Predstava „Bilo jednom na Brijunima“ igraće 01. aprila u sklopu „Aprilili festa“ u Sportskoj dvorani „Centar“ u Banjaluci. Tema predstave je istorijski susret Josipa Broza Tita i Jovanke Broz sa Ričardom Bartonom i Elizabet Tejlor koji se desio na ostrvu Brijuni 1971. godine, a povod je bio snimanje filma „Sutjeska“. Lik nekadašnjeg jugoslovenskog predsjednika Tita tumači Branislav Trifunović, koji je u razgovoru za eTrafiku govorio o navedenoj predstavi, te radu na realizaciji filma o Aleksi Jankoviću iz Niša, koji je zbog vršnjačkog nasilja u 12. godini izvršio samoubistvo.
Piše: Slobodan Manojlović; Foto: Slavic – Artists Management
Pored Trifunovića u predstavi „Bilo jednom na Brijunima“ igraju Milan Marić koji tumači lik Ričarda Bartona, Tihana Lazović kao Elizabet Tejlor i Sanja Marković u ulozi Jovanke Broz. Režiju i tekst potpisuje Kokan Mladenović. Trifunović ne krije zadovoljstvo što dolazi da igra u gradu na Vrbasu.
„Često smo igrali u Banjaluci na „Teatar festu“ i u Gradskom pozorištu „Jazavac“. Uglavnom su mi se dešavale lepe stvari i volim da dođem u Banjaluku“, rekao je Trifunović.
Da li možete da kažete nešto o predstavi „Bilo jednom na Brijunima“?
To je predstava koja se pravi od jedne fotografije, krenuli smo od nje, ali je priča mnogo kompleksnija. Na kraju je reditelj Kokan Mladenović i cela naša glumačka ekipa krenula da priča o glumcima. O tome ko smo, šta radimo i ko su veći glumci, ovi iz Holivuda ili političari odavde. Svašta tu ima. Ljudi koji dođu da gledaju predstavu uglavnom izađu sa tim pitanjima koja smo im otvorili tokom izvođenja.
Igrate Josipa Broza Tita, koliko ste istraživali o njemu tokom rada za predstavu?
Kada pogledam sada čini mi se da je sve bilo bolje u to vreme, ali nikada ne mogu da branim sve one loše stvari koje su se dešavale tada. Glumački i umetnički biografija kojom sam se bavio dok sam radio predstavu je jedna od najfascinantnijih koje sam mogao da pročitam. U smislu glumačkog i umetničkog pristupa. Rado bih gledao film u koji može da stane sve što je taj čovek preživeo za svojih 88 godina života, šta mu se dešavalo i kakve je odluke donosio i još mnogo toga. Ako već ne bih mogao da igram voleo bih da gledam ceo taj život.
Kako neka strana produkcija nije uradila film o Titu?
Ne znam zašto. Svako ko pročita neku od njegovih biografija shvata koliko je to fascinantno. Verovatno je problem kako i odakle prići tome, šta izostaviti. Kada bi se to snimalo, trebalo bi da bude dosta skupa produkcija koja bi mogla sve to da pokrije. To bi bio film koji bih vrlo rado gledao.
Da li bi o tom životu igrana serija bila prikladnija?
Pa naravno, ali očigledno je da to mnogo košta ili niko nije mislio o tome. Možda je neko i mislio i probao nešto da napravi, ali nije uspeo da sve poveže i ispriča, jer je zaista nepovezivo. Kada pročitaš sve sa strane i pogledaš, dosta je teško staviti sve u jedan scenario, a da ne bude neka naučna fantastika.
Koliko ste istraživali o susretu na Brijunima koji je tema predstave, gdje prema nekim izvorima Ričard Barton nije stekao pozitivan utisak o Titu i Jovanki Broz?
Nema puno podataka o tome. Postoje fotografije i jedno pismo koje je Ričard Barton napisao pre nego što je došao na Brijune. U njemu Titu šalje svoje oduševljenje što će igrati u filmu i piše da će Barton izvršiti samoubistvo ukoliko Tito ne bude zadovoljan njegovom igrom. Malo ironično, ali je bilo neko pismo puno ljubavi. To je jedini izvor uz tih nekoliko fotografija sa Brijuna i dela Bartonove biografije gde je on rekao da je bio iznenađen gde žive i kako žive, te da mu je Jovanka bila malo da tako kažem „seljanka“. To je sve što postoji o tom susretu. Samim tim je nama bilo zanimljivo da posle više od 50 godina kažemo nešto o onome šta je moglo da bude. Ne znamo šta je bilo, ali zašto ne bi interpertirali istoriju pošto svi to rade kako im padne na pamet. Zanimljivo je kada imaš četvoro ljudi na jednom mestu, a da ne znaš ništa o tome. Onda to otvara prostror za neke druge interpretacije.
Povod susreta bio je snimanje filma „Sutjeska“, šta za Vas predstavlja to ostvarenje?
