Serija „Deca zla“, rađena po knjizi sudije i pisca Miodraga Majića, prva je serija sa prostora bivše Jugoslavije koja je emitovana na HBO Maks platformi. Jedan od režisera ostvarenja koje je dobilo brojne pozitivne reakcije publike i kritike Vladimir Tagić, u razgovoru za eTrafiku, govorio je o uspjehu serije, saradnji sa glumačkom ekipom, razlici u režiranju televizijskih formata i filma i svojim planovima za budućnost.
Piše: Slobodan Manojlović; Foto: Katarina Marčetić
Vladimir Tagić i Ivan Stefanović potpisuju režiju za po pet epizoda „Dece zla“. Radnja ovog trilera počinje u kući u Beogradu, gdje se dešava dramatično ubistvo najpoznatijeg opozicionog političara. Nakon što nepoznati počinilac ostavlja krvavi dukat u ruci žrtve, što navodi na ritualno ubistvo, kreće potraga za ubicom. Advokat Nikola Bobić uprkos početnom odustajanju prihvata da zastupa optuženog, a potraga za ubicom ga uvodi u svijet zločina iz strasti, osvete, opomena i simbolike. Razgovor sa Tagićem smo započeli sa pitanjem zašto su se “Deca zla“ izdvojila na HBO platformi i po čemu se serija razlikuje od ostalih sadržaja u regionu.
„Mislim da je bolje da taj odgovor da publika, a ne da ja „hvalim svog konja“. Meni je drago što, bez obzira na uticaje sa raznih strana, nismo pokušavali da bilo koga kopiramo i oponašamo. Trudili smo se da napravimo svoju seriju i mislim da je ta autentičnost preovladala i da zbog toga je HBO odlučio da otkupi našu seriju”, kazao je on.
Odlična glumačka ekipa je radila na seriji, možete li da ispričate kako je sve to izgledalo?
Imao sam divnu saradnju sa glumcima, uspostavilo se međusobno poverenje. Neke glumce nisam poznavao od ranije i imao sam strah da će mi biti teško da se „izborim“ sa velikim zvezdama kao što su Nikola Kojo, Anica Dobra i Zoran Cvijanović. Oduševili su me koliko su bili prijemčivi, koliko su želeli da rade i koliko su se trudili. U „Deci zla“ su uspeli da iznenade publiku, da ponude nešto novo i sveže u svojim bogatim karijerama.
S druge strane, Jana Milosavljević, Peđa Marjanović, Miša (Miodrag) Dragičević su uspeli da naprave fantastične uloge, da svoje likove toliko razviju i nadograde, da sam bio oduševljen. Često smo se šalili scenaristkinja Katarina Mitrović i ja kako zapravo treba da napišemo celu seriju samo o nekom od naših sporednih likova, kao što su Sonja ili Mira Kovač.
Sa Rašom (Radovanom) Vujovićem sam postao baš blizak prijatelj i mislim da je njegov humor nešto što mi je najviše pomagalo u trenucima kada se sve oko nas raspada. Kada deluje da nećemo nešto stići da snimimo, da nemamo dovoljno vremena, da ćemo probiti plan snimanja ili nešto treće, Raša počinje da govori kao neka čudna verzija Bate Živojinovića. To me je toliko zasmejavalo, da sam samo uz pomoć njega uspevao da prebrodim sve teške trenutke na snimanju.
Čemu nas „Deca zla“ uče, a na šta nas upozoravaju?
Teško pitanje… Ne znam. Uvek je nezahvalno govoriti o nekoj jasnoj poruci, ali rekao bih da je neka moja ideja bila da pružim nadu. Da kažem sebi, da bez obzira na sva zla i ludila koja su nam se desila, možemo da se oslobodimo tog tereta i da konačno nastavimo i krenemo dalje, jer konstantno gledanje u prošlost i povratak na prošlost će nas zarobiti u tom čemeru i jadu u kojem smo već 30 godina. Isto tako nisam želeo da pružam neki lažni i nigde utemeljeni optimizam po svaku cenu. U našoj seriji za neke likove ima nade, za neke nažalost nema. Neke je život progutao, a neki su uspeli da isplivaju na površinu.
Koliko serija prikazuje vrijeme u kojem živimo?
Poprilično. (smijeh)
Glavni lik Nikola Bobić ima problema sa anksioznošću zbog čega pije lijekove koje nerijetko miješa sa alkoholom i lakšim drogama. Koliko je anksioznost danas problem kod ljudi u odnosu na nekadašnja vremena?
Danas je ekstremno prisutna i jeste bolest savremenog doba, u smislu da je povezana sa brzim tempom života, tim „multitasking“ životom koji svi živimo i gde konstantno sebe zasipamo senzacijama sa svih strana i najviše se plašimo dokolice i dosade.
„Deca zla“ su usko vezana za temu ratnih zločina. Gdje su narodi regiona bivše Jugoslavije danas po pitanju ove teme, da li smo se kolektivno suočili sa prošlošću i njenom teškom zaostavštinom?
