Zemlje Evropske unije i svjetske ekonomske sile vode svojevrsnu bitku za nabavku ključnih minerala kao što su litijum i bakar kako bi osigurali resurse za takozvanu “zelenu tranziciju” i smanjili zavisnost od Kine, u pogledu sirovina. Velika je opasnost da žrtve ove bitke postanu Sjeverna Makedonija, Srbija i BiH, koje su, zbog zaliha mineralnih sirovina, na meti velikih igrača. Za sve tri zemlje karakteristično je da domaće političke elite podržavaju otvaranje novih rudnika, iako nekoliko primjera pokazuje da nadležne državne institucije nemaju kapaciteta da kontrolišu i spriječe zagađenje iz rudnika. Prijetnja zagađenja životne sredine tjera EU i druge velike sile da vode bitku za nove rudnike kritičnih minerala na Balkanu, a ne na području sopstvenih granica, gdje su svjesni da će naići na otpor građana.
Istraživanje sproveo: “Institut za komunikacijske studije“
Novinari: Martin Puševski i Angela Rajčevska (Doma.edu.mk), Dunja Marić (Nova.rs), Vanja Stokić i Ajdin Kamber (eTrafika.net)
Snimatelji: Ajdin Kamber, Dunja Marić
Fotografije: Ajdin Kamber
Montaža: Ajdin Kamber, Risto Duškovski
Prvobitno objavljeno: Doma.edu.mk
Gornje Nedeljice je malo mesto u blizini Loznice, u zapadnom delu Srbije. Prema popisu iz 2022. godine, tamo živi 561 osoba. Pre nekoliko godina njihovi su se životi prevrnuli naglavačke, kada su vlasti najavile otvaranje rudnika u dolini reke Jadar. Desetine hiljada ljudi su protestovali, blokirali su mostove i autoputeve, pa čak su i spavali po ulicama, suprotstavljajući se rudniku. Vlada Srbije je u 2022. godini donela odluku da prekine projekat “Jadar”, ali dve godine kasnije Ustavni sud je proglasio ovu odluku za neustavnu. Tada je Vlada usvojila novu regulativu i dala je “zeleno svetlo” za iskopavanje litijuma.
Kompanija “Rio Tinto” planira da investira više od 2,5 milijarde evra u projektu “Jadar”, dok prema njihovim procenama, godišnji doprinos u BDP-u bio bi oko 695 miliona evra. Takođe, procenjuje se otvaranje skoro pet hiljada radnih mesta, a rudnik će privući i druge investicije.
Stručna javnost, ali i “obični” građani, nisu sasvim sigurni u ovakve optimističke ocene. Grupa od osam srpskih naučnika, univerzitetskih profesora, u magazinu grupe “Nature” (Priroda), nedavno su objavili istraživanje u kome se, između ostalog, otkriva da će hiljade ljudi koji se oslanjaju na zemljoradnju ostati bez posla ukoliko dođe do otvaranja rudnika.
I ne samo to. U istraživanju se ukazuje da bi više od 800 hektara zemlje bilo uništeno još na samom početku rudarskih aktivnosti. Plodno zemljište bilo bi sasvim uništeno, a bilo bi ugroženo i vodosnabdevanje 2,5 miliona građana. Visoki unos štetnih materija prouzrokovalo bi ozbiljna obolenja želuca, jetre, bubrega i mozga, koji bi mogli da vode ka fatalnim ishodima.
Vodeći autor ovog istraživanja je prof. dr Dragana Đorđević, naučna saradnica Instituta za hemiju, tehnologiju u metalurgiju Univerziteta u Beogradu. Ona za “Doma” kaže da je sporno otvoriti rudnik litijuma i bora, zato što je dolina Jadra izuzetno plodna oblast, bogata podzemnim vodama i rekama, koji po svom karakteru dovode do bujica, pa nekoliko puta godišnje stvaraju poplave u dolini. Sa druge strane, zahvaljujući plitkim podzemnim vodama, taj prostor je izuzetno plodan. Čak i kada dolazi do velikih suša u celoj Srbiji, u dolini Jadar sve cveta.
