Košarkaška reprezentacija Srbije se srebrnom medaljom na Svjetskom prvenstvu u Manili 2023. godine, vratila u vrh svjetske košarke. Arhitekta ovog uspjeha „orlova“ bio je selektor Svetislav Pešić, čovjek koji je u prethodnom mandatu na klupi reprezentacije Jugoslavije vodio „plave“ do trijumfa na Evropskom i Svjetskom prvenstvu 2001. i 2002. godine. U razgovoru za „eTrafiku“, popularni Kari je govorio o pomenutom Svjetskom prvenstvu u glavnom gradu Filipina, Olimpijskim igrama u Parizu gdje će Srbija učestvovati ove godine i trenutnom stanju u srpskoj košarci.
Piše: Slobodan Manojlović; Foto: FIBA.basketball
Reprezentacija Srbije je pred Svjetsko prvenstvo imala velike kadrovske probleme. Najbolji igrač NBA šampiona Denvera i MVP (najkorisniji igrač) finalne serije najjače lige svijeta Nikola Jokić, odustao je od igranja u Manili nakon naporne sezone. Izostao je i jedan od najboljih plejmejkera Evrope Vasilije Micić, nije bilo ni asa Barselone Nikole Kalinića i još nekoliko drugih igrača. Ipak, „orlovi“ su u završnici takmičenja bili najbolji kada je to bilo najpotrebnije. Na krilima kapitena Bogdana Bogdanovića i centra Nikole Milutinova uz pomoć ostatka tima, u kojem se znala uloga svakog igrača, došli su do finala.
„To je bilo jedno veoma izazovno i komplikovano takmičenje zbog toga što su sve evropske reprezentacije želele da osvoje neku od medalja. Svetsko prvenstvo je bilo izuzetno zbog toga što je bilo kvalifikaciono za Olimpijske igre, koje se igraju ove godine u Evropi. Svetsko prvenstvo je omogućavalo da se samo dve evropske ekipe kvalifikuju na Olimpijske igre u Parizu, što se na kraju desilo Nemačkoj i Srbiji koje su bile u finalu. Bilo je izazovno zato što su svi želeli da se kroz Svetsko prvenstvo kvalifikuju. Nama je to bio prvi, jedini i zadnji cilj. Da izbegnemo kvalifikacije, odemo na Olimpijske igre u Parizu i završimo olimpijski ciklus. Iz tih razloga je uspeh na Svetskom prvenstvu bio dvostruk. Prvi da smo se kvalifikovali fantastičnim utakmicama protiv Litvanije i Kanade u četvrtfinalu i polufinalu. To su bile dve teške utakmice u kojima smo igrali stvarno izvanredno i ostvarili uspeh. Naravno da niko nije bio protiv da ako je moguće da se uzme i neka medalja. To se i dogodilo, tako da je ukupan utisak i nekoliko meseci nakon Svetskog prvenstva u Manili dosta dobar“, rekao je Pešić.
Koji su još benefiti do kojih je Srbija stigla velikim uspjehom u Manili?
Nakon dve godine zajedničkog rada uspostavili su se sistem i pravila kada je u pitanju reprezentativni program. Igrači su pokazali ogroman interes, motivaciju i želju. Toga nikada nije nedostajalo, ali taj boravak i sve što se dešavalo u pripremama i za vreme Svetskog prvenstva u Manili je povećao, na neki način, identifikaciju sa programom i reprezentacijom. To su, osim nekih sportskih rezultata, dobici koji su za nas veoma značajni.
Dopada vam se ova priča? Podržite eTrafiku simboličnom pretplatom na Patreonu i pomozite joj da stvara ovakve sadržaje.
Srbija nije bila daleko od pobjede u finalu, da li je izostanak Ognjena Dobrića koji se povrijedio na početku utakmice bio ključan?
Malo ti je srebrna medalja?
