Na trećem događaju „Pričamo priče o pričama“, publici u Banjaluci se predstavilo pet novinara iz pet bosanskohercegovačkih medija. Organizator događaja je portal eTrafika a cilj je povezivanje novinara sa publikom u opuštenoj atmosferi i njihovo informisanje o novinarskom radu.
Koncept događaja je takav da se novinari i građani okupe u pabu KSET u Banjaluci, a zatim novinari jedan po jedan izlaze na scenu i pričaju svoje priče sa terena. Svako od njih ima desetak minuta da prepriča neku od anegdota koja mu se desila tokom rada, nakon čega publika ima priliku da postavlja pitanja.
Publici se prvi predstavio slobodni novinar Zoran Ćatić. On se prisjetio priče koju je radio prije skoro 30 godina, za državni radio. Kako kaže, čuo je za ženu po imenu Jolanda Zuci, koja je u tom trenutku imala 98 godina. Preživjela je Prvi i Drugi svjetski rad, rat u Bosni i Hercegovini je provela u Sarajevu. Njen muž je oslikao katoličku crkvu Svetog Josipa na Marijin Dvoru u Sarajevu i tokom rata u BiH umro od gladi.
S obzirom na to da nisu postojali mobilni telefoni ni internet, među poznanicima se raspitivao za Jolandu i način da dođe do nje. Saznao je da je socijalno ugrožena i da joj pomažu volonteri Crvenog krsta.
“I naravno ja odem u Crveni krst. Ja sam mjesec dana išao kod Jolande. Čistili smo, donosili hranu, usisavali i sve šta se radi kod takvih osoba. I onda sam joj rekao: ‘Eto, ja radim na radiju, volio bih da mi ispričate priču.’ Ona je pristala na to i ja sam došao da snimam. Sad sve ovo što imate, što imamo danas: mobitele, snimače zvuka, kamere, ludilo… To je nekad bila Nagra, magnetofon sa trakama, težak 20 kila”, prisjeća se Zoran Ćatić.
Kako kaže, tada je snimio jako mnogo materijala pa je montiranje priloga trajalo dva-tri mjeseca. S obzirom na to da se u prostoriji nalazio sat, na snimcima se u pozadini sve vrijeme čuje kako sobom odzvanja “tik-tak”.
“I onda su meni po državnom radiju umirali od šege jer sam ja nosao one ogromne crne kese. Na jednoj kesi je pisalo „tik“, u drugoj kesi su bili „takovi“. A ovamo su bili Prvi svjetski rat, Drugi svjetski rat, tata, mama i sve dijelove kako sam ih ja sastavljao. To su ogromne kese jer je poenta bila da kad ona ispriča priču i kad vi imate tu historiju njenog života, kad slušate da nigdje nemate „tik-tik“, nego sad mora sve vrijeme da radi „tik-tak, tik-tak“. Zato su bile te kese”, pojasnio je on.
Međutim, s obzirom na to da je prilog snimljen na kasetu, priča o Jolandi je izgubljena i ostalo je samo sjećanje na nju.
Novinarka portala Capital, Bojana Ninković, podijelila je jednu priču koju je pisala prije nekoliko godina, dok je radila za Nezavisne novine. Tad je otišla u Urgentni centar, sa namjerom da napiše priču o tome što medicinski radnici doživljavaju na svom radnom mjestu. Rečeno im je da dođu u srijedu, kad je mirniji dan.
“Prije nego što ćemo ući, izašla je doktorica. Ona je najjači utisak na mene ostavila. Doktorica Suzana Šobot. Pokušavali su jednom momku da spasu šaku koju je povrijedio u berbi voća. Međutim, prije nego što smo mi ušli, dešava se da dovoze čovjeka koji je teška intoksikacija alkoholom. Život mu visi o koncu, ona ga reanimira, uspjeva ga stabilizovati, spašava mu život”, prisjeća se Bojana.
Nakon toga je uslijedilo nekoliko mirnih minuta, koji nisu potrajali.
“Dovoze drugog čovjeka, koji je pao sa traktora. Takođe mu život visi o koncu. Ona ga, takođe, reanimira, uspjeva ga stabilizovati. Dovoze i treću osobu koju ona reanimira. I nakon toga svega, ona izlazi pred mene i govori: ‘Sad sam ja vama na raspolaganju. Sad ja mogu da razgovaram s vama, mislim da se sad više neće ništa specijalno dešavati.’ Ja, iako sam poprilično bila upoznata s radom urgentnog centra, nisam mogla ni pretpostaviti šta se dešava. I da ti ljudi u pet minuta spasu po tri, četiri života”, ističe ona.