Mi smo odrasli na celom tom pokretu partizanskih filmova i to je bilo dosta značajno. U detinjstvu smo učili raznorazne stvari, iako gomila njih nije bila istina, što smo kasnije saznali. Ceo taj pokret partizanskog filma meni je bio užasno važan kao klincu. Ima tu dosta dobrih filmova, ima i onih koji su marketinški korišćeni za neke druge svrhe. O tome malo i pričamo u predstavi. Ipak, ne bih stavio „Sutjesku“ ni u prvih 50 mojih filmova.
Da li predstava upoređuje tadašanje i sadašnje vrijeme, koliko se sve izmjenilo u odnosu na danas?
Ne upoređujemo mi puno, paralele se same izvlače. Mi se nismo puno bavili time niti smo nešto hteli da pričamo. Neke stvari se i nisu puno promenile. Ima jedna scena gde Ričard Barton i Tito razgovaraju o tome ko je veći glumac, odnosno ko koga treba da sluša, da li je reditelj onaj koji plaća i naručuje posao ili glumac treba da bude svoj autor. To su stvari koje su iste bez ikakve ambicije da poredimo sa sadašnjim vremenom, nego jednostavno da se popriča i o tome. Taj modus operandi se nije puno promenio.
Radili ste na realizaciji filma o Aleksi Jankoviću iz Niša, koji je zbog vršnjačkog nasilja u 12. godini izvršio samoubistvo. Dokle se sa tim stiglo?
To će se definitivno raditi ove godine. Mislim da ćemo od oktobra ili novembra ući u snimanje tog filma.
Koliko je potrebno raditi takve filmove nakon tragedije koja se desila u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ koja je potresla cijeli region prethodne godine?
Taj film pokušavamo da snimimo već nekoliko godina. Da nam je neko dozvolio da ga snimimo pre četiri ili pet godina ne znam da li bi se to desilo. Verovatno bi neko možda malo razmislio o tome i obratio pažnju pre nego što se to desi. To je sada već epidemija, nisu sporadični slučajevi. Toga ima toliko da je prosto neprepričljivo. To je jedna bolest koja se mora sistematski rešiti, ali sistem ne postoji niti se iko bavi time. Svakoj vlasti je mnogo jeftinije i jednostavnije da se ne bavi time. Cena će doći na naplatu, već je počela da se naplaćuje. Neka nam je bog u pomoći.
Kako se može institucionalno uticati da se takve tragedije više ne dešavaju?
Mora se razgovarati sa decom od malih nogu i promeniti sistem školovanja i obrazovanja koji je katastrofalan. Ne sme se dozvoljavati deci da se vide socijalne razlike na kojima se insistira i koje se uče kući. Profesori i nastavnici više nemaju nikakav autoritet. Nebitni su u sistemu školovanja i obrazovanja. Može da se radi, ali niko ništa ne radi. Nastavnici i profesori s kojima razgovaram su digli ruke, jednostavno su shvatili da ne mogu ništa da urade. Idu i odrađuju svoj posao.Tužni su i nesrećni zbog toga, ali jednostavno su im ruke vezane.
Nedavno je održana dodjela Oskara, film „Openhajmer“ je dobio većinu nagrada. Kako se Vama svidjelo ovo ostvarenje?
Film je odličan, iako dodelu nagrade Oskar i ne pratim puno. Odavno mi je to izgubilo neki smisao. Verovatno ga ima, ali mi to više nije toliko važno. Drago mi je zbog „Openhajmera“ i „Zone interesa“, za koju mislim da je fantastičan film. Ima još nekih evropskih filmova koji su malo prepoznati na široj razini. Drago mi je, to su neki moji favoriti.
Šta ste u posljednje vrijeme gledali?
Gledam filmove o deci. Ima jedan japanski film, zove se „Monster“. Izašao je prošle godine, radi se o remek delu. Takođe i film „Close“ belgijskog reditelja Lukasa Donta je fantastičan.
Rat u Ukrajini ne jenjava, posljednjih mjeseci smo svjedoci sve teže situacije u Gazi. U kojem smjeru ide svijet?
Zajahali smo na putu žešćeg samouništenja. Kada pogledaš kroz istoriju stalno su se dešavali takvi užasi i haosi pa smo nekako preživeli. Čini mi se da smo otvorili jedna vrata kraja. Videćemo šta će biti, ne mora da znači da će biti brzo.
Čime se trenutno bavite, u kojim novim ostvarenjima ćemo Vas gledati?
Radim jednu predstavu u Ateljeu 212, premijera ide krajem meseca. Od maja će biti nešto dalje. Igram predstave koje duže vreme igram, „Brijune“ igram po regionu i Srbiji. Raduje me što smo uspeli da napravimo jednu takvu predstavu koja je privatna produkcija, a u stanju je da igra tako dobro po festivalima i svuda donosi nagrade. Da smo mi srećni, da smo mogli da izaberemo svoju ekipu i da igramo predstavu.