Ona smatra planiranu investiciju kao visoko rizični potez, kako za životno okruženje, tako i po zdravlje ljudi te naglašava da, ako ovaj rudnik bude najveći na svetu, kao što se često najavljuje, onda to znači najviše otpada.
I dok međunarodno priznati eksperti upozoravaju na katastrofalne posledice koje mogu da se jave u rudarstvu, predstavnici Vlade uveravaju građane da će tokom otvaranja ovog rudnika biti upotrebljene najsavremenije tehnologije za zaštitu životne okoline. Jedna od najglasnijih zagovornika za rudnik je, očekivano, ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović, koja rezerve litijuma u zapadnoj Srbiji opisuje kao “dar od Boga”.
“Mi smo zemlja bogata mineralnim sirovinama, rudom litijuma, borata, kobalta, nikla, zlata, srebra, uglja, što je i strateška sirovina. Treba da iskoristimo ove sirovine na najodržljiviji mogući način. Zato što nam to nosi, pre svega ekonomske koristi, a povećava naš bruto domaći proizvod. To nam povećava plate, u krajnjoj instanci povećava i penzije naših građana, zato što svakako možemo da napunimo budžet”, rekla je ministarka.
Protesti u više od 40 gradova
“Ekološki ustanak”, organizacija sa svojim zastupnicima i u srpskom parlamentu, jedna je od onih koji se protive otvaranju rudnika u dolini reke Jadar. Njihova poruka je da neće biti iskopavanje litijuma, bez obzira na to šta kažu vladini predstavnici. U prilog tome da građani ne podržavaju rudarstvo u Srbiji, govori i poslednje istraživanje “Nove srpske političke misli”, prema kome se 55,5 posto građana Srbije protivi iskopavanju litijuma, dok 52,1 posto ne podržava otvaranje rudnika, čak i pod uslovom da Srbije dobije garancije iz Nemačke i iz Evropske Unije, da će biti poštovani svi standardi za zaštitu životne okoline.
S obzirom na to da institucije nisu zainteresovane da čuju argumente protivnika otvaranja rudnika “Jadar”, građani su odlučili da svoje nezadovoljstvo prenesu na ulice. Organizovani su protesti u Loznici, Valjevu, Grockoj, Koceljevu, Negotinu, Arilju, Krupnju, Novom Sadu…
Desetog avgusta je u Beogradu bio održan veliki protest, a procene o broju demonstranata variraju – od 40 hiljada do 120 hiljada. U svakom slučaju, to je bio najveći ekološki protest u glavnom gradu. Demonstranti su nakon govora blokirali prugu na dve železničke stanice u gradu. Troje organizatora protesta su uhapšeni i osuđeni na zatvorske kazne – od dva do 30 dana, a jedan od njih na 40 dana.
Nebojša Petković, jedan od aktivista udruženja “Ne damo Jadar”, kaže da je talas protesta počeo odmah nakon izbora održanih 2. juna, kada je firma “Rio Sava”, firma ćerka “Rio Tinta”, objavila nacrt studiju za životnu sredinu, koju je on okarakterisao kao “šupljivi dokument” koji su srpski naučnici razotkrili.
“Zakazali smo protest na Vidovdan, 28.juna, u Loznici, koji je bio veličanstven i od toga je počelo sve. Završilo je spektaklom u Beogradu, na protestu na kojem je prisustvovalo više od 100 hiljada ljudi. Potom smo pošli da blokiramo dve železničke stanice, ali je troje naših aktivista bilo uhapšeno”, kaže Petković.
On dodaje da zastrašivanje traje već određeno vreme.
“Širi se u režimskim medijima, objavljuju laži o nama i za sve koji sarađuju sa nama. Bilo je 19 ili 20 hapšenja od 5. do 10. avgusta, odnosno za pet dana”, kaže Petković.