Nemam odgovor na to pitanje. Ne mogu sebi da dozvolim da budem arogantan i da ja govorim Srbima iz Bosne ili Bošnjacima ili Hrvatima kako oni treba ili ne treba da se osećaju. Ali kad me već pitate, moj savet je da krenemo dalje, mislim da moramo. Prošlo je 28 godina od kraja rata, vreme je. Ako konstantno živimo svoju prošlost, ta prošlost će nas progutati.
Scenario ima razlika u odnosu na knjigu od koje potiče ideja za seriju. Koliko je Miodrag Majić, kao autor knjige bio zadovoljan realizacijom serije?
Mislim da je Majić zadovoljan serijom, a ja sam mu zahvalan što nas je pustio i dozvolio da stvaramo naše delo i bio svestan da je to najbolje i za knjigu i za seriju. Nemoguće je bilo u potpunosti preneti knjigu od reči do reči. Morali smo da imamo svoju kreativnu slobodu, da nađemo naše načine da ispričamo tu priču, a da svakako ne napustimo ideju knjige i da u tom smislu knjizi ostanemo verni.
„Deca zla“ su potpuna suprotnost seriji „Jutro će promeniti sve“, priči o mladim ljudima koji tragaju za sobom i mjestom u svijetu, koja Vas je proslavila. Kako je došlo do ovog zaokreta i „promjene teme“, da li postoje i neke druge teme koje u budućnosti želite da radite?
„Jutro će promeniti sve“ je autorska serija koju smo osmislili Goran Stanković i ja. To je intimna, lična i, na neki način, autobiografska priča o nama dvojici i nekim našim prijateljima. „Deca Zla“ su projekat gde su me producenti zvali da zajedno sa Ivanom Stefanovićem režiram tu seriju, u trenutku kada se scenario već uveliko pisao, tako da to nije meni toliko lično blizak projekat bio u startu. Ali svemu što uzmem da radim pristupam vrlo emotivno i nekako to učinim svojim. Tako je bilo i sa „Decom zla“. Saživeo sam se sa tim projektom i radio sam ga do kraja, kao da je prvi i poslednji.
Što se tiče tema kojima se bavim interesuju me različite stvari, ali sve na kraju dana postanu zapravo vrlo lične. Čak i kada su u pitanju neke teme koje mogu biti vrlo „opšte“, moram da nađem način da ih učinim svojim.
Za „Jutro“ su mnogi govorili da je nasljednik legendarne serije „Grlom u jagode“. Koliko to ima veze sa istinom?
Ima, u smislu da je Srđan Karanović bio moj profesor na fakultetu, da se ja divim seriji „Grlom u jagode“ i da smatram da je to nešto najbolje što je jugoslovenska televizija proizvela. Goran i ja ni na koji način nismo želeli da pravimo kopiju, već smo je imali kao daleku inspiraciju i kao nešto uz pomoć čega, u toj prvoj fazi razvoja projekta, možemo najlakše da objasnimo ljudima kakvu seriju, zapravo, želimo da napravimo.
Da li postoji plan da se nekada snimi nastavak „Jutra“, kroz novu sezonu serije ili film?
Ne. Za sada.
Kakva je razlika u pristupu režiji televizijskih formata i filma i da li je ima?
Manje nego ranije. Serije se sada rade na način koji je vrlo sličan filmskom, ali postoji i dalje jedna, ne tako mala razlika. A to je da je na filmu svaki detalj važan. Svaki, bukvalno svaki. Teško je doneti i naizgled najlakšu odluku — da li je kesa u kojoj junak donosi namirnice iz prodavnice žute ili plave boje? Na serijama se i dalje oseća „proizvodnja“, u smislu da se jurca konstantno na snimanju da se stigne i onda za takvo promišljanje o detaljima i za perfekcionizam, nema vremena. Evo banalan primer je da je na poslednjoj seriji koju sam radio snimano otprilike šest do sedam strana teksta dnevno. I isto toliko scena. Dok sada snimam trenutno film na kojem je prosek tri do četiri strane, odnosno scene. To znači da na seriji moram da snimam skoro duplo brže nego na filmu.
Zašto je danas na domaćoj sceni sve više filmova i serija kriminalističke tematike, a sve manje komedija?
Zato što je dobra komedija jako težak zadatak. Zahtevna je i, za većinu, nesavladiva disciplina.
Kakvi su Vam planovi za budućnost, da li radite na nekim novim projektima?
Upravo završavamo postprodukciju serije „Sablja“, političkog trilera o ubistvu Zorana Đinđića. Serija će biti prikazana na proleće sledeće godine i to je projekat na kojem radim više od pet godina, zajedno sa Goranom Stankovićem. Vrlo sam srećan i zadovoljan onim što smo uspeli da napravimo. A konačno snimam i svoj debitantski film, „Yugo Florida“, koji je najličnija priča na kojoj sam do sada radio.