“Na našu veliku žalost, svi skupa smo dopustili da se nacionalna pitanja i sve negativne strane tog pojma ponovo rasplamsaju. Mi smo mali narodi koji su jako loši učenici istorije, pa ponavljamo greške koje su učinile zlo generacijama naših predaka. Porazna činjenica je da smo se sami doveli u tu situaciju, opet. Nedostaje nam snage i volje da se napokon oprostimo od lažnih mitova slavne prošlosti i da se okrenemo razvoju vrlina, intelektualnoj obnovi, da uzdižemo kulturu i stvaraoce, te da, napokon, poslušamo zdrav razum koji bi nam mogao pomoći u moralnom, političkom, ekonomskom, tehničkom, svakom drugom napretku”.
Piše: Goran Dakić; Naslovna fotografija: Sandro Lendler
Ovo u razgovoru za naš portal kaže filozof i književnik iz Hrvatske Zoran Kojčić. Kojčić je objavio romane „Hod kroz…“ i „Boja samoće“, kao i putopis „Skrivena Europa“. Prije pet godina doktorirao je filozofiju na Univerzitetu u Sofiji. Živi i radi u Dalju, selu u Istočnoj Slavoniji koje je dalo veliki broj filozofa, naučnika i pisaca.
Da li je danas filozofija moguća i da li je danas filozofija potrebna?
Filozofija je, jednostavno prevedeno, ljubav prema mudrosti, a ona je i te kako potrebna i biće nam potrebna i dalje. Vremenom se desi da se neke discipline uspavaju ili izgube na popularnosti, ali to ne znači da nam kao društvu nisu korisne. Izgleda da se u poslednjih stotinjak godina to dešava s filozofijom, ali i s poezijom, retorikom ili umetnošću, što govori o duhu vremena u kom živimo. Kako je istorija pokazala, te zanemarene discipline će ponovo privući veću pažnju. S pojavom veštačke inteligencije jasne su naznake da će filozofija biti nužnija u godinama koje dolaze, ako tehnologija nastavi razvoj ovim tempom.
Selo u kojem živite i u kojem radite dalo je neobično veliki broj filozofa. Kako to komentarišete?
Pisac i filozof iz mog sela, zapravo moj komšija preko puta, pokojni gospodin Đorđe Ocić, jednom je prilikom poklonio jednu od svojih knjiga mojoj pokojnoj babi, uz posvetu: ‘Komšinici Kati Kojčić, seoskom filozofu’.
Zanimljivo je to da je ne samo selo iz kog sam poreklom dalo neobično veliki broj filozofa, nego sama ulica u kojoj sam živeo, u našem lokalnom govoru Vel'ki sokak. Kuća za kućom tamo su svi veliki filozofi, svak’ na svoj način, svi su uvek nešto mudrovali i na sve imali neki pametan komentar, pa mi se čini da, kad u toj atmosferi odrastaš, nekako prirodno i dođe upravo ta ljubav prema mudrosti.
Na stranu šala, Dalj je zaista selo koje je oduvek imalo značajan broj učenih ljudi i kao nekada veliko selo sigurno je i očekivano da je tu bilo i ekonomista, pravnika, inženjera raznih fela, pa tako i nas filozofa koji smo odrastajući uz Dunav povazdan se pitali o smislu života.
Koliko je zapravo danas teško biti filozof? Šta sve filozof mora da misli da bi na neki način mogao da živi za i od filozofije?
Priznajem, nije lako živeti samo od filozofije. U Francuskoj, Holandiji, Italiji, Nemačkoj, upoznao sam ljude koji se profesionalno bave filozofijom i od toga žive. Moja je ideja bila dovesti takve prakse i u Hrvatsku i to pokušavam već trinaest godina. Za sve koji se pitaju šta filozofi uopšte rade, filozofi poučavaju druge kako misliti (svojom glavom), kako postaviti relevantna pitanja, kako definisati određene misli koje nam se javljaju, kako rešiti određene dileme. Da bi u tome bio uspešan, filozof mora uložiti dosta vremena u školovanje, čitanje i učenje, kako bi potom mogao i pomoći drugima.
U rukopisu imate i dvije filozofske knjige na engleskom. Zašto baš na engleskom, odnosno zašto na stranom jeziku?
Prva od tih knjiga jeste moja doktorska disertacija, nastala dok sam pohađao doktorske studije iz filozofije na engleskom jeziku, u Sofiji. Kada sam video da mogu da pišem na engleskom, da mi je stil čak i jasniji i da se na engleskom preciznije izražavam, odlučio sam da napišem još jednu, takođe filozofsku knjigu, na engleskom. Tržište engleskog govornog područja je veće i u njemu filozofija ima svoju publiku. Primera radi, moja disertacija je namenjena samo akademskoj publici, dakle užem krugu ljudi koji se tom tematikom bave. U drugoj knjizi sam primenio neka od stečenih znanja jer sam želeo da približim filozofiju široj publici. Ta knjiga je poput životnog priručnika koji se koristi osnovama antičke filozofije.
Šta Vas i kao filozofa i kao pisca najviše okupira? Šta su Vaše centralne teme, odnosno centralni motivi?
