Na jednom mestu Bajron koristi francusku reč longueur (opširnost, razvučenost), uz opasku da u engleskom jeziku ne postoji odgovarajuća reč za taj pojam, mada toga imamo u izobilju. U poslednje vreme, jedna pojava se duboko urezala u svest ljudi i postala nezaobilazna tema svih razgovora, iako nema svoj pravi naziv. “Nacionalizam” bi možda bio najpribližniji naziv za nju, ali ne u uobičajenom značenju te reči. Poriv o kome govorim ne ispoljava se uvek kao vezanost za krv i tlo, tj. pojedinu naciju, rasu ili geografsko područje. On može označavati i osećaj pripadnosti nekoj crkvi i staležu, a kad ne zahteva odanost “višem cilju”, nego je samo uperen protiv ovog ili onog, ima isključivo destruktivan karakter.
Piše: Džordž Orvel “Beleške o nacionalizmu” (odlomak, 1945. godina), prevela Mirjana Radmilović (“U utrobi kita”, Lom)
Pod “nacionalizmom” mislim pre svega na stav da ljudska bića nisu ništa drugo do najobičniji insekti koje samo treba podeliti u grupe, i tada se svi pripadnici jedne vrste, nekoliko miliona ili desetina miliona ljudi, mogu označiti kao “dobri” ili “loši”. To je navika pojedinca da se identifikuje sa određenom nacijom ili nekom drugom zajednicom za koju misli da je s one strane dobra i zla, osećajući se prozvanim da štiti njene interese. Nacionalizam se ne sme brkati sa patriotizmom. Značenje tih reči je vrlo neodređeno, ali među njima se mora praviti razlika, jer to nisu samo dve različite, već potpuno suprotne ideje. “Patriotizam” označava privrženost određenom mestu ili načinu života, za koje neko veruje da su najbolji na svetu, ali nema želju da ih nameće drugima. U suštini, patriotizam je odbrambeni stav, kako u vojnom tako i u kulturološkom smislu. S druge strane, nacionalizam je neodvojiv od želje za vlašću. Glavni cilj svakog nacionaliste je da obezbedi moć i uticaj, ne za sebe, već za naciju ili neku drugu zajednicu u kojoj je odlučio da utopi svoju individualnost.
Sve dok se to odnosi na prepoznatljive i ozloglašene nacionalističke pokrete u Njemačkoj, Japanu i drugim zemljama, nisu potrebna nikakva dodatna objašnjenja. Kad je u pitanju fenomen nacizma, o kome je stvorena jasna slika u javnosti, mišljenja se podudaraju. “Nacionalizam” u širem smislu te reči – kad već ne postoji bolji izraz – obuhvata ideje i pokrete kao što su komunizam, politički katolicizam, cionizam, antisemitizam, trockizam i pacifizam. Zakletva na vernost nekoj vladi ili zemlji nije neophodna, zakletva na vernost otadžbini još manje, štaviše, zajednica koja je predmet obožavanja svojih poklonika ne mora čak ni da postoji. Na primer, islamsko carstvo, hrišćanski svet, jevrejska zajednica, proleterijat i bela rasa bude najniže nacionalističke strasti: ali pitanje je šta se pod tim podrazumeva.
Nacionalizam je po svojoj prirodi najčešće negativan. Trockisti su, na primer, bili neprijatelji SSSR-a i to im je bilo dovoljno. Ne treba imati nikakve iluzije o nacionalistima. Zna se koji je jedini motiv svakog nacionaliste – borba za prevlast. Bilo da je njegov nacionalizam pozitivan ili negativan, tj. da li on svoju energiju troši na hvalospeve ili na klevete, misli su mu uvek usmerene na pobede, poraze, trijumfe i poniženja. Nacionalista vidi istoriju, pogotovo savremenu, kao beskrajni niz uspona i padova velikih centara moći, a svaki istorijski događaj kao znak da se njegova strana uspinje, a protivnička srlja u propast. Ali on se ne vodi principom “uvek uz najjačeg” i “uspeh po svaku cenu”. Naprotiv, čim izabere svoju stranu, trudi se da ubedi sebe kako je ona najjača i drži se tog uverenja čak i kada ga činjenice demantuju.
Nacionalizam je krvožedna borba za moć pomešana sa samozavaravanjem. Nacionalista služi “višem cilju” i zato je ubeđen da je u pravu, makar širio i najbesramnije laži.
Nema mnogo razlike između političkog katolicizma, kako ga je tumačio Česterton, i komunizma. Srodni su i škotski nacionalizam, cionizam, antisemitizam i trockizam. Ipak, stvari nisu baš tako jednostavne. Svaki oblik nacionalizma drugačije utiče na ljude, mada ima nekih pravila koja se mogu primeniti na sve. Sve koje su glavne odlike nacionalističke misli.