Nije srebro malo, ali bilo je utiska da se rezultat protiv Njemačke mogao okrenuti u finalu i doći do zlata?
Pa može se, mi smo nebeski narod, mi sve možemo (smijeh). Ne bi sada ulazio u to. Prošlo je to vreme.
Koliko taj uspjeh opterećuje sada, da li su očekivanja javnosti prevelika za budućnost?
Ništa se novo neće desiti. Uvek će biti isto. Očekivanja su uvek velika. Nekada je to opravdano, a nekada ne, pogotovo od medija. Kada su u pitanju navijači njima kroz vene protiče košarka, svi su motivisani kada je u pitanju uspeh reprezentacije. Kada je tako i očekivanja su velika. Nekada bez prevelikih argumenata, ali to je to. To je tako i neće se promeniti. Naš zadatak je da naš rad i proces koji nas očekuje do Olimpijskih igara kontrolišemo i da svako radi svoj deo posla.
Koji su ciljevi reprezentacije Srbije u narednom periodu?
Prvi cilj su nam mečevi kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2025. godine. Nakon toga dolaze Olimpijske igre. Prerano je da se govori o njima jer se ne znaju preostale četiri ekipe koje će se preko kvalifikacija plasirati na Olimpijske igre u Parizu. Pretpostavka je da će to biti reprezentacije iz Evrope. Od osam ekipa koje su se do sada plasirala na Olimpijske igre šest su kandidati za medalju. To su Australija, Kanada, Francuska, Njemačka, Sjedinjene Američke Države i Srbija. Nemaju kvalitet za medalju Južni Sudan i Japan. Od kandidata kroz kvalifikacije to su najverovatnije: Španija, Grčka, Slovenija, Litvanija, Letonija, Italija, Portoriko. To su ekipe koje će od 01. do 07. jula da igraju dodatni kvalifikacioni turnir. Grupe se određuju u martu. Prerano je da se govori o rezultatima. Jedno su želje, a drugo su ciljevi. Pre nego što ih ja postavim svi ih već postavite. Vrlo često se ne slažem sa tim procenama. Vi gledate to emotivno i navijački, a ja na to gledam malo drugačije. Teško je iz ove perspektive da se kaže, jer moraju neke stvari da se dese. Moramo da znamo s kim igramo u grupi. To su sve reprezentacije koje igraju za medalju. Francuska kao domaćin, Španija će se verovatno kvalifikovati. Tu su: Slovenija, Grčka, Litvanija, Italija, SAD. Kanada će biti još jača, a pokazala je na Svetskom prvenstvu u Manili koliko vredi. Nemačka je prvak sveta, sigurno će nastaviti tim kontinuitetom.
Koje su još specifičnosti kod Olimpijskih igara i teškoće kroz koje se prolazi prije njih?
Radi se o dosta kratkom takmičenju. Utakmice grupne faze se igraju u Lilu. Osam najboljih ide u Pariz gdje se igra četvrtfinale, polufinale i finale. Svaka utakmica te može baciti ili dignuti prema odlasku za Pariz. Iz ove perspektive jedno su želje, a drugo su objektivne procene gde se sada nalazimo i s kim ćemo da igramo. Mi još ne znamo s kojom ćemo reprezentacijom da igramo, iako smo uspostavili kroz ove dve godine sistem i pravila. Znamo otprilike većinu igrača koji bi trebalo da se nađu na spisku. Prvenstva se završavaju veoma kasno, uglavnom sredinom ili čak u trećoj nedelji juna. Mi treba sa pripremama da počnemo 25. juna, a prva utakmica na Olimpijskim igrama treba da se igra 27. jula. Tako da će to biti dosta komplikovano i izazovno. Nadamo se da neće biti povreda i izostanaka. Znam da mora nešto da se kaže, ali ne može previše konkretno da se još govori. Sigurno da nam nije želja samo da učestvujemo. Želimo da se dobro pripremimo i damo maksimum koji je u tom trenutku moguć.
