Iako u Banjoj Luci živi dvadeset i pet godina, akademska grafičarka Nina Zavila i dalje govori ekavicom, sa kojom je 1998. godine došla u brdovitu Krajinu iz ravne Slavonije. Njena izložba crteža „Mit o ptici“, koja je nedavno otvorena u Banskom dvoru, privukla je veliku pažnju javnosti, a Nina za eTrafiku govori o motivima, zavičaju i – nakitu.
Tekst i naslovna fotografija: Goran Dakić
Nina za naš portal govori da je njeno interesovanje za likovnu umjetnost počelo još u djetinjstvu i dodaje da je sa tim prvim dječjim radovima počela da “prede jedna nit u koju se, godinama kasnije, uplela i Akademija”.
“Usledila je kao logičan nastavak mog obrazovanja nakon srednje škole, nakon što sam stekla zvanje likovnog tehničara. Čini mi se da sam to oduvek želela, a da se želja konkretizovala i ostvarila nakon srednje škole”, rekla je naša sagovornica.
Kada ste poželjeli da upišete Akademiju, vaša prva želja je bilo slikarstvo. Ipak, upisali ste i završili grafiku. Da li vam je ikada bilo žao zbog toga?
Da, moja prva namera bila je slikarstvo, ali usled okolnosti koje su tada bile na Akademiji u Banjaluci, upisala sam grafiku, a upravo privodim kraju i master studije iz grafike. U principu, ja ne odvajam kategorički grafiku i slikarstvo, zbog njihove suštinske povezanosti. Tu je reč o specijalizaciji koja ne ograničava, nego naprotiv, otvara prostore za dubinsko razumevanje likovnog.
Naravno bavim se i slikarstvom i grafikom, a u poslednje vreme najviše crtežom, što je moja najveća ljubav zapravo. Kao osoba nisam sklona žaljenju, čak bih rekla da se žaljenje kao takvo ne uklapa u moj odnos prema svetu. Nastojim da sam realno i optimistično okrenuta budućnosti. Mada, to pitanje o žaljenju uopšte nije naivno kako se na prvi pogled može učiniti, jer jedno od najvećih žaljenja u životu je biti ono što bi drugi hteli da budete, umesto da budete ono što vi u suštini jeste.
“Mit o ptici” je vaša najglasnija “objava svetu”, kako bi rekao Andrić. Zašto ptice? I koliko je bilo teško tragati za pticama koje ćete transponovati u likovni izraz?
Potraga je bila relativno jednostavna zahvaljujući internetu i mojim prijateljima ornitolozima. Postoji veoma obimna i lako dostupna literatura o pticama na Balkanskom poluostrvu. A zašto ptice? Ptice su pre svega izuzetno zanimljive na planu likovne forme. Osim toga, one su izuzetno snažni simboli i upečatljive metafore. Nije slučajno to što su ptice tako duboko utkane u mitove različitih civilizacija, od onih prvih pa sve do danas. O snazi tih mitova dovoljno govori to što se nalaze na grbovima mnogih savremenih država.
Dakle, već na površini ima pregršt motiva zašto bi neko odabrao ptice kao predmet trajnog likovnog interesovanja. Ipak, to je samo površina. Poema „Mit o ptici“ Mike Antića, naravno ne govori o ptici i pticama, nego o čoveku i o ljudima. Mene u osnovi zanimaju ljudi, njihovo društvo i odnos prema prirodi kojoj organski pripadaju, od koje su neraskidivi. Ptice su same po sebi predivne, ali ostati samo na toj lepoti bilo bi, mislim, površno.
Interesuje me kako se naše društvo odnosi prema pticama i zašto su pojedine vrste dovedene pred nestajanje. Opet, ne radi se samo o zaštiti ove ili one vrste, mada je i to samo po sebi vredno pažnje, radi se o nama ljudima. Šta mi možemo očekivati od prirode na koju utičemo tako da desetkujemo celokupne vrste? Ne govorim o važnosti zaštite i etičkog odnosa prema životinjama, iako sam svim srcem za to, govorim o zaštiti ljudi. O tome se radi. Ko želi da živi u svetu u kojem nema mesta za ptice? Eto, zato ptice.
Da li je naglašavanje tih ptičijih ljepota zapravo u suprotnosti s onim što imamo na terenu, s njihovim mogućim nestankom?
