Rekapitulacija represije: Razlike između vidovdanskog i drugih protesta 

Prerastanje studentskog u građanski pokret, svakodnevna građanska neposlušnost, stavovi po pitanju Kosova i Metohije i Rio Tinta – samo su neke od karakteristika protesta „Vidimo se na Vidovdan”, na Slaviji u Beogradu. Ovaj protest predstavlja presedan osmomesečne borbe za pravnu državu ne samo studenata u blokadi, već i građana. 

Tekst i fotografije: Milica Mihajlović

Podsetimo, već osam meseci se studenti u blokadi u Srbiji bore za ispunjenje studentskih zahteva. Borba je počela nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kada je na mestu nesreće poginulo 14 ljudi, a zatim, zbog teških povreda još dvoje ljudi izgubilo život u bolnici. Jedina preživela osoba je teško povređena. Osam meseci kasnije, za pad nadstrešnice niko ne odgovara. Već na dan tragedije, prvog novembra 2024. godine, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić rekao je da taj deo nadstrešnice jedini nije rekonstruisan, što se ispostavilo kao laž. Usledili su komemorativni minuti ćutanja na raskrsnicama i ispred institucija širom Srbije. Prilikom jednog odavanja počasti žrtvama kod Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, studenti tog Fakulteta su napadnuti. Tada su počele studentske blokade i protesti, kako u Beogradu, tako i u brojnim drugim gradovima, pa i manjim mestima širom Srbije. Poslednji veći protest desio se u prestonici Srbije, na Vidovdan, 28. juna. 

Oko 140.000 ljudi je, prema proceni Arhiva javnih skupova, 28. juna na Slaviji svedočilo novoj fazi razvoja studentskog pokreta. Čak i pre nego što je protest počeo, moglo je da se nasluti da će biti drugačiji od ostalih. 

Bez dočeka pešaka, kiflica i celodnevnog programa  

Prethodni veliki protest u Beogradu odigrao se 15. marta, pod nazivom „15. za 15”. Veče uoči tog protesta, 14. marta, Beograđani su se okupili kako bi dočekali studente-pešake, bicikliste, bajkere. Naspram spomenika knezu Mihailu u istoimenoj ulici, nalazili su se štandovi sa hranom, kako bi se okrepili oni koji su hodanjem, trčanjem ili vožnjom bicikla pokazali koliko im je stalo do borbe za ispunjenje studentskih zahteva. 

Ovo nije bila praksa samo uoči 15. marta. Doček studenata i građana pred velike proteste po raznim gradovima Srbije postala je tradicija. Novopazarci, Požarevljani, Kragujevčani, i stanovnici drugih gradova-domaćina velikih protesta, dočekivali su demonstrante sa posluženjem u vidu hrane i pića, kako tokom dočeka, tako i tokom samog protesta.  

Takođe, mnogi protesti, uključujući i onaj 15. marta, koji je okupio do 325.000 ljudi, bili su celodnevni.     

U Beogradu je, tokom vidovdanskog okupljanja, ta praksa izostala. Nije bilo dočeka, pa ni kiflica i drugog posluženja. Ono što je takođe karakteristično je najava da će protest trajati svega tri sata i 20 minuta.  

S obzirom na to da je građanima na samom kraju večeri dato „zeleno svetlo” da predvode građansku neposlušnost, sa naglaskom da više nije u toku studentski protest, postavlja se pitanje da li su ove promene bile samo slučajnost, ili strateška štednja energije. Pokušali smo da dobijemo odgovor od studenata u blokadi, ali bezuspešno, s obzirom na to da oni izbegavaju pojavljivanje u medijima, kako bi smanjili rizik od targetiranja od strane vlasti. Ovakav njihov potez je razumljiv, s obzirom na to da se studenti i građani-demonstranti od Vidovdana pa do danas svakodnevno susreću sa privođenjem i hapšenjima. 

Profesor dr Dušan Vučićević sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu izdvaja dva razloga za karakterističnu organizaciju protesta na Vidovdan.

„Protesti su menjali formu od početka i oni nikada nisu bili isti. U onom danu, po onoj temperaturi, verovatno nije trebalo ni očekivati da će protest trajati celog dana. Počeo je relativno kasno, predveče, kada je zahladnelo, a i dalje je bilo previše vruće, tako da je to jedan od razloga promene modaliteta. Drugi je, verovatno, ono zeleno svetlo koje su studenti dali građanima i zbog kojeg se, u stvari, ovo sada u većoj meri pretvara u zajednički protest studenata i građana”, objašnjava Vučićević.  