Nadležni nezainteresovani za suočavanje stavova
Dok građani protestuju, stav vladinih predstavnika je potpuno drugačiji. Predstavnici vladajuće stranke i premijer Miloš Vučević nazivaju nezadovoljne građane “bandom”. Čini se da je za njih rudnik litijuma završena stvar. Oni demantuju vodeće domaće eksperte iz oblasti zaštite životne okoline i tvrde da sumporna kiselina, koja će biti korišćena u toku iskopavanja litijuma, neće uništiti zemlju, već će se nakon upotrebe koristiti u proizvodnji litijum karbonata.
Aktuelna ministarka rudarstva i energertike Dubravka Đedović Handanović, na socijalnoj mreži Instagram objavila je da tokom iskopavanja litijuma neće biti korišćen izvor vode, da će se rudnik nalaziti na velikoj dubini, izolovan od podzemnih voda, i da će se prema potrebi koristiti voda iz reke Drine. Takođe, ona tvrdi da će više od 70 posto vode za rad rudnika biti kišnica i industrijska voda, a dve trećine korišćene vode će biti reciklirana od prethodno upotrebljene vode.
Svi drugi vladini predstavnici daju slične izjave. Isto odgovaraju i operateri kontakt-centra za projekat “Jadar”, kome mogu da se jave svi građani i da pitaju šta ih zanima oko iskopa litijuma. Tako, na primer, kažu da rudarska kompanija “treba” da smanji zagađenje na minimum.
Ne postoji debata oko uticaja rudarstva na životno okruženje. Konkretno, predstavnici vlasti i relevantna ministarstva ne suočavaju se sa stavovima eksperata i aktivista. Na javnom servisu već godinama, otkad se tema oko litijuma počela pojavljivati u javnosti, ne postoje suprotstavljeni stavovi. Na većini televizija, kao i na internet portalima i u dnevnoj štampi, prisutni su samo podržavaoci projekta “Jadar”.
Najveći rudnik – da ili ne?
Bilo je glasina da se deset posto svetskih rezervi litijuma nalaze u Srbiji. Sa Jadrom se povezuje i brojka od 58 hiljada tona prerađenog litijuma na godišnjem nivou, što je dovoljno za zadovoljavanje 17 posto sadašnje proizvodnje električnih automobila u Evropi. Ipak, ispostavilo se da su koncentracije litijuma u rudi veoma viši u određenim oblastima Austrije, Nemačke, Španije ili Francuske nego u Srbiji.
Niske nadoknade za minerale
Na prvi pogled izgleda da postoji mnogo više štete nego koristi od rudarstva u Srbiji. Koncesija, odnosno nadoknada za iskop rude, iznosi od tri o po do sedam posto, u zavisnosti od vida rude i ugovora. U vezi “Rio Tinta”, u ekonomskoj studiji napravljenoj u britanskoj kompaniji “Ergo stratedži grup” (Ergo strategy group) navedeno je da će plaćati državi oko 23 miliona evra godišnje.
Međutim, problem je što u Srbiji postoji neredovna naplata prihoda od koncesija za minerale. Državni revizor u izveštaju za 2019. godinu, ukazuje da bi budžetski prihodi od zakupnina za mineralne sirovine bili veći ukoliko postoje kontrole. Kao što je objasnio, sistem je postavljen tako da kompanije koje eksploatišu rudu sami proračunavaju koliko treba da plate državi – procenat od prihoda ili od profita.
