Film „Jorgovani“, reditelja Siniše Cvetića, trenutno je najgledanije ostvarenje u bioskopima regiona. Cvetićev debitantski film „Usekovanje“ je ranije dobio nagrade publike i nagradu za režiju na festivalu u Moskvi. Debitantski Cvetićev film predstavlja portret jedne porodice i njenog najmlađeg člana Jovana. U razgovoru za eTrafiku, beogradski reditelj je govorio o „Jorgovanima“ i njihovoj povezanosti sa „Usekovanjem“, svijetu u kojem živimo i svojim planovima za budućnost.
Piše: Slobodan Manojlović; Foto: Sofija Dimitrijević
Glavne uloge u „Jorgovanima“ tumače Sloboda Mićalović koja igra Katarinu i Ivan Bosiljčić koji igra Igora. Oni su glavni glumci melodramske televizijske serije “Kad zamirišu jorgovani”, u emotivnom odnosu su na ekranu i van njega. U noći dodjele nagrada za najbolju seriju godine, tim koji je radio na projektu se okuplja, a kako noć odmiče otkrivaju se mračne tajne i loši odnosi među njima. U filmu „Jorgovani“ zastupljeno je nekoliko žanrova, a Cvetić je govorio gdje bi on odredio ovo otvarenje u žanrovskom smislu.
„Oni su meta film koji je primarno u ključu komedije, ali i sa elementima melodrame. Komedija je širok pojam, pa tako u ‘Jorgovanima’ postoji više različitih oblika komedije kao što su romantična komedija, društvena satira, slepstik i situaciona komedija. David Jakovljević (scenarista filma) i ja smo se prosto igrali sa različitim idejama i tako su nastali ‘Jorgovani’. Ono što drži film zajedno jesu likovi i njihovi odnosi“, rekao je Cvetić.
Šta „Jorgovani“ imaju zajedničko sa „Usekovanjem“?
Naizgled ništa, a zapravo dosta toga. Pored činjenice da je oba filma producirao Košutnjak film, „Jorgovani“ su takođe film čija radnja se dešava u svega par prostora u toku jednog dana (odnosno jedne večeri) i gde pratimo grupu ljudi koji se određenim povodom okupljaju, ali umesto da sve prođe u najboljem redu njihovi već nategnuti odnosi se dodatno komplikuju i pucaju. Kao i kod „Usekovanja“, glavni saspens „Jorgovana“ je da li će ova grupa ljudi na kraju filma očuvati svoju celovitost ili će se raspasti. U „Usekovanju“ to je „porodica“, a u „Jorgovanima“ to je ekipa televizijske serije koja zbog prirode posle takođe asocira na porodicu.
Koliko „Jorgovani“ realno prikazuju stanje u filmskoj industriji danas?
„Jorgovane“ ne bi trebalo shvatiti kao procenu stanja naše industrije baziranu na činjenicama. Oni su više subjektivna refleksija Davidovog i mog dosadašnjeg iskustva u ovoj industriji, naših strahova, ali i nadanja. Naravno, mi se šalimo na račun naših kolega, ali i na sopstveni račun. „Jorgovani“ su zabrinuti za budućnost srpske kinematografije i šalju poruku ujedinjenja koje je neophodno, ako mislimo da srpska kinematografija ponovo bude priznata u svetu.
Gdje su naše filmske zvijezde u odnosu na one koje gledamo u filmovima iz Holivuda, da li su se ta dva svijeta približila, u odnosu na nekadašnja vremena?
Mislim da veličinu filmske zvezde određuje veličina tržista kojem pripada. Siguran sam da bi Boba (Sloboda Mićalović) i Boske (Ivan Bosiljčić) bili veliki kao Bred Pit i Anđelina Džoli da su rođeni u Americi. Na našem tržištu postoje filmske zvezde i to potvrđuje velika gledanost „Jorgovana“. Sa druge strane, ovaj film je ciničan prema konceptu filmske zvezde. Smatram da bi publika trebalo da više pruži priliku onim filmovima u kojima ne igraju toliko poznati glumci.
Glavni likovi djeluju blisko, a u stvari kriju mnoge stvari jedni od drugih. Koliko je danas malo istine i da li živimo u nekoj vrsti licemjerja?
