U selu Jakupovci, opština Laktaši, tri kilometra od najbliže prodavnice i četiri od prve ambulante, žive Nevenka Roljić (74) i njen muž Veljko (82). On je srčani bolesnik i trenutno je veoma bolestan. Ona ima tromb u nozi i trebala bi ići u bolnicu, ali zbog brige o suprugu to ne može učiniti. Ovo dvoje staraca žive samo od Veljkove penzije, bez rodbine u blizini koja bi im pomogla.
Piše: Nataša Tomić; Foto: Vanja Stokić
Nevenka i Veljko žive u trošnoj kući na kraj sela, do koje vodi zarastao makadamski put, na samom ulazu u šumu. Društvo im prave krava, tri kokoške, dva psa i sedam mačaka koje hrane, bez obzira što i sami žive na rubu egzistencije.
„Imali smo mi mnogo više svinja, dvije krave, 30 kokošaka, četiri psa. Ne može se, sine, ne može. Posijala sam nešto bašte, ali nisam mogla okopati i sada nema ništa. A svake sam godine imala i krompira i graha i paradajza i svega, a sad ove godine nema. A hvala Bogu. Biće. Samo da on meni ozdravi pa biće svega, sine. Kad se napijemo vode, kad smo zajedno, nama je dosta. Šta ću sama ovdje?“, govori Nevenka o nedaćama koje su ju zadesile.
A svakako se ona najveća nevolja desila pred sami kraj rata, kada im je umro tada 19-godišnji sin. Nevenka njegov gubitak nikada nije prežalila.
„Rodila sam jedno dijete. Rekla sam rodiću petoro, ali mi je Bog dao to jedno i onda to jedno uzeo. Da mi je ono živo, mislim da bih bila najsrećnija i najbogatija ovdje. Kako je on bio poslušan, kako je on krenuo raditi… Kada je moj sin legao, leglo je sve“, sa bolom se prisjeća Nevenka.
Nekoliko građana iz Banjaluke se organizovalo i skupilo pomoć porodici Roljić. Hrana, higijenske potrepštine, nešto novca, hrana za mačke i pse te kućica za psa su im uručeni u njihovom domu. Dočekala nas je Nevenka sa rečenicom „da je moj sin živ, ništa se od ovoga ne bi desilo..“ i sa mukom je susprezala suze. U trenutku naše posjete, Veljko je bio izuzetno bolestan. Prema Nevenkinim riječima, posljednjih sedam dana leži u krevetu, a ona se potpuno sama stara o njemu.
Roljićima u pomoć priskače bratić iz Beograda, koji ih ponekad obilazi, i komšija koji ih odveze do doktora, prodavnice, koji im spremi hranu za kravu ili u jesen nareže drva. Ponekada im na te osnovne životne troškove ode i cijela penzija. Pomoć od Centra za socijalni rad ili Crvenog krsta nikada nisu dobijali.
„Uglavnom sve radim sama. Dođe mi taj bratić iz Beograda, pokosi malo a ja sve ostalo radim sama. Ima komšija, dođe pa mu mi platimo. Drva isto dovučemo iz naše šume. Ja nisam mogla mnogo raditi, a on ne može nikako, rekao mu je doktor da ne podiže ništa teško“, govori Nevenka.
eTrafika je kontaktirala i JU Centar za socijalni rad opštine Laktaši sa željom da saznamo da li su upoznati sa slučajem Roljića te da li su im ikada uputili pomoć.
„Cijenimo Vašu brigu i interesovanje za pomenute osobe, ali nažalost nismo Vam u mogućnosti dati tražene podatke jer su isti Zakonom o socijalnoj zaštiti određeni kao službena tajna“, istakao je u ime Centra Vladimir Makarić.
Kuća u kojoj trenutno žive je izgrađena nakon velikog zemljotresa koji je pogodio Banjaluku, na mjestu stare koja je srušena do temelja. Trenutno imaju sve osnovne kućanske aparate, ali je problem što je krov počeo prokišnjavati. Nemaju više snage da bilo šta popravljaju, a i kome će, pita se Nevenka.
Ipak, bez obzira na sve probleme sa kojima se trenutno suočava, na sve nedaće koje su ju kroz život dočekale, Nevenka nikoga ne osuđuje niti krivi. Sve što joj se desilo u životu, prihvatila je sa mirom, kao da je to trebalo da se desi. Pomoć do sada nije tražila, kaže da ne može povjerovati da je i to doživjela. Ali je ipak tuga za sinom ono što je najviše muči i najviše boli. Da nema nje, sve bi bilo mnogo jednostavnije.
„Svaki dan smo stariji, bolesniji i žalosniji. Da bar nismo žalosni“, za kraj razgovora govori ona.
Ukoliko želite da na bilo koji način pomognete ovoj porodici, javite se portalu eTrafika na broj telefona 065/709-582, mail vanjas@etrafika.net ili u inbox Facebook stranice.