Kao pisca najviše me okupira ono što me okupira i kao osobu – strah od smrti. U devetoj godini mi se pojavio taj egzistencijalni strah i od tada me muči pa je samim tim uvek prisutan u mojim proznim i poetskim radovima. U prvom romanu koji sam napisao, protagonista se u jednom poglavlju našao u prostoriji s bogom (neodređenim bogom pa zato malim slovom). Tada se on verbalno okomio na boga, prigovarajući mu što je stvorio svet kakav jeste, u kom ne možemo da znamo šta nas čeka posle smrti, što dovodi do toga da nikada sa sigurnošću ne možemo ni u šta verovati. U mojoj poeziji, strah od smrti je naravno liričnije izražen te se može činiti blažim, ali je sveprisutan kao misao na konačnost i onaj kobni, neizbežni završetak.
U filozofiji, ipak, iako sam pristalica egzistencijalizma, težim praktičnosti i želim je približiti svima, posebno onima koji zaziru od nje. Filozofija je, za mene, najznačajnija disciplina, koja nas uči tome kako ispravno misliti, kako razmotriti stvari iz više perspektiva, kako iznaći rešenje problema.
Predajete u srednjoj školi, u selu koje je u posljednih dvadeset godina napustila polovina stanovnika. Da li se može predavati filozofija i književnost u takvim uslovima?
Može, i to bolje nego u prepunim učionicama u velikim gradovima. Sokrat i Platon nisu punili stadione, u staroj Grčkoj filozofija je bila za odabrani krug ljudi. Što manja publika to se znanje bolje prenosi, a i to se nastavnik/ca može bolje posvetiti učenicima/cama i njihovim potrebama. Takođe, treba biti i svestan publike.
Svestan sam da mojim učenicima/cama u srednjoj poljoprivrednoj školi nisu prioritet istorija književnosti niti filozofija. Potrebnije je naučiti kako misliti – svojom glavom. Tu na scenu stupa praktičnost filozofije i kritičkog mišljenja. Uvek mogu i treba da izraze svoj stav, ali moraju naučiti i da ga argumentuju, dokažu, obrazlože te da slušaju/čuju jedni druge. Nakon zvona za kraj časa, kada na odmoru čujem da još pričaju o temi koju smo obrađivali, tada znam da sam, kao profesor, uspeo.
Da li je kultura, na kojoj insistirate, preduslov spasa ovako razrušene civilizacije?
Ne mislim da živimo u razrušenoj civilizaciji. Nije idealno, ali idealno nikada neće ni biti. Kultura je u svojoj osnovi negovanje onoga što uvek tek postajemo kao civilizacija. Kultura je osnova svake civilizacije. Ako je ta kultura šund, onda je ona samo slika civilizacije iz koje je nastala. Ako je ta kultura uzvišena, utoliko je i doseg civilizacije respektabilno određen. Srećom, sudije toga kakva je bila kultura doba u kom mi živimo biće neke generacije koje će živeti stotinu i više godina nakon nas.
A one će, kao što se i mi odnosimo prema starijim kulturama, odbaciti neuspehe i promašaje i znati sačuvati ono što je zaista vredno. U moru današnje muzike, preživeće samo jedno do dva imena za buduće naraštaje, isto kao u ostalim kulturnim disciplinama. Bilo bi zanimljivo vremeplovom otići petsto godina u budućnost i videti samo par imena iz našeg doba koja će se uspeti održati do tada. To će najviše govoriti o kulturi koju danas stvaramo.
Kako objašnjavate pustu Slavoniju?
Gledam na to kao gotovo sociološki prirodan, ciklični proces koji se ponavljao u više navrata kroz istoriju. To je rezultat politike, nasleđa rata i nacionalističke patrijarhalne retorike koju svakodnevno upijamo i trpimo. Neki su otišli jer nisu imali ništa, drugi su tražili nove prilike, a trećima je jednostavno bilo dosta stagnacije i vraćanja u blato prošlosti.
Dominantni balkanski narativ u poslednjih tridesetak godina vrlo je opasan, on porobljava umove i parališe tela. Taj nas narativ sakati, ranjava, guši, izaziva glavobolje i tera na povraćanje. Ljudi su otišli iz Slavonije i drugih delova regije jer to više nisu mogli podnositi – ekonomski, finansijski, moralno, sociološki, svetonazorski, humanistički, u zavisnosti od konteksta u kojem su se našli.
Kakvo je danas kritičko mišljenje?
Naveo bih ovde dva zanimljiva trenutka. Prvi, da se kroz konzumaciju društvenih mreža i masovnih medija pojedinci ne snalaze u svim sadržajima koji se nude. Sadržaji se konzumiraju brzo i nekritički od strane većine konzumenata, pa neopremljena alatima, koji pomažu u kritičkom prosuđivanju, masa samo upija i guta ono što se servira. Drugi trenutak je širenje kritičkog mišljenja u formalnom i neformalnom obrazovanju kroz različite inicijative, projekte, istraživanja i edukacije, što doprinosi obrazovanju opšte populacije.
Iako je taj drugi trenutak tračak nade da će biti bolje, i njega treba – možda više nego onaj prvi kritički sagledati i u njemu tražiti prostora za poboljšanje. Ako sistematski i strukturisano pristupimo tome, obrazovanje koje neguje i razvija kritičko mišljenje, siguran sam, pomoći će nam da spremnije stupimo napred i učinimo nešto dobro u našem društvu.
Da li su nacionalizmi na Balkanu i to oni najgori – politički, poraženi ili se ponovo bude?
Tapkanje u mestu i vraćanje u prošlost odgovara određenoj strukturi, koja ništa u životu ne bi postigla bez da razdire duh racionalizma. Ako ikada uspemo ujediniti one snage koje su spremne zdravorazumski rasuđivati i zajedno raditi na poboljšanju društva, zlo nacionalističke retorike razdora, sa svim svojim besmislenim idejama, sigurno pada u zaborav.