Kontrast je moćno sredstvo za isticanje poente. Svakako, da. Moja ideja je da ptice rezidentne za Bosnu i Hercegovinu i Balkan prikažem u maniru enciklopedija i popularnih priručnika sa jednom diskretnom notom mog subjektivnog doživljaja. Ne radi se o ilustracijama, na kraju krajeva. Taj manir sam odabrala kako bih naglasila potrebu da naučimo koje to ptice žive sa nama, kako su ugrožene i kako je ta njihova ugroženost i naša ugroženost.
Mogla sam odabrati polje apstrakcije, zaputiti se stazama hiperrealizma, ali odabrala sam ovaj način, jer mi se čini da ponajviše odgovara naglašavanju toga da je potrebno da učimo o pticama, da znamo gde i kako žive, te šta im je potrebno za opstanak. Na tom ciklusu još uvek radim i on se i dalje razvija. Razmišljam o tome kako da unesem još više subjektivnog doživljaja i kako da sve to kao celinu učinim blago neobičnim, tek toliko da ti crteži jače zaokupe pažnju, misli i maštu posmatrača.
Da li se vaša izložba „Mit o ptici“ može smatrati i svojevrsnim manifestom ili proglasom ekološkog angažmana u likovnoj umetnosti?
Ne bih išla tako daleko. Mislim da te reči, manifest ili proglas, zvuče sasvim pretenciozno. Realno, to je jedna mala izložba diplomirane grafičarke koja se pomalo nostalgično vratila detinjstvu, drvenim bojicama i crtežu. Tema koju sam odabrala jeste vrlo važna i ja sam joj se ozbiljno posvetila, u svakom smislu. To naprosto tako i treba da bude, jer ako se već kao umetnik bavite nekom temom, onda bi morala da bude kvalitetno realizovana i važna za društvo u kojem kao umetnik delujete.
Da se razumemo, ja čvrsto stojim na pozicijama zaštite prirode i podržavam aktivizam na tom polju. Zalažem se da zdravu okolinu i da ono što kolokvijalno nazivamo „priroda“ prožima urbane sredine. Ipak, izložba “Mit o ptici” nije rezultat mog ekološkog aktivizma, a još je manje neki manifest ili proglas ekološkog angažmana. Ona je rezultat mog umetničkog napora da istaknem jednu važnu temu. Volela bih kada bi crteži sa te izložbe našli mesto u domovima ljudi koji razumeju temu o kojoj govorim i podržavaju moj odnos prema njoj. Volela bih da ih vide kao izraz jednog stava – da ne želimo svet bez ptica.
Publika vas prepoznaje i po „Kotka“ ručno rađenom nakitu. Zašto „Kotka“? I zašto nakit? Kako se on uklapa u vaš umjetnički svijet?
Kotka je starosrpski izraz za mačku. Zvučno je, kratko i ima određenu težinu, a pri tome označava jedno vrlo drago i kapriciozno biće. Takav je mislim i nakit koji izrađujem, drag i pomalo kapriciozan ili se ja barem trudim da takav bude. Drag u smislu da je formom blag, često obao i nekako mekan, romantičan. Boje su takođe nežne i ne previše nametljive, pastelni spektar je ono što najbolje odražava moj senzibilitet u izradi istog.
Motivi su pažljivo odabrani tako da asociraju na neke momente iz pop kulture, umetnosti uopšte, prirode i životinjskog sveta, te neke nežno-snažne metafore. Možda je najbolje da oni koji ovo čitaju posete moj sajt www.ninazavila.com, tu ima pregršt fotografija mojih radova i tekstova upravo o tim radovima, kako i zašto su nastali, šta me je inspirisalo.
Kada kažem da je moj nakit kapriciozan, mislim na to da ga kreiram u prvom redu da se meni dopada, kreiram ga po sebi, onako kako se meni hoće, da tako kažem. Ako neko drugi u tom nakitu prepozna ono što sam ja nastojala da kreiram zbog sebe, ja sam onda veoma srećna. Ukratko, kreiram nakit onako kako ja hoću i zato što ja tako hoću. Ne interesuju me trendovi i zahtevi drugih u smislu kako bi to trebalo da izgleda, iako naravno jesam zainteresovana da čujem drugačija mišljenja.
Mačka će vam doći samo ako se njoj tako sviđa, tako je nekako i sa „Kotkom“ – da biste nosili moj nakit, ono što stvorim prvenstveno mora da se dopadne meni, da bi uopšte izašlo van radionice i stiglo do publike. Ručna izrada nakita je prije svega izazovna i zabavna u isto vrijeme. To je polje primenjene umetnosti koje me je oduvek privlačilo. Nije mi išlo od ruke da pronađem nakit za sebe koji mi se baš dopada i onda sam odlučila da se igram i da ga sama sebi napravim. Tako je sve počelo.