EU i Srbija su postali partneri
Memorandum o razumevanju oko strateškog partnerstva između Srbije i Evropske Unije u oblasti održivih sirovina, lanaca vrednosti baterija i električnih vozila, potpisan je 19. jula ove godine. Sa srpske strane ovaj dokument potpisala je ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Hadanović, a sa evropske strane potpredsednik Evropske komisije, Maroš Šefčović. Lične garancije za sprovođenje memoranduma dali su srpski predsednik Aleksandar Vučić i nemački kancelar Olaf Šolc, koji je nadgledao njegovo potpisivanje. Memorandum potpisan u Beogradu obezbediće pravni okvir, prema kojoj će Srbija isporučivati litijum Evropskoj Uniji, posebno Nemačkoj. Zauzvrat, Nemačka i EU doneće nove investicije u Srbiju, posebno u oblasti prerade litijuma.
Državni sekretar u nemačkom Ministarstvu za ekonomiju, Franciska Brantner, za “Rojters” je izjavila da je ugovor između EU i Srbije relevantni korak za “iskorišćavanje evropskih resursa na evropski način i smanjenje zavisnosti evropske industrije od Kine”, kao i da rezerve litijuma u Srbiji mogu da daju važan doprinos u pravcu ovog cilja. Komentarišući proteste u Srbiji protiv iskopavanja litijuma, ona je rekla da eksploatacija surovina nikada nije bez posledica po prirodu, ali je dodala da je rudarska kompanija “Rio Tinto”, a “pod pritiskom građanskog društva”, napravila poboljšanje svojih ekoloških planova. Rudarstvo, prema njenim rečima, treba da bude izvedeno sa minimalnim uticajem na životno okruženje i na način koji omogućava revitalizaciju prirode.
“Istovremeno, mora da se razvije reciklaža, kako bi rudarstvo imalo što manji opseg”, dodala je Brantner.
Već se osećaju štetni efekti
Iako u Srbiji još uvek ne postoje rudnici litijuma, postoji mnogo drugih rudnika. Jedan od rudarskih gradova je Bor, u kome je kineska kompanija “Zijin majning” otvorila rudnik bakra, a država Srbija nema nikakvo vlasništvo ili ekonomsku korist od njega. Grad Bor karakteriše se ogromnim industrijskim zagađenjem, jer u samom gradu i njegovoj okolini postoje pogoni za topljenje rude. U pilot studiji o proceni izloženosti na industrijsko zagađenje, bilo je uočeno da postoji veći rizik od smrtnosti u Boru u skoro svim starosnim grupama, i kod muškaraca i kod žena. Veći rizik smrtnosti kod dva pola registrovan je kod svih bolesti (dijabetes melitus, oboljenja cirkulatornog sistema, bolesti respiratornog sistema, kao i kod urođenih deformacija, malformacija i hromozomskih aberacija).
“Kod svih malignih tumora, osim kod tumora kože, u Boru postoji značajno veći rizik od oboljenja i kod muškaraca i kod žena. Ovaj model bio je uočen kod specifičnih mesta lokalizacije raka, uključujući rak debelog creva i rektuma, pankreasa, bubrega, bešike, tiroidne žlezde, Hočkinovog i nehočkinovog limfoma, leukemije i mezotelijoma, a registrovan je i značajno veći rizik od raka pluća u Boru i kod muškaraca i kod žena”, navedeno je u publikaciji Instituta za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović”.
Ovaj problem je uočljiv i u realnosti. Pre dve godine, Dragoslav Stančulović, nekadašnji predsednik mesne zajednice Oštrelj, koji vodi registre, izjavio je “da se ne seća da je neko umro od nečeg drugog osim od raka”. Kao što kaže on, na svakih 400 stanovnika, 30 je obolelih od raka.
“Namirisane” sirovine Severne Makedonije
Umesto intenzivne sanacije industrijskih vrućih tačaka u Severnoj Makedoniji, koje godinama zagađuju tlo, vodu i vazduh, planirano je otvaranje nekoliko novih rudarskih kapaciteta koji bi dopunski mogli da pogoršaju stanje. Ovakvi planovi i nedavna najava ministra za životnu sredinu Izeta Medžitija, da umesto do 2030. godine, potpuni prekid sa ugljem biće prolongiran za dve decenije, odnosno do 2050. godine, uključilo je alarm da će temelj ekonomskog razvoja zemlje biti teška zagađivačka industrija, koja ugrožava zdravlje građana i zagađuje životno okruženje.
