Biće gore kod Bore i ove godine džez festival, kao što bude i svake godine, krajem jula. Ali, prije toga, održan je „Psylent groove“ koji je trajao upravo dvanaest sati — od četiri sata popodne do četiri sata ujutro.
Tekst i fotografije: Goran Dakić
Ispred „stejdža“ je naložena velika vatra koja se s mjerom palila i gasila. Nesmotreni ložač bi povremeno nabacao suvih okrajaka, pa je plamen letio u nebo kao da je Petrovdan, a ponekad bi navaljao kakav mokri bukov panjić koji bi prigušio vatru i probudio dimčinu.
Mrakača je bila vrhunska, a u takvoj pomrčini se vidi samo vatra. I poneka silueta koja oko vatre skače, đipa i njiše se. Bilo je i onih koji su stigli pokasno, pa još i u šortsu i majicama kratkih rukava, pa su se ogrtali ćebadima da se malo ugriju.
„Napravili smo ovo kao neku uvertiru za džez festival koji se održava posljednjih dana jula. Počeo je ‘Exit’ pa je možda zbog toga došlo manje ljudi nego što smo očekivali, ali i ovo je dobro“, rekao je Boro Janković alias Boro Zelenkovac.
Nema mnogo ljudi, zaista, ali oni koji su došli zabavljaju se kao da im je prvi put. Zelenkovac je, kako neko reče, mjesto na kojem bi u mraku i tišina napravila vrhunski provod, a da neće muzika, pa ma kakva ona bila.
U kolibi je drugačije. Za šankom nekoliko „sijedih glava“. Ispijaju rakiju i drže bank.
„Ovo gore ti je malo zvono. Kad njega udariš, to je tura za sve na šanku“, kaže Brko i time određuje cijenu priče.
On će pivo, kasno mu je, veli, za rakiju. Za šankom je Irena koja je u šumu pored Mrkonjić Grada stigla iz Holandije. Na Zelenkovcu je već neko vrijeme. Kaže da je zadovoljna.
„Naučila sve o rakija. Imate ovu sa šljivom, ovo je kruška, a imamo i rakija od limun. Nju morate probati. Nećete? Koju ćete? Kruška? A, i ona dobra, dobra. Kako? Ka-ra-mut? Šta to karamut“? Pita Irena, pa kreću nadgornjavanja dokonih besjednika ko će objasniti prirodna i hemijska svojstva „crne kruške“.
Kreću i rasprave o svemu i svačemu. Kakve rasprave već mogu da se nađu za šankom. U šumi. Na festivalu. Povremeno uđe i neko od „omladine“ po pivo ili rakijicu. Uglavnom kad se vatra utuli, pa im treba nešto da ih ugrije.
„A lijepo je ovdje, je l’ de? Meni je najljepše kad nema nikoga. Kad je mir i tišina. A onda ovo ne bi moglo raditi kad ne bi nikada nikoga bilo, je l’ de? Moraju ljudi živjeti od nečega. Sad i nema puno ljudi, ali dođi za dvadeset dana kad bude onaj džez festival, pa ćeš da vidiš šta je more. Šta ćemo popiti? Ne može ništa. Kako kaže onaj: Ko pije vrijedi, ko ne pije ne vrijedi“, veli Brko.
Napolju je, što rekao Rambo Amadeus, sve jedno pa isto. Puno glasne muzike, ljudi koji skaču s noge na nogu kao indijanski vračevi i podosta varnica. Na klupama sjede oni koji su se umorili i oni kojima se grlo sasušilo.
„Hoćemo li nešto pojesti?“, pita jedan omladinac.
„Moramo, ja ne mogu više stajati na nogama“, odgovara drugi.
Na tabli je meni: ćevapi šest, pljeskavica osam, kajmak dvije marke. Ali, problemi su na pomolu, nestalo je lepinja, pa pljeskavica mora između dvije šnite. Ako nije problem. Momci kažu da nije, ali da ih dobro namoči.
Za šankom je i Martin Vorbij iz Ajndhovena. On je, kako kaže, stari prijatelj Zelenkovca. U nekoliko navrata je ovdje imao izložbu, a držao je i nekoliko radionica sa učesnicima kolonija i gostima.
„Zelenkovac nikada ne može biti skroz za turiste, jer nije na, kako vi kažete, putu za turiste. Ali uvijek dođe neki čovjek kad su ovakve stvari, pa je opet za turiste. I jeste i nije, kao u priča“, veli Martin.
Da, da, sve je na Zelenkovcu kao u priči. Sa zmajevima i vilama.