.
Najveći broj ljudi ne znaju šta hoće, a veliki broj ljudi ne znaju ni koliko mogu. Najređi je slučaj čoveka koji zna šta hoće i koliko može.
U velikoj nesreći treba sve nesreće ponoviti u pameti, kako bi se očeličili za dane kad jednom crni konji izmaknu ispred belih. Treba ovde reći: “Ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.”
Nesumnjivo, ljudstvu najviše nesreće prave glupaci. Najveća je beda što glupak ne zna da je glup, kao što ni rđav ne zna koliko je rđav; a svet bi možda bio spašen kada bi glupaci znali kakva su nesreća za čovečanstvo.
Više čoveku zagorčavaju život nesreće kojih se boji da ne dođu, nego one koje su već došle i od kojih već pati. Od svih nesreća čovek se najviše plaši sirotinje, koje je, međutim, najmanje čovekovo zlo. Mi celog života nešto čekamo, a nadati se, to je pomalo očajavati.
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle i nepromišljene impulsije.
Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske sreće na zemlji. Najveći stepen sreće to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak čoveku put da dođe do svoje slobode. Čovek bogat, to je čovek nezavisan bar od ljudi. Čak i zdravlje i pamet kupuju se ili održavaju novcem.
Sve bede među ljudima to su nesreće koje učini čovek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreća i nesreća, nego ima samo smrt ili život. Čovek je najveća štetočina na zemlji.
Od svega što je čovek posejao, ništa nije rađalo brže nego mržnja.
Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi. Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika između velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; međutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama.
Velika nesreća čovekova jeste što život počinje mladošću, a svršava starošću: jer bi život bio neizmerno savršeniji da, naprotiv, počinje starošću, a svršava mladošću. Ne znamo da smo mladi kad smo mladi. Mi saznamo šta je mladost tek onda kad nas je napustila.