Studenti u blokadi protiv priznavanja Kosova i Metohije i Rio Tinta 

Kada su studenti u blokadi zatražili prevremene izbore i najavili studentsku listu, na društvenim mrežama počeli su da se pojavljuju zahtevi građana da studenti iskažu svoje stavove po pitanju Kosova, Rio Tinta, pa i Srebrenice.  

Od početka studentske borbe, bilo je jasno da se studenti u blokadi zalažu za pravnu državu, a kako je dodat zahtev za prevremene izbore – isticali su da se zalažu i za slobodne izbore i reviziju biračkog spiska.  

Nakon programa, koji je trajao nešto više od tri i po sata, zaključak je jasan – studenti u blokadi nisu za nezavisnost Kosova i Metohije i protive se radu Rio Tinta. 

Zato su se tog vidovdanskog dana sa Slavije čuli povici: „Kosovo je srce Srbije!”, kao i „Nećete kopati!”. 

Pored uzvika, govornici i sadržaj njihovog obraćanja dodatno su ukazali na stavove studenata prema ovim gorućim pitanjima. Studentima u blokadi je jedan od govornika, član Srpskog nacionalnog veća i predsednik Srpskog foruma Momčilo Trajković, dodelio priznanje „Vidovdanski kosovski božur”.  

Kasnije u toku večeri okupljenima se obratio Zlatko Kokanović, ekološki aktivista iz Gornjih Nedeljica, poznat po borbi protiv iskopavanja litijuma. 

„Dugo smo mislili da nam je Rio Tinto najveći neprijatelj. Nije. Naš najveći neprijatelj je trenutna vlast na čelu sa predsednikom Srbije”, poručio je Kokanović na Vidovdan. 

Da ovakvo deklarisanje studenata u blokadi nije iznenađenje, smatra prof. dr Dušan Vučićević. 

„Znamo iz istraživanja javnog mnjenja da gotovo svi ili ogroman broj opozicionih birača jeste protiv otvaranja rudnika Rio Tinto, kao i da je čak značajan broj birača Srpske napredne stranke protiv tog otvaranja. Naravno, deo građana jeste pod uticajem režimskih medija, pa podržava sve što vlast predloži. Na osnovu tih istraživanja, znamo i da je slična situacija po pitanju Kosova i Metohije. Građani većinski nisu za neku formu priznavanja nezavisnosti i dobar deo opozicionih birača se oštro protivi svim potezima koje Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić vuku od dolaska na vlast, počev od Briselskog sporazuma pa svih narednih, koji su u stvari to malo suvereniteta koji su Srbi imali na Kosovu predali u ruke Prištine”, kaže Vučićević i dodaje da među podržavaocima studenata ima i onih koji o ovim pitanjima misle drugačije. 

Šta će reći EU? 

Tokom osmomesečne borbe za pravnu državu, studenti u blokadi organizovali su biciklističku „Turu do Strazbura” i trkačku turu „Od mog sela do Brisela”. U ova dva centra Evrope otišli su kako bi evropskim zvaničnicima ukazali na probleme sa kojima se susreću u Srbiji i na studentske zahteve za koje vlast ni tada nije marila. Ove dve ture su verovatno doprinele podršći dela evroposlanika studentima u blokadi, među kojima se naročito izdvaja evroposlanica Irena Joveva, kao i kritički izveštaj Tonina Picule o Srbiji. 

Nakon protesta „Vidimo se na Vidovdan”, postavlja se pitanje kako će stavovi koje su studenti izneli uticati na podršku vodećih igrača svetske politike, a pogotovo EU. 

„Verovatno je ne možemo očekivati, ali nisam siguran da bi ta podrška sa strane bila veća, ni da je situacija mnogo drugačija. Pitanje funkcionisanja države, izgradnje institucija, uvođenja reda u medijsku sferu, oslobađanje tužilaštva i pravosuđa od pritisaka izvršne vlasti i predsednika republike, stvaranje uslova za slobodne i poštene izbore – to je u srži studentskih zahteva.  To je nešto suštinski što se traži, iza čega može da stane i levica i desnica, kad govorimo o biračima u Srbiji, a da onda na tim nekim prvim slobodnim izborima, posle duže vremena, i u nekoj malo normalnijoj medijskoj sferi, ponude biračima ono što bi bili njihovi programi. Sve ovo jeste nešto što od nas zahteva i EU, pošto mi moramo da ispunimo te neke uslove i zatvorimo određene klastere, koji se pre svega tiču vladavine prava, i gde nikakvi pomaci ne postoje u poslednjih desetak godina”, navodi Vučićević. 

