„Zbog teme mi je bilo zahtevno igrati u seriji „Koža“, radilo se o nečemu što mi je iz ličnog iskustva bilo nepoznato i daleko. Zahtevalo je drugačiji pristup. Morao sam da istražujem, ali kada su u pitanju nove stvari onda to deluje lako. Kada dobije zadatak koji je drugačiji od prethodnog, glumac ima osećaj da raste i gradi se kao umetnik i individua.“
Piše: Slobodan Manojlović; Foto: Dragana Udovičić
Rekao je ovo za eTrafiku glumac Aleksandar Jovanović, kojem je lik koji igra u trećem dijelu banjalučke trilogije prva glavna uloga u karijeri. U središtu „Kože“ je bivši muzičar, ovisnik i diler narkotika Slobodan Milošević Bobi, koji nakon višegodišnjeg izdržavanja zatvorske kazne, zbog šverca kokaina u Holandiji, izašao na slobodu iz zatvora u Hagu. Miloševića tumače Jovanović i Nikola Pejaković Kolja, koji je i scenarista serije. Glumci su dobili scenario godinu dana prije samog snimanja.
„To je mnogo pomoglo jer imate priliku da scene pročitate nekoliko puta pre same realizacije. Pregledate scenario i iz dublje perspektive uđete u njega. Par meseci pred snimanje dolazili smo parcijalno u Banjaluku i radili glumačke scene. To sam u dosadašnjoj karijeri doživeo samo u pozorištu. Kada se kod nas snimaju serije, obično se separat pošalje dan, do dve pre. Ovde imate vremena i da upoznate kolege, kada dođete na set spremni ste. Znate tekst i odnose, tako da ste otišli već nekoliko stepenica gore. To je bilo neprocenjivo. Kad snimam nove stvari pokušavam to iskustvo i pristup da primenim. Kada se pogleda rezultat, takav način rada ima svoj učinak i poentu“, kaže Jovanović.
Lik glavnog protagoniste Slobodana Miloševića ima problem sa zavisnošću od heroina, zbog čega se okreće i krijumčarenju istog. Kako gledate na njega, koliko je bilo teško da uđete u „njegove cipele“?
Glavno pitanje na koje sam tražio odgovor je bilo zašto radi to što radi. Kada dobijem odgovor na to pitanje onda mogu da razumem njega i mogu da donosim odluke tog lika i razmišljam kao on. Narkotici kao narkotici su tu u funkciji, ali suština je da čovek radi nešto destruktivno iz određenog razloga. Šta god to bilo. Nekome je to droga, nekome prejedanje, a nekome alkohol. Šta je ono što natera čoveka da se slomi iako zna koje su posledice svega toga? Pokušavao sam da odgonetnem odgovor na to pitanje. Droga i kriminal su samo posledice. Bio mi je potreban mi je uzrok, odnosno motiv da bi se kasnije došlo do toga. Dosta sam tu mozgao. Imao sam sreću da sam dosta pričao sa Koljom i Saletom (Sašom) Hajdukovićem (režiser) na vreme i sopstvenu slobodu da maštam o liku sve što sam osećao intuitivno.
Da li se zavisnost mladih od najtežih droga smanjila sa većim pristupom informacijama u odnosu na teška vremena devedesetih godina dvadesetog vijeka i prve decenije dvadeset i prvog vijeka?
Tokom pripreme za ulogu poprilično sam se bavio pitanjem narkomanije. Razgovarao sam sa ljudima, bio u nekim ustanovama i gledao razne stručne dokumentarne filmove. Čini mi se da danas imamo sreću jer smo materijalno siromašni kao društvo pa većinom ne možemo da sebi priuštimo drogu. Ali ona i dalje postoji, samo što se danas ne obraća pažnja na to kao nekada. Droga je u nekim segmentima života postala nešto normalno, trend i to tako ide s godinama. Bilo mi je zaprepašćujuće i strašno da i pored svih informacija koje znamo mladi danas posežu za drogom. Tržište je takvo da je droga za određene grupe ljudi veoma dostupna. Danas je sve to samo malo lepše upakovano. Nije marginalizovano kao pre, nego je malo i prihvatljivo što je jedan veliki problem i tema o kojoj treba razmisliti kako da se reši u budućnosti.
Dopada vam se ova priča? Podržite eTrafiku simboličnom pretplatom na Patreonu i pomozite joj da stvara ovakve sadržaje.
Koliko teško društvo prihvata bivše osuđenike kao što je Slobodan, da li ti ljudi, na neki način, robijaju i poslije svoje kazne?