U izbornom programu vladajuće VMRO-DPMNE, nazvana “Platforma #1198“, u planovima za energetiku navedeno je i otvaranje nekoliko rudnika. Prvo, tu su investicije u našem najvećem rudarsko-energetskom kombinatu, odnosno u REK “Bitola”. Predviđena je nabavka nove opreme za AD ESM radi eksploatacije lignita iz već postojećih “Suvodol” i “Negotino”, ali i otvaranje novog rudnika “Živojno” radi produženje radnog veka REK “Bitola”. Ovo je dijametralno suprotna pozicija od one iz prethodne vlade, po kojoj je REK trebalo da bude zatvoren do 2030. godine. U stvari, Severna Makedonija je trebalo da zatvori sve termoelektrane na fosilna goriva: TEC “Oslomej”, TEC “Negotino” i REK “Bitola” i da se prebaci na obnovljive izvore energije, koji bi isporučivali 1,7 gigavata električne energije.
“Iako je energetska tranzicija u Severnoj Makedoniji počela, ipak treba da se ima u vidu da je ona složena i prilično skupa, i potreban je dugačak vremenski period i ozbiljna finansijska sredstva kako bi zelena tranzicija bila uspešna. Naša zemlja je siromašna zemlja i pravo pitanje je može li Severna Makedonija sebi dozvoliti ovakvu energetsku tranziciju za tako kratak period, a bez dobijanja podrške iz inostranstva”, kaže ministarka za energetiku, rudarstvo i mineralne surovine Sanja Božinovska.
Ona dodaje da je rudarstvo uvek bilo značajan segment makedonske ekonomije, koji kreira osam hiljada radnih mesta i da stvari ne mogu da budu promenjene preko noći.
Stranka na vlasti nema nameru da odustane ni od TEC “Oslomej”. Tamo su predviđena tri scenarija, jedan prema kome će kapacitet raditi na gas, ali i druga dva koji su ugalj, jedan uvezen, a drugi iz lokalnih nalazišta na lokaciji Popovjani. Dodatno, planovi su da budu izvedena istraživanja radi opravdanosti za otvaranje i eksploataciju rudnika “Čukale” i “Gušterica”. U programu je predviđeno i otvaranje novih rudnika za eksploataciju metaličnih mineralnih surovina: Stogovo (rudnik za mangan), Tajmište (gvozdena ruda), Plavica – Crn Vrv (rudnik bakra, zlata i srebra) za koje je već pisao “DOMA”, kao i Lojane – Lipkovo.
Ministarka Božinovska kaže da planovi predviđaju restartovanje već postojećih rudnika i da budu ispitane mogućnosti za otvaranje rudnika za koje postoje geološka istraživanja.
“To su rudnici za gvozdenu rudu ‘Tajmište’ i za mangan ‘Stogovo’. To su postojeći rudnici, egzistirali su u prošlosti, ali su zatvoreni, a njihovim ponovnim pokretanjem moguće je da dođe do benefita, pre svega mogućnošću za nova zapošljavanja i dopunskih prihoda za opštine zbog izdanih koncesija. U programu je i rudnik ‘Lojane’, za koji je koncesija bila izdana do avgusta 2024. godine, kao i rudnik ‘Plavica’. Za produženje životnog veka termoelektričnih centrala u REK ‘Bitola’ planira se otvaranje novih rudnika ‘Živojno’, zato što sa novim količinama uglja postoji garancija za stabilan rad TEC ‘Bitola’ u narednom periodu, korišćenjem domaćih resursa kao prioritet, umesto povećanog uvoza uglja iz inostranstva”, kaže Božinovska.
Profit za druge, zagađenje za nas
Bivša poslanica i nekadašnja liderka zelene stranke “DOM” Liljana Popovska, sada deo udruženja građana “Zelen institut”, upozorava da će ulazak u rudarsku priču skupo koštati Severnu Makedoniju.