Da li su Olimpijske igre lakše takmičenje od Evropskog i Svjetskog prvenstva gdje se igra veći broj utakmica?
Kako je lakše? Velika je koncentracija kvaliteta. Ovde nemaš nijednu utakmicu sa protivnicima srednjeg ili slabijeg kvaliteta. To su sve utakmice „krv do kolena“. Šta ako ti u grupu dođu Nemačka, Sad i Litvanija? To su utakmice gde ne znaš šta će da se desi. Na Svetskom i Evropskom prvenstvu uvek imaš nekog slabijeg protivnika. Možeš uvek da se pripremaš za sledećeg. Ovo ti je kratko, vrlo brzo. Od 12 ekipa, 10 su kandidati za medalju. Među njima i mi naravno. To ti ništa ne znači. Olimpijske igre su kraće, ali su izazovnije i koncentracija kvaliteta je veća nego na Evropskom i Svetskom prvenstvu. Sve reprezentacije dolaze u najboljim sastavima. Francuska će igrati kući u najboljem sastavu, SAD će sigurno doći mnogo jače nego na Svetskom prvenstvu. Mi očekujemo da naši igrači dođu ako budu zdravi. Prvi cilj je da budemo u sastavu u kakvom želim da budemo. Posle toga o tom-potom.
Koliko su danas stvari drugačije u reprezentativnoj košarci odnosu na neka prethodna vremena?
Mi nismo više Jugoslavija, mi smo Srbija. Smanjili smo se, samim time se smanjio i potencijal. Broj mogućih kandidata za reprezetaciju se smanjio. Jugoslavija je bila zemlja sa 20 miliona stanovnika. Nije Jugoslavija postizala rezultate samo zato što smo mi Srbi igrali košarku. Možda je najveći broj igrača i trenera bio iz Srbije, ali bilo je i iz Hrvatske, Crne Gore, Slovenije, Bosne i Hercegovine. Ponekad bi uzeli da smo sve to mi osvojili, ali nismo. Nema više Jugoslavije. Španija, Italija, Francuska, Grčka i Turska imaju svoje lige. Srbija nema svoju ligu. U našoj ligi naši najbolji timovi ne igraju. Oni igraju ABA ligu. Sve je to drugačije.
Koliko je učešće Crvene zvezde i Partizana u Evroligi dobro za srpsku košarku?
Sigurno da je dobro. Dobro bi bilo da malo više naših timova iz Srbije igra internacionalna takmičenja. Zadnjih desetak godina samo Crvena zvezda i Partizan to rade. Ovi klubovi koji igraju ABA ligu ne igraju ni srpsku ligu nego se priključe na kraju iste. To što Zvezda i Partizan igraju je dobro za popularnost košarke, kao i za igrače. Samo kroz internacionalna takmičenja igrači mogu da budu bolji jer igraju protiv najboljih. To je dobro sa jedne strane, ali sa druge ne bi bilo dobro da se klupska košarka svede samo na Zvezdu i Partizan.
Nedavno ste u Sarajevu promovisali Vašu autobiografiju „Moja igra, moj put”. Kako je to prošlo i kakva su Vaša osjećanja prema gradu na Miljacki?
Najveći deo svog života sam proveo u Sarajevu, u periodima kada sam igrao košarku i kasnije bio trener u Bosni. To su bile moje najbolje godine, tokom kojih sam formirao porodicu. Deca su mi rođena tamo, uvek su mi sećanja na Sarajevo pozitivna. Ne idem često u Sarajevo, ali svaki put imam poseban osećaj zato što tamo imam mnogo drugara iz sveta sporta. Uvek mi je ugodno. Promocija je bila baš sportska, emotivna i lepa. Došlo je puno ljudi iz sveta sporta. Najlepše je bilo posle, kada smo otišli u restoran i razgovarali.