U većini slučajeva je tako. Cela perspektiva kako ih društvo doživljava posle robije je teška. Oni taj teret nose ceo život, iako pokušavaju da se sa tim izbore. Društva na Balkanu ne zaboravljaju stvari. Koliko god se trudili da živimo duhovno ili u skladu sa verskim standardima zapravo ne opraštamo i ne zaboravljamo. Volimo da pamtimo, posebno ono loše. Tim ljudima je jako teško da žive. Pored kazne koju odsluže u ustanovi, celog života moraju da nose sa sobom krst i breme svojih postupaka. Nekada smo primorani tokovima života ili okolnostima u kojima živimo da uradimo neke stvari koje su čestite i u zakonskim okvirima i one nam se ne praštaju. A pogotovo se ne opraštaju greške zatvorenicima sa teškim kaznama za neka teža dela. Njima društvo ne prašta. Ljudima je lakše tako, jer onda ne moraju da sami sebi opraštaju sopstvene grehe.
Koliko serija „Koža“ prikazuje vrijeme u kojem živimo?
Surovo i rendgenski realno. Da se naježite! Doslovno kao odraz u ogledalu! Toliko je realna, surova i istinita. Kada sam čitao scenario stekao sam utisak da Nikola Pejaković toliko dobro poznaje ljude, njihovu dušu, navike, obrasce i način razmišljanja, da ume da vidi ono što mi sami kod sebe ili nekih ljudi u našem okruženju ne vidimo. Lepota je kada se radi na takvom scenariju. To nosi sa sobom neke strahove i određena suočavanja, ali s druge strane, to jeste poenta umetnosti. Da nas suoči sa nama samima i svetom u kojem živimo. Jedino na taj surovi i istiniti način i suočavanje možemo biti makar malo bolji ljudi sutra.
Da li je teška stvarnost pogodnije tlo za rad i nadahnuće umjetnika u odnosu na neke zemlje u kojima se živi bolje?
Ne! U našem poslu postoje uzrečice da gluma, ljubav i život bole, a da se iz bola rađaju stvari. Kao neko ko se trudi da teži duhovnom prosperitetu, verujem da najbolje stvari nastaju iz ljubavi, mira, radosti, razumevanja i sreće. Ovde smo, nažalost, navikli da živimo nestabilno pa moramo da nađemo opravdanja. Kao kad neko trpi traumu kući pa opravdava nasilnika i kaže da nije toliko loše i strašno.
Štokholmski sindrom?
Upravo to! Imao sam u poslednje vreme prilike da radim sa velikim umetnicima iz Nemačke, Austrije, Španije i regiona. Oni podjednako dobro stvaraju, dobri su kritičari, vide sve, dobro nas suočavaju sa svetom, a žive neke zdrave i skladne živote. Tako da se ne slažem sa tim da je ovo pogodno tle za umetnika. Zamislite kada bi sve ovde bilo mirno, lepo i puno razumevanja. Kakve moćne stvari onda bi mogli da napravimo!
Seriju ste snimali u Banjaluci. Kako Vam se svidio grad i šta će Vam ostati u sjećanju?
Puno sam putovao tokom života. Moji roditelji su vlasnici luna parka. Putuju po celoj bivšoj Jugoslaviji, Africi i ostatku sveta. Ali posle Beograda, Banja Luka je jedini grad gde sam se osećao kao da sam u svom gradu. Kao da sam se tu rodio. Osećao sam se sigurno i prijatno. Ljudi su bili nestvarno divni, čestiti i ljubazni. Ali ne klasično ljubazni nego vaspitani. Oduševilo me je da negde postoji grad koji jeste veliki i razvija se, ide u korak sa velikim evropskim gradovima, ali je zadržao nešto čisto i ljudsko u sebi. To mi je prva asocijacija na Banjaluku. Ljudskost i spokoj. Vrlo se rado vraćam tu. Često gostujem u Narodnom pozorištu Republike Srpske i Gradskom pozorištu Jazavac. Svaki put se osećam kao da idem na raspust kod babe i dede i čakam najlepši provod u životu. Za Banjaluku mogu da kažem druga kuća.
Kako je raditi sa Nikolom Pejakovićem i Sašom Hajdukovićem?
Sa Koljom sam igrao isti lik i nismo imali mogućnost da se puno viđamo na setu, ali bili smo zajedno u procesu pripreme. Razgovarali smo i pravili plan kako da izgradimo naš lik. Imao sam veliku tremu kada je trebalo da se prvi put vidim sa njim jer je za mene Kolja jedan jedini renesansni čovek. Njegova muzika mi je lekovita, mnogo ga volim kao muzičara. Ono što me je zadivilo kod njega su jednostavnost i suština. Svakom mladom glumcu bih poželeo da bar jedan dan sarađuje sa Saletom Hajdukovićem. U životu nisam video da neko toliko izgara na svom poslu i da je toliko posvećen. Voli to što radi dušom i bićem. Osećao sam se sigurno i zaštićeno dok sam radio sa njim. Imate poverenje da će izvući najbolje iz vas. Saradnja sa njim je jedno od mojih najvažijih poslovnih i životnih iskustava do sada.