Mislim da je oduvek bilo neiskrenosti između ljudi. Laž je ljudski izum koji nas i razlikuje od drugih životinja. Ona je neminovna posledica naše inteligencije. Laž je zapravo jako korisna umetnicima jer je laž uvek u relaciji sa istinom, dakle ne postoji laž bez istine koju ona izvrće. Način na koji naši junaci lažu, šta tačno skrivaju i zbog čega, zapravo ukazuje na istinu o njima. Mi kroz laži spoznajemo istinu. Mislim da je to ono što čini laž inspirativnom. Sa druge strane, u svetu je laž postala izvor novca. Jako puno ljudi danas bez ikakvog blama javno izgovara laži za pare. Neki od njih zaista veruju da su te laži istine, a neki to rade isključivo zbog zarade. Ova vrsta hiperinflacije laži je posledica razvoja internet medija koji imaju mogućnost komuniciranja na masovnom nivou, kao i liberalnog principa slobode govora. Naravno, mi ne smemo da žrtvujemo ni slobodu govora, a ni internet samo zato što neki ljudi to zloupotrebljavaju. Ono što bi trebalo da se uradi jeste da se radi na obrazovanju širih narodnih masa kako da prepoznaju lažova, ali i na tome da se ukloni motivacija za takvom vrstom laganja. Ovo drugo je kompleksniji problem koji zapravo zahteva ukidanje kapitalizma i uvođenje nekog drugog sistema u kojem individualizam i profit nisu osnovni principi funkcionisanja čoveka.
U vremenu u kome na domaćoj sceni dominiraju filmovi kriminalističke tematike Vi se na filmskom platnu bavite ljudskim odnosima. Gdje nalazite inspiraciju za rad, koliko je teško baviti se ljudskom dušom?
Ne bih ja sebe okarakterisao kao nekog ko se bavi ljudskom dušom jer ne verujem da duša postoji. Više se doživljavam kao ikonoklast, neko ko adresira i dekonstruiše uspostavljene i poštovane vrednosne sisteme i društvene simbole koje smatra neispravnim, pa možda i štetnim. U „Usekovanju“ to je bio simbol slave kao simbol hrišćanstva i porodičnog jedinstva, dok su u „Jorgovanima“ to puritanske vrednosti koje sa sobom nose Boba i Boske iz masovno voljene serije „Ranjeni orao“. „Usekovanje“ je ateistički film koji kaže da očuvanje hrišćanske tradicije ne garantuje blagostanje u porodici, već da nam je potrebno da budemo iskreni jedni prema drugima, a i malo terapije nije na odmet. Dok u „Jorgovanima“ Boba i Boske igraju likove koji su sušta suprotnost skoro nadljudski moralno čistim likovima koje igraju u seriji „Ranjeni orao“. Ovde su oni sišli sa pijedestala i pokazali se kao obični smrtnici od krvi i mesa, nesavršeni kao svi mi. Mislim da je ovaj pristup ono sto čini „Usekovanje“ i „Jorgovane“ neeskapističkim filmovima, već filmovima koji nas suočavaju sa gorkim istinama života. Smatram da je danas jako važno da se ne prave eskapistički filmovi. Takve priče su za vreme mira i blagostanja, dok mi trenutno živimo u vremenu velikih previranja kada je jako važno da se film kao masovni mediji koristi kao prostor za suočavanje sa istinom.
E, sad ovde bih se nadovezao na filmove sa kriminalističkom tematikom jer se bojim da oni imaju isključivo funkciju eskapizma. Fantazija koju reprodukuje kriminalistički film nije u funkciji kritike društva već u funkciji uživljavanja u ulogu kriminalca u usponu. To je jedna savršena fantazija za mladog muškarca u 21. veku, u Srbiji. Mladim muškarcima patrijarhalno društveno ustrojstvo, u kakvom mi živimo, obećava poštovanje, uspeh i autoritet, ali zapravo ništa od toga se većini ne ispuni. Ta nezadovoljna većina pronalazi beg u jednom filmskom junaku koji zarađuje velike pare, vozi dobra kola, ima zgodnu devojku i što je najvažnije on je alfa, od njega drugi muškarci zaziru, jer on je uvek spreman na nasilje. Mladi momci koji gledaju ove filmove, zapravo žele da budu kao taj glavni junak. Žele da ih drugi tretiraju sa strahopoštovanjem, da imaju tu slavu i sve povlastice koje idu sa njom. Često u odbranu ovih filmova će ljudi reći da tokom tih filmova likovi bliski glavnom junaku pate ili da na kraju i sam taj junak gine ili izgubi sve i da se na taj način šalje poruka koja zapravo kažnjava takvo ponašanje, ali ja mislim baš suprotno. Mislim da je sva ta patnja nebitna u odnosu na opijajuću snagu moći koju ima glavni junak u određenim trenucima. Taj finalni pad glavnog junaka je katarzičan, glamurozan i šalje junaka u panteon legendi, a ne na smetlište istorije.
Najavljivali ste Vaš film o hajducima koji se gerilski bore protiv Osmanskog carstva u 16. vijeku. Dokle se stiglo sa tim projektom?
Još uvek sakupljamo sredstva, ali mislim da smo na dobrom putu. Nadam se da će uspeh „Jorgovana“ u bioskopima pomoći da se zatvori budžet za hajduke. Ne bih dalje otkrivao o filmu, sem da je to prvi film o hajducima ikad i da će ih predstaviti na drugačiji način nego što smo do sad zamišljali.