Dodaje da „sa jedne strane ne postoji dovoljna podrška EU, jer korski program onoga što studentska lista planira da radi jeste na neki način približavanje EU, te bi se na slobodnim izborima odlučivalo o spoljnopolitičkim prioritetima”. 

Studenti prepoznali „sedmu silu” kao značajan faktor borbe 

Dok su pojedini mediji danonoćno na ulicama već osam meseci kako bi verodostojno ispratili studentsku borbu, drugi, među kojima su i oni sa nacionalnom frekvencijom, ignorišu akcije studenata u blokadi, ili ih nazivaju stranim plaćenicima, ustašama i spinuju njihova saopštenja i poteze. Podsetimo, neke od studentskih akcija bile su blokada Radio televizije Srbije, gde se zahtevalo raspisivanje novog konkursa za članove Saveta Regulatornog tela za elektronske medije, kao i protest kod Informera. 

Na Vidovdan su studenti u blokadi ponovo reagovali na medijsku sliku u Srbiji. Delili su flajere sa natpisom „Dok starog nema, mi smo novi medijski javni servis Srbije!”. Na njemu se nalazi QR kod pomoću kog građani mogu da se prijave na mejling listu  i tako dobijaju informacije o daljim studentskim aktivnostima. 

Ovaj potez reflektuje nezadovoljstvo studenata izveštavanjem javnog medijskog servisa o protestima, smatra novinarka Udruženja novinara Srbije (UNS) i doktorantkinja Fakulteta političkih nauka u Beogradu Aleksandra Ničić. 

„Mlađa populacija se u većoj meri informiše preko onlajn medija i društvenih mreža, gde je pluralizam svakako prisutniji nego na televizijskim kanalima. Budući da im je dostupan širi opseg informacija, oni uočavaju da brojne njihove poruke, koje su od javnog značaja, ostaju nevidljive na javnom medijskom servisu. Stoga, smatram da je veći izvor nezadovoljstva mladih nedovoljna pokrivenost društveno važnih tema kao što su studentski protesti, nego tonalitet u izveštavanju”, kaže Ničić. 

Sagovornica ukazuje i na nedavni izveštaj „Digital News Report”-a, koji je prvi put obuhvatio i Srbiju. 

„Zanimljivo je da podaci ‘Digital News Report’-a Rojtersovog Instituta pokazuju da 43 odsto ljudi u Srbiji ne veruje javnom servisu, 34 odsto veruje, dok 24 odsto njih ne poklanja ni poverenje ni nepoverenje RTS-u. Nalazi isto tako pokazuju da je RTS najgledanija televizija u Srbiji. Kada se svi ovi podaci uzmu u obzir, jasno je zbog čega mladi žele da protesti na javnom servisu budu medijski pokriveni na odgovarajući način. Zbog toga mislim da je QR kod bio samo način za popunjavanje tih ‘rupa’ u informisanosti građana, ali i za ukazivanje na neadekvatno izveštavanje RTS-a o studentskim protestima”, ističe Aleksandra Ničić. 

Ne treba zanemariti činjenicu da je najavljena studentska lista, a da je komunikacija sa biračima veoma značajna. Zato prof. dr Dušan Vučićević sa FPN-a smatra da su flajeri prvi segment izborne kampanje. 

„Vi zapravo treba da imate jednu široku bazu glasača s kojom možete direktno da komunicirate i deljenje tih flajera sa QR kodovima je prvi segment potencijalne buduće izborne kampanje, gde je omogućeno dobijanje podataka o potencijalnim biračima, nakon čega će uslediti direktna komunikacija sa glasačima do raspisivanja izbora, da li putem imejlova ili putem direktnih poruka, to ćemo videti u narednom periodu”, objašnjava Vučićević. 

Privođenja, hapšenja i napadi na novinare – svakodnevica nakon Vidovdana 

Novinari i aktivisti su i pre studentske borbe imali razloga da se u Srbiji osećaju nebezbedno. Međutim, poslednjih osam meseci su ova dva poziva naročito opasna. Napadi i pritisci na novinare, pokušaji otimanja opreme, sada su još češća pojava.  