Opsesivnost. Nacionalista nikad ne razmišlja, ne govori niti piše o bilo čemu drugom osim o superiornosti zajednice kojoj pripada. On ne može da sakrije svoju zaslepljenost. Užasno ga pogađa i najmanja kritika ili bilo kakav nagoveštaj pohvale njegovih protivnika, i spreman je da oštro uzvrati, ne bi li se osećao malo bolje. Ako je u pitanju privrženost nekoj zemlji, recimo Irskoj ili Indiji, tvrdiće da je ona superiorna ne samo po svojoj vojnoj moći i političkim vrlinama, već i u umetnosti, književnosti, sportu, bogatstvu jezika, fizičkoj lepoti stanovnika, možda čak i klimi, pejzažima i kuhinji. On će pokazati veliku osetljivost kada se radi o stvarima kao što su pravilno postavljanje zastave, veličina oznake države i redosled kojim se države navode. Nazivi igraju veoma važnu ulogu u nacionalističkoj ideologiji. Zemlje koje su se izborile za svoju nezavisnost ili prošle kroz nacionalnu revoluciju obično promene svoj naziv. Svaka država ili neka druga zajednica koja izaziva snažna osećanja verovatno će imati nekoliko naziva, od kojih svaki budi različite asocijacije. Jedna od dužnosti pravog nacionaliste je tvrdoglavo nametanje svoj jezika nauštrb svih drugih, a na engleskom govornom području već se dugo vodi prikrivena borba između dijalekata. Stiče se utisak da sulude ideje nacionalista potiču iz magijskih verovanja i običaja spaljivanja političkih neprijatelja u vidu lutki ili korištenja njihovih slika kao meta u streljanama.
Nepostojanost. Fanatična upornost kojom nacionalista brani svoje ideje ne sprečava ga da promeni stranu preko noći. On, pre svega, ne mora biti vezan za zemlju u kojoj se rodio. Njegov ideal je često neka strana zemlja. Mnoge velike vođe i osnivači nacionalnih pokreta nisu pripadali zemlji koju su proslavili – ili su bili potpuni stranci, ili su poticali iz graničnih područja, gde je nacionalizam pod znakom pitanja. Primeri su Staljin, Hitler, Nepoleon, de Valera, Dizraeli, Poenkare, Biverbruk. Pangermanski pokret bio je delom tvorevina jednog Engleza, Hjustona Čemberlena. Poslednjih pedeset do sto godina, ovakva vrsta nacionalizma bila je uobičajena pojava među književnicima. Laftadio Hern je idealizovao Japan, Karlajl i mnogi njegovi savremenici Nemačku, a u današnje vreme obično je to Rusija. Ali dešava se i da zemlja ili zajednica koja je godinama bila predmet obožavanja iznenada postane omražena, da bi neka druga odmah zauzela njeno mesto. Zadrti komunista, koji se za nekoliko nedelja, ili čak nekoliko dana, pretvara u isto tako zadrtog trockistu, veoma je čest prizor. U Evropi se fašisti uglavnom regrutuju iz redova komunista, a za nekoliko godina moglo bi biti i obrnuto. Ono što ostaje nepromenjivo kod nacionaliste jeste njegovo stanje svesti: predmet njegove naklonosti se stalno menja, a može biti i imaginaran.
Ravnodušnost prema stvarnosti. Nacionalisti jednostavno ne žele da vide sličnosti između nekih društvenih pojava. Britanski torijevac će bez griže savesti braniti pravo na samoopredeljenje u Evropi i protiviti mu se u Indiji. Oni ne razlikuju dobro od zla i o događajima sude samo na osnovu toga ko ih je počinio. Skoro da nema tog zlodela – mučenja, otmica, prisilnog rada, masovnih deportacija, bombardovanja civila – koje se ne proglašava visokomoralnim činom kada ga vrši “naša” strana. Isto je i sa istorijskim događajima. O istoriji se razmišlja samo u nacionalističkim okvirima – zločini se prećutkuju ili se čak smatraju podvizima koji su počinjeni u ime “pravde”. U poslednjoj četvrti ovog veka nije prošla nijedna godina a da iz nekog dela svega nisu stigle vesti o zločinima – u Španiji, Rusiji, Kini, Mađarskoj, Meksiku, Amritsaru, Smirni – i za sve to vreme, engleski intelektualci su ćutali. Da li takva dela zaslužuju osudu, pa čak i da li su se dogodila, uvek se odlučivalo u skladu sa političkim uverenjima.
Nacionalista ne samo da ne osuđuje zločine koje je počinila njegova strana, nego ima izvanrednu sposobnost da za njih i ne čuje. Skoro šest godina su Hitlerove pristalice u Engleskoj bile slepe i gluve za postojanje Dahaua i Buhenvalda. A oni koji su bili najglasniji u osudi nemačkih koncentracionih logora često uopšte nisu bili svesni, ili tek neznatno svesni, da logori postoje i u Rusiji. Velike krize u svetu, kao glad u Ukrajini 1933, koja je odnela na milione života, prošle su nezapaženo kod većine engleskih rusofila. Mnogi Englezi nisu hteli da znaju za istrebljenje nemačkih i poljskih Jevreja tokom rata. Ti teški zločini nisu mogli da dopru do njihove svesti jer su u dubini duše bili antisemiti. U nacionalističkoj ideologiji prepliću se istine i laži, znano i neznano.
