Da li je komentarisanje sudskih presuda u medijima pritisak na pravosuđe ili način ukazivanja na loš rad sudova? Da li je pravilo prema kojem se sudske presude ne komentarišu deklarativno ili postoji filozofsko-pravni osnov za takvu pretpostavku?
Piše: Goran Dakić; Naslovna fotografija: Pixabay
Povremeno se tokom izricanja sudskih presuda, prvostepenih ili drugostepenih, sasvim svejedno, čuje kako se presude ne komentarišu, ali je pitanje da li je to praksa koja je utemljena na demokratskim principima.
Sudija Suda BiH Branko Perić ističe da funkcionisanje pravosuđa mora biti izloženo kritici jer se samo na taj način može procjenjivati i vrednovati rad institucija u demokratskom društvu. Sud može da ostvaruje loše rezultate zbog loše organizacije, nefunkcionisanja internih mehanizama kontrole, neadekvatnog finansiranja… Sve to može i treba biti izloženo javnoj kritici.
„Rad sudije, takođe, može biti podvrgnut kritici, ali pod znatno strožim uslovima. Distinkcija između kritike suda i kritike rada sudije je neophodna zbog toga što sudski sistem ima ugrađene zakonske mehanizme preispitivanja rada sudije i njegove kompetentnosti da primjenjuje zakon. Sudija može da pogriješi u tumačenju prava, i upravo zbog toga postoji mehanizam žalbi“, naveo je Perić.
Za medije kompetentnost sudije može postati interesantna ako statistički podaci pokazuju da je kvalitet njegovih odluka duže vrijeme loš, a na to nema odgovarajuće reakcije u okviru sistema.
U oba slučaja kritika mora biti kompetentna. Naime, u kritici moraju da učestvuju komepentni sagovornici, odnosno novinar mora svoje zaključivanje da zasniva na mišljenjima (makar i pogrešnim) ljudi koji posjeduju relevantna znanja o pravosudnom sistemu i funkcijama sudije.
„Dobar novinar će u takvoj kritici uvijek, pored činjenica, koristiti mišljenje advokata, profesora pravnih nauka, pravne struke, relevantnih ljudi iz izvršne i zakonodavne vlasti. Kritika sudije je neuobičajena u državama razvijene demokratije. Gotovo da nema primjera javne kritike sudije pojedinca. Svuda u svijetu sudija je dostojan društvenog poštovanja“, kazao je Perić.
Međutim, Perić dodaje kako su kod nas sudije i tužioci postali meta svakodnevnih javnih napada u kojima se na njihov račun iznose najteže neistine, uvrede i klevete. O njima, dodao je on, javno govore nezadovoljne stranke, advokati, novinari, urednici javnih medija, političari svih vrsta, svako po mjeri svoje pameti i sa vlastitim osjećanjem etike, morala i odgovornosti.
„Da stvar bude gora, sudske odluke i sudske sposobnosti komentarišu novinari koji nemaju elementarne profesionalne kompetentnosti. Srušiti autoritet i omalovažiti profesionalne sposobnosti sudije postaje mjera novinarske veličine. Valjda se nedovršeni i priučeni na taj način bore sa vlastitom prazninom“, kazao je Perić.
„Otvoreno novinarstvo“, kako ga razumiju vlasnici i urednici pojedinih medija u BiH, postalo je, smatra Perić, danas najveći neprijatelj nezavisnosti pravosudnog sistema. Novinarstvo je, tvrdi on, jedina profesija protiv koje nije moguće javno govoriti (zbog solidarnosti i monopola javnog prostora), protiv koje nema krivične odgovornosti zbog uvreda i klevete i protiv koje je iluzorno parničenje radi naknade štete zbog klevete.
„Sudije, kao nosioci sudske vlasti, ne uživaju gotovo nikakvu krivičnopravnu društvenu zaštitu. Krivičnopravna zaštita časti i ugleda ne smije biti uspostavljena na štetu slobode izražavanja kao neophodnog uslova za razvoj demokratije. Pravosuđe ne smije biti mjesto samovoljnog vršenja vlasti. Sud, pa ni sudije, ne mogu ostati izvan domašaja neophodne kritike društva, pogotovo medija“, piše Perić.
Redovni profesor ustavnog prava i bivši sudija Okružnog suda u Banjoj Luci Milan Blagojević kaže da član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima garantuje pravo na slobodu mišljenja i izražavanja. Ljudi, dodao je on, mogu u bilo kojoj državi biti apatridi i stranci i opet imaju pravo da slobodno misle i da se slobodno izražavaju.
„Ta sloboda uključuje i slobodu izražavanja misli o presudama. U demokratskom društvu poželjno je da se presude komentarišu, jer to doprinosi opštoj javnoj raspravi. Ništa ne smije da bude isključeno iz javne rasprave. Čim je nešto isključeno, to je gušenje slobode misli i jedna vrsta tiranije. Stoga, treba i poželjno je da se sve komentariše i podvrgava kritici. Kako običnih ljudi, tako i nauke“, istakao je Blagojević.
Advokat Aleksandar Jokić kaže da je nemoguće utvrditi kada je prvi put rečeno da se sudske presude ne komentarišu, ali vjeruje da je to bilo onog trenutka kada je nezadovoljstvo odlukom nekog suda rezultovalo nasilnom reakcijom.
„Ovo naizgled jednostavno pitanje zapravo je vrlo složeno i bitno. Mi smo kao društvo izabrali da imamo sudsku granu vlasti i da imamo sudove i procedure koje kad se iscrpe — sudske odluke moraju biti provodive. Sudski procesi su u svojoj suštini takvi da iz njih neko izađe manje zadovoljan“, kazao je Jokić.
Bitno je znati, dodaje on, da se presude preispituju na višim instancama i da postoje redovni i vanredni pravni lijekovi. Kada se to iscrpi, društvo mora prihvatiti takvu odluku, jer su to naši mehanizmi.
„Drugi, po mom mišljenju, bitniji ugao ovog pitanja jeste pitanje nezavisnosti sudstva. Kada bi komentarisanje sudskih odluka od strane, recimo, izvršne i zakonodavne vlasti moglo značajno da poljulja i naruši ovu nezavisnost? Kao pojedinac u društvu želim što nezavisnije i nepristrasnije sudstvo, pa u tom smislu mislim da komentari presuda moraju biti oprezni i stručni, a ne paušalni i nagli kakvi su često kod nas“, rekao je Jokić za naš portal.
Na kraju, sudske odluke donose se nakon provedenih dokaza, čitavog procesa, pravnog analiziranja datog pitanja, dosta elemenata koji se ne vide očigledno iz samog obrazloženja presude, pa je svaki komentar nekoga ko nije učestvovao u postupku u velikom riziku da komentariše nešto o čemu ne zna sve činjenice.
Sudske presude se, smatra Jokić, mogu komentarisati, ali bitna je mjera i bitno je ko komentariše i sa koje pozicije. On smatra da izvršna i zakonodavna vlast ne bi trebalo da komentarišu presude, upravo zbog ranije pomenute nezavisnosti, da ne bismo došli u situaciju „kadija te tuži, kadija ti sudi“.
„Smatram da javnosti treba određene presude da se predstave, da se obrazlože, možda i objasne, ali to bi trebalo da rade ipak ljudi koji imaju potrebno znanje, ali i svijest o značaju i ozbiljnosti toga što rade. Kao što smo u pandemiji očajnički tražili da nam ’struka’ kaže šta i kako, tako isto bi trebalo da sudske presude tražimo da komentarišu stručni i upućeni, kako bismo očuvali nezavisnost sudstva“, zaključio je Jokić.