„Najnoviji presek stanja koji se odnosi na slučajeve ugrožavanja novinara, pokazao je da je UNS u prvoj polovini godine zabeležio čak 100 ovakvih slučajeva, što je za 41 više nego u istom periodu prošle godine. Posebno su alarmantni fizički napadi na novinare, pa je u prvih šest meseci ove godine zabeležen ubedljivo najveći broj fizičkih napada na novinare u poslednjih pet godina. Nakon 28. juna, broj ovakvih slučajeva je u još većem porastu, što nam jasno govori o stanju medijskih sloboda u Srbiji”, navodi Aleksandra Ničić. 

Dodaje da UNS prošle godine nije zabeležio nijedan slučaj policijskog zadržavanja novinara, dok su ove godine evidentirali najmanje pet takvih slučajeva. 

„Zabrinjavajuće je da je za mnoge od napada na novinare izostala reakcija nadležnih, dok se sumnja da su za neke slučajeve bili odgovorni baš ti koji bi trebalo da reaguju. To stvara atmosferu prihvatljivosti napada na novinare, koja je poražavajuća”, ističe Ničić. 

Kad je reč o aktivistima, ‘nalet’ hapšenja aktivista koji se prvi istakao tokom osmomesečne studentske borbe jeste hapšenje aktivista Pokreta slobodnih građana i grupe „Stav” pred 15. mart. Nakon Vidovdana, privođenja i hapšenja su svakodnevna i masovna. Među mnogima koji su to osetili na svojoj koži bili su Zlatko Kokanović i Nebojša Petrović, prevoznik Milomir Jaćimović, student i aktivista Pavle Cicvarić. Privođeni su čak i maloletnici, kao i profesori. 

O policijskoj brutalnosti dosta govori slučaj studenta Fakulteta tehničkih nauka, koji je završio u bolnici nakon što ga je Žandarmerija privela i pretukla na Vidovdan. Student Luka Mihajlović je, kako javlja N1, sada i vezan u bolničkoj sobi u Kliničko bolničkom centru Zemun. 

Uprkos apelima građana da policija spusti pendreke i štitove i da stane na stranu građana, to se skorije neće desiti, prema proceni Dušana Vučićevića. 

„To se može desiti verovatno samo u nekom poslednjem trenutku, kada ova vlast bude poražena na izborima i kada izgubi legitimitet, pa onda i taj aparat sile reši da ipak stane na stranu građana, a ne režimskih batinaša i kriminalaca”, smatra profesor Fakulteta političkih nauka. 

Kako se zaštititi na terenu – i kao novinar i kao demonstrant? 

Uprkos policijskoj brutalnosti i progresivnoj represiji, građanska neposlušnost još uvek traje. Novinari su još uvek na terenu, makar bili opremljeni fiziološkim rastvorom, maskama i drugom opremom uz koju će lakše pretrpeti izveštavanje u vremenu krize, kada postoji rizik od suzavca i primene sile. 

Svim demonstrantima koji se susretnu sa krivičnim gonjenjem zbog uključivanja u građansku neposlušnost, određene organizacije nude pravnu i psihološku pomoć, među kojima su Crta, Građanske inicijative (Štit), a oformljen je i Akademski krizni centar. Advokatska komora Srbije je čak pozvala advokate da besplatno pruže pomoć učesnicima protesta. 

Kad je reč o zaštiti novinara, Aleksandra Ničić iz UNS-a apeluje na sve novinare koji su doživeli neprijatnost da se jave ovom Udruženju. 

„UNS će preko mehanizma Stalne radne grupe za bezbednost novinara to prijaviti nadležnima. Takođe, dostupan im je UNS-ov advokatski tim koji će im pružiti neophodnu pravnu podršku, ali i Pres služba koja će, ukoliko to žele, javnost obavestiti o napadu koji su doživeli. UNS prilikom ugrožavanja neselektivno reaguje i dosledno traži odgovornost za vinovnike napada na novinare”, kaže Ničić. 

Ističe da novinare i zakonodavni okvir štiti od napada. 

„Novinari imaju pravo na slobodno i neometano obavljanje svog posla, što je zagarantovano Ustavom Republike Srbije, Zakonom o javnom informisanju i medijima, kao i međunarodnim konvencijama koje Srbija poštuje. Krivični zakonik u članu 138 predviđa strože kazne za ugrožavanje sigurnosti novinara pretnjom „da će napasti na život i telo“. Predviđena je kazna zatvora od šest meseci do pet godina”, navodi naša sagovornica. 

Iako je Srbija trenutno pokazatelj do kojih granica represija može da dođe usled ljuljanja stabilnosti autoritarnog režima, građani koji žele da žive u demokratskoj zemlji ne odustaju od borbe. Volja i duh se, ipak, ne mogu uhapsiti.