Ono što sam pravila sebi primetili su drugi i tražili su da i njima napravim nešto slično. Korak po korak, izrada nakita je postalo moje integralno polje rada. Ono što radim kao slikarka, grafičarka ili dizajnerka nije omeđeno nekim hermetičkim linijama. Naprotiv, prožima se i preklapa. Neki motivi koje sam kreirala u formi crteža prelaze u dizajn, a u isto vreme neki motivi koje sam kreirala u formi nakita postaju uramljeni reljefi, prelaze iz domena nakita u domen slike. Tu je bitan kontekst, a u suštini moj rad je naprosto moj rad, bilo da kreiram nakit, slikam, crtam, izrađujem grafiku ili pišem esej o nekom umetničkom pravcu.
Vi ste i među organizatorima i osnivačima “PopArt Marketa”, koji se redovno održava u Banjoj Luci. Da li ste očekivali da će on trajati ovoliko dugo kada ste ga osnivali?
Zapravo, PAM je osnovala jedna druga ekipa, u sklopu „Fusion design weeka“, ja sam deo marketa od samog početka, ali kao učesnik. Nakon nekoliko godina učestvovanja, postala sam i jedna od organizatorki, a trenutno sam i predsednik UG “Artomat”, koje organizuje market poslednjih nekoliko godina. Naprosto nismo ni planirali da postane tako dugovečan, mi smo jednostavno uživale u organizovanju, druženju, razmeni ideja i upoznavanju velikog broja talentovanih i kreativnih ljudi u Banjaluci i u okruženju.
On je sam po sebi pokazao da je potreban našoj kulturnoj sceni, to dokazuje brojna publika koja ga posjećuje nekoliko puta tokom godine. Imamo živu i kvalitetnu scenu ljudi koji se bave rukotvorinama i ona raste kako po brojnosti izlagača tako i po kvalitetu. Meni lično je najdraže kada vidim oduševljenje ljudi koji po prvi put dođu na PopArt Market.
Znaju nam reći: „Pa nismo znali da ovako nešto postoji!“ Zabavno je obići sve te štandove, popričati sa kreatorima, raspitati se o načinima rada. Smatram da PopArt Market još nije ostvario svoj puni potencijal. Publika ga je prepoznala, to je definitivno, ali mislim da i te kako ima prostora za njegov rast u smislu promocije od strane grada u kojem se dešava.
Šta je vaš zavičaj?
Crnjanski kaže da je zavičaj ono što osećate u svom srcu. Takođe, pročitala sam jednom da je zavičaj prostor uspomena i sećanja na detalje iz detinjstva, lični doživljaj i emotivna percepcija koju niko nikome ne može osporiti niti je poricati, te da ga je lakše voleti, slutiti i osećati, nego o njemu govoriti ili pisati. Meša kaže da postoji neobjašnjiva veza između nas i zavičaja…
Selo u kojem sam odrasla nije selo u kojem sam se rodila, ali kada me neko pita odakle sam, odgovaram da sam iz Dalja. Iz Dalja smo otišli kada sam imala nekih deset godina, te bi se možda očekivalo da ga veoma brzo zaboravim ili bar potisnem, jer tinejdžerske godine i veliki grad čine svoje, ali sam shvatila da što sam starija, sve se više okrećem Dalju i Dunavu i toj ravnici. Idealizujem ih, naravno, stvaram svoju sopstvenu Hiperboreju od dunavskog blata i sprudova, rečnih školjki, mirisa pržene ribe i isprženih semenki suncokreta koje je mama znala da nam spremi leti krajem dana. Zavičaj je jedna romantična duša, rekla bih.
Da li je priroda vaše trajno opredjeljenje?
Moje trajno opredeljenje je čovek. Odatle polazim. Pitanje odnosa prema prirodi i životinjskom svetu je fundamentalno pitanje kada je reč o čoveku. Verujem da će me i u budućnosti interesovati, ipak ne bih išla toliko daleko da kažem da je to moje trajno opredeljenje u smislu tematskog izbora.
Ono što mogu reći sa stopostotnom sigurnošću jeste da ne smemo izneveriti sebe, svoju slobodu, te da je neophodno da živimo u harmoniji sa prirodom, zarad nas i svih budućih pokolenja. Živimo u svetu u kojem verujemo da prirodu možemo podjarmiti. Jedino što možemo uraditi takvim razmišljanjem i još gore, delovanjem, jeste uništavanje, ali koga? Prirode ili nas?