Novinari na terenu ponekad dospiju u potencijalno opasne ili neugodne situacije. U nekim slučajevima im drugi ljudi pomognu, čemu svjedoči i iskustvo Dejana Rakite sa portala Gerila. On je radio priču o planu Hrvatske da na Trgovskoj gori odlaže nuklearni otpad. Radi se o lokaciji koja je 800 metara udaljena od vodonapajališta za kompletan Novi Grad. Kontaktirao je Fond NEK, koji vodi razgradnju nuklearne elektrane „Krško“ i pitao da dođe na Trgovsku goru kako bi vidio šta se tamo dešava.
“Oni kažu, nema problema. Nekad mislite da nema šanse da će vas pustiti, novinar ste iz BiH, pritom, ta lokacija Čerkezovca na Trgovskoj gori, koja se nalazi na teritoriji opštine Dvor na Uni, to je lokacija bivše kasarne. Znači, to je vojni objekat. I dan-danas to je minirano područje”, podsjeća Dejan Rakita.
Na teren je otišao u nedjelju, dok svakog petka patrole Vojske Hrvatske obilaze tu lokaciju. Međutim, čim je stigao, došli su i vojni džipovi.
“Ja sa fotoaparatom, novinar iz BiH… I sad šta se dešava, mislim, to su neke nevjerovatne priče… Meni ljudi iz Fonda NEK govore u smislu kao: ‘Joj vidi ovih iz vojske. Hajde skloni se ti ovamo, hajde sa našim čuvarem, popij jednu rakijicu dok oni ne odu. Skloni se, samo da nisi tu.’ I sad ja razmišljam…. Bože, ljudi iz Fonda koji prave skladište za radioaktivni otpad, mene kriju od hrvatske vojske, na Trgovskoj gori. Totalno jedna šizofrenna situacija. Ali je tako bilo”, govori on.
Anegdotu o zaposlenima u institucijama ispričala je i Vanja Stokić sa portala eTrafika. Iako se većinom bavi ljudskim pravima, povremeno zađe i u druge teme. Ovaj put je istraživala trošenje javnog novca na uličnu rasvjetu. Kontaktirala je sve opštine u Republici Srpskoj i Brčko distrikt.
“Vidjela sam da Brčko distrikt na svojim ulicama ima 22.000 sijalica javne rasvete. Ja sam iz Brčkog i znam koliki je to grad. Jako mali, tri puta manji od Banjaluke. A Banjaluka ima hiljadu više ili manje. Znači, grad koji je tri puta manji od Banjaluke, ima isti broj sijalica. I tu sam ja dobila ideju da uradim istraživanje na nivou cijele Republike Srpske i da uključim i Brčko. Da vidim koliko koja opština ima sijalica, koliko novca godišnje troše na održavanje, postavljanje novih, električnu energiju i slično”, pojasnila je ona.
Međutim, to nije tako jednostavno kao što zvuči. Nije ne postoji spisak kontakata svih opština, pa je morala da ih pojedinačno traži po internetu. Više od 60 njih.
“I onda sam ja danima prikupljala te njihove kontakte pa se vrati mail, pa im je mail pun, pa svašta nešto. Onda sam ih pozivala, jednu opštinu pa drugu, da vidim jesu li dobili mail. U jednoj opštini su nam rekli: ‘Ali mi nemamo mail.’ ‘Kako nemate mail?’ ‘Nemamo.’ ‘Pa piše na vašoj veb stranici.’ ‘Mi imamo veb stranicu?'”, prepričava Vanja Stokić.
Institucije često imaju običaj da na konkretna novinarska pitanja odgovore nešto što uopšte nije traženo od njih. To se desilo i ovog puta, kada je dobila nekakvu tabelu koja joj nije ništa govorila.
“Taj dan sam bila nešto posebno inspirativna pa sam napisala: ‘Molim vas da sjednete, skoncentrišete se i odgovorite mi konkretno na svako pitanje koje sam vam postavila.’ Nakon par sati zvoni mi telefon, ja sam i zaboravila na to u međuvremenu. S druge strane muški glas kaže: ‘Je li Vanja?’ Ja kažem: ‘Jesam.’ I on govori svoje ime i prezime i kaže: ‘Evo ja sam sjeo i skoncentrisao se.’ Ali mi je dao jako dobre informacije, bio je konkretan, dao mi je to što sam tražila. Tako da nekada budemo malo i bezobrazni da bismo dobili to što tražimo. Nekad nam pođe za rukom, nekad ne”, govori ona.
Naredni događaj „Pričamo priče o pričama“ zakazujemo za 24. januar, u 19 časova u pabu KSET u Banjaluci. Dođite po novu porciju anegdota sa novinarskih terena.