Član ste Beogradskog dramskog pozorišta. Koje su osnovne razlike između igranja u pozorištu i filmskim i TV sadržajima?
U bazičnoj formi ne postoji razlika. Suština glumačkog zanata i mišljenja je ista i u jednoj i u drugoj sferi. Ono što je pred kamerom dozvoljeno je da možete mnogo tananije, finije i suptilnije da odigrate neke dublje stvari. Kamera čita misli i dušu, nekako ste sa njom jedan na jedan. Ona može duboko da secira i dođe do najtananijih delova duše. To je s jedne strane malo i zastrašujuće, ali prijatno. S druge strane pozorište zahteva celo telo. U pozorištu od malog prsta do dlake na glavi morate da igrate. Bitna je i mera. Morate da date snage da vas čuje poslednji red, a opet da budete dovoljno suptilni da vam svi poveruju. Iskustvo u pozorištu mi je zbog same kompleksnosti lika i pripreme rada mnogo pomoglo u seriji „Koža“. Iskustvo igranja u seriji mi je pomoglo da nađem neka nova, suptilnija i emocionalnija sredstva u svom glumačkom izrazu.
Snimate neobične i duhovite video klipove. Kako je to počelo?
To je počelo za vrijeme epidemije korona virusa kada su sva pozorišta bila zatvorena. Volim društvene mreže, stalno sam prisutan na njima. Anksioznost i panika su počele da me hvataju iz dosade jer tri meseca nisam radio. Nisam navikao da toliko nemam predstave, snimanja i probe. Onda su mi ti klipovi bili ventil i jedna vrsta glumačkog rada na sebi, odnosno igra sa samim sobom. S druge strane, to je bila jedna vrsta ventila preko kojeg sam sve frustracije, strahove, zebnje, strepnje i sve što sam tokom korone osećao uspeo da izbacim, kanališem i da se osećam bolje. Došlo je kao atidepresiv u pravo vreme. Društvene mreže nekada mogu da pomognu da kažete nešto što nemate hrabrosti da izgovorite uživo ili kome bi to trebalo. Kada se radi o humoru, uvijek se sjetim Viktora Frankla koji je rekao da je humor oružje ljudske duše u borbi za samoodržanje.
U odnosu na nekadašnja vremena gdje je preovladavala komedija kao žanr, danas je većina filmskog i TV sadržaja vezana za kriminalistički žanr. Zašto je to tako?
Nemamo ih jer smo toliko samoživi i sebični da ne možemo da prihvatimo dobru i pravu komediju. Odmah to shvatamo kao uvredu ili napad. Danas ne možete da napravite dobru i kvalitetnu intelektualnu foru, a da ne razmislite pre toga 500 puta da li će neko da se uvredi. Mislim da je to ključ. Onda je bolje da gledamo pucačine i razaranje. Drama ne mora da nas se tiče, a smeh nas se uvek tiče. Kada se na nešto nasmejemo, onda nas to i natera da vidimo da li se smejemo sebi, društvu ili nečemu. A to je danas neprihvatljivo. Niko ne radi da proširi svoje umne vidike da može da prihvati šalu. Zbog toga je bolje da je nema nego da se nosimo sa stvarima sa kojima nismo spremni da se nosimo.
Da li vidite sebe u nekoj komediji u narednom periodu?
Volim komedije, smatram se komičarem i u pozorištu uglavnom igram u komedijama. Snimao sam treću sezonu „Kamiondžija“ i „Popadiju“, na leto bi trebalo da snimam još jednu veliku komediju. Komedija je moj prostor i mesto gde se osećam dobro.
Odrasli ste u luna parku. Da li možete da kažete nešto o svom djetinjstvu i odrastanju?
To je svet i enklava u okviru društva u kojem živite. Ona je potpuno drugačija od svega oko vas. Ono što je najlepše u luna parku je što imate prilike da budete među raznim ljudima i u raznim gradovima, državama, kontinentima i da na svakom od tih mesta steknete prijateljstva. Naučite nešto novo o drugima i sebi, o zemljama i mestima kroz koje prolazite. To su iskustva koja su me naterala da uđem u pozorište. Pozorište je bilo jedino mesto gde mogu da pustim i otpustim sve utiske koje sam skupio u luna parku. Da im udahnem neki viši smisao. To je vrlo specifično odrastanje. Šta se tu vidi ne viđa se u svakodnevnom životu. Bilo je uzbudljivo, zabavno, ponekad i stresno, ali najradosnije moguće.