Zatvaranje granica i odvajanje jednog dela sveta od druog dovodi do opšte ravnodušnosti, i zato je teško otkriti pravu istinu o događajima. Sumnja se čak i u najveće tragedije. Nemoguće je recimo izračunati koliko je miliona, možda čak i desetina miliona ljudi izgubilo život u ratu. Katastrofe o kojima se stalno izveštava – bitke, masakri, glad, revolucija – prosečnom čoveku čine se nestvarne. On nema načina da se u njih uveri, nije čak ni siguran da su se dogodile, a zatrpan je informacijama sa svih strana. Koji su uzroci i posledice Varšavskog ustanka u avgustu 1944? Šta se događa u nemačkim gasnim komorama u Poljskoj? Ko je kriv za glad u Bengalu? Odgovori na ta pitanja verovatno postoje, ali je nemoguće do njih doći. Novine toliko izvrću činjenice da običnom čitaocu ostaje samo da proguta njihove laži, bez imalo razmišljanja. A kad nema pravih informacija, lakše je poverovati u teorije zavere. Ne postoje ni potvrde ni demanti, i zato se i najočiglednije činjenice mogu falsifikovati. Štaviše, i nacionalista je na neki način nezainteresovan za događaje u stvarnom svetu, iako misli samo na moć, pobedu, poraz i osvetu. Jedino što on želi jeste da njegovoj zajednici ide bolje nego nekoj drugoj, i zadovoljan je kada može da precrta protivnika, ne zalazeći pritom u detalje. Nacionalističke kontroverze nikada neće biti razrešene. Uvek će se oko njih voditi beskonačne rasprave, jer svako misli da je u pravu. Neki nacionalisti nisu daleko od šizofrenije, i žive u svom svetu, zamišljajući da su osvajači i pobednici.
Nacionalizam je veoma složen fenomen. Bilo bi suviše pojednostavljeno reći da su svi ljudi, naročito intelektualci, zaraženi nacionalizmom. Drugo, ima mnogo pametnih ljuid koji se povremeno prepuštaju nacionalističkim porivima, uglavnom u trenucima gneva i sentimentalnosti, iako su svesni koliko je to besmisleno. Treće, ljudi mogu podleći nacionalističkoj ideologiji i ne sluteći kuda ih to može odvesti. Četvrto, ponekad jedna osoba zastupa više nacionalističkih teorija, čak i one koje se međusobno isključuju.
Postoje brojni razlozi za rast i širenje nacionalizma, i nemoguće ih je sve navesti na ovako malom prostoru. Dovoljno je reći da je on, u oblicima u kojima se pojavljuje među engleskim intelektualcima, iskrivljeni odraz strašnih borbi koje se vode u spoljnom svetu, i da su uzroci njegovih najgorih ispada u nedostatku vere i slomu patriotizma. Ako čovek sledi ovaj tok misli, postoji opasnost da ga on odvede u neku vrstu konzervativizma ili političkog kvijetizma. Možda je istina da je patriotizam lek protiv nacionalizma, da je monarhija odbrana od diktature, i da crkva štiti od praznoverja. Ima i onih koji tvrde da je nemoguće ostati nepristrasan, da sva uverenja i teorije podrazumevaju iste laži, besmislice i zlodela, i to se često navodi kao razlog za nemešanje u politiku. Ne prihvatam taj argument, zato što u savremenom svetu niko ko sebe naziva intelektualcem ne može biti nezainteresovan za politička zbivanja. Mislim da čovek mora da se bavi politikom – u širem smislu te reči – i da odabere pravu stranu, iako one ne biraju sredstva da dođu do cilja.
Što se tiče nacionalističkih strasti, one postoje u svakom od nas, priznavali mi to ili ne. Ne znam da li je moguće da ih se čovek oslobodi, ali on se mora boriti protiv njih, jer je to u suštini, pitanje moralne snage. Pre svega treba da otkrije ko je on u stvari, koja su njegova prava osećanja, i tek onda može da se opredeli. Ako se plašite Rusije ili je mrzite, ako zavidite Amerikancima na bogatstvu i moći, ako prezirete Jevreje, ako mislite ste inferiorni u odnosu na britansku aristokratiju, ne možete se tek tako osloboditi tih osećanja. Ali morate priznati da ih imate, i ne dozvoliti im da zatruju vaš um. Ne treba izgubiti dodir sa stvarnošću i dopustiti da u nama prevladaju nagoni, iako su oni u politici nekada i neophodni. Za to je potrebna moralna snaga, a savremena engleska književnost, ukoliko se uopšte bavi najvažnijim problemima našeg doba, pokazuje da nema mnogo onih koji su spremni da se sa njima suoče.