Na evropskom spisku kritičnih mineralnih surovina nalazi se i bakar, koji je prisutan u Severnoj Makedoniji. U vremenu kada se priprema Strategija za rudarstvo za naredne dve decenije, ekolozi upozoravaju da dokument mora da garantuje ekološke parametre. Ekonomski razvoj države ne sme biti utemeljen jedino na otvaranju novih rudnika, zato što će to biti na račun drugih grana, kao što su zemljoradnja i turizam.
Popovska ukazuje i na neospornu činjenicu da je Severna Makedonija mala po površini, ne postoji prostor za tampon zone, pa posledice u slučaju rudarske havarije mogu da budu katastrofalne.
Ona dodaje da Severna Makedonija ne može da reši kako treba niti problem sa komunalnim otpadom, niti problem sa stanicama za prečišćavanje voda, niti, pak, onih 16 starih ekoloških tačaka, iz istorijskog starog ekološkog zagađenja, a kamoli da sebi otvara nove vruće tačke.
Dobar primer za to je rudnik hroma, arsena i antimona kod sela Lojane, koji ne funkcionira još od 1970-tih godina. Ali, ova vruća tačka predstavlja opasnost do dana današnjeg, zato što je na deponiji 15 hiljada tona arsenovog koncentrata, arsen sulfida. Ovaj rudnik, kao i nezaštićene stare jalovine kod “Zletovo”, koji su izvor prašine sa visokom sadržinom teških metala, treba da budu lekcija o tome kakve mogu da budu posledice zbog nepromišljenih poteza.
Mrvice za državu
Dok koncesionari zarađuju milione evra, a životno okruženje trpi nepovratnu štetu, država ubire minimalan prihod. Ovo je pokazao najnoviji izveštaj Državnog zavoda za reviziju. Prema podacima, za četiri godine, od 2018. do 2022. – od koncesije za eksploataciju rude, Severna Makedonija je naplatila samo 45 miliona evra, od kojih samo 1,7 miliona su od mramora. Revizor je upozorio da visina nadoknada ne odgovara prodajnim cenama koje koncesioneri ostvaruju. Još više zabrinjava što ne postoji odgovarajuća kontrola.
“Izvedenom revizijom i obezbeđenim dokazima, stekli smo razumno uverenje da preuzete mere i aktivnosti sa strane nadležnih institucija ne obezbeđuju potpunu spremnost i sigurnost za ostvarivanje optimalne iskorišćenosti mineralnih sirovina, sveobuhvatnu i blagovremenu naplatu koncesijskih nadoknada i efikasni sistem nadgledavanja realizacije potpisanih ugovora”, upozorava Državni zavod za reviziju.
U nedostatku novih kapaciteta, u igri su “stari dinosaurusi”
Očigledno je da će nedostatak novih kapaciteta za proizvodnju bazne energije održati “stare dinosauruse” i dalje u igri. Vlasti još uvek ne otkrivaju kakvi su planovi za “Čebren”, projekat koji se decenijama obećava i najavljuje, ali nikako da ugleda svetlost dana. Ovog leta, pitanje oko “Čebrena” bilo je otvoreno i tokom susreta premijera Hristijana Mickoskog i bivšeg direktora za nacionalno obaveštavanje SAD Ričarda Grenela, kada je Vlada saopštila da je bilo razmatrano eventualno američko učešće u “Čebrenu”, projekat od strateškog značaja za energetsku nezavisnost Makedonije.
“REK Bitola je naš strateški kapacitet, zato što iz njega dolaze 70 procenata električne energije u državi, namenjena građanima i malim kompanijama. Ako budu zatvoreni ti proizvodni kapaciteti, prvo ćemo izgubiti primarnu proizvodnju, što je veoma bitno za naš sistem i suočićemo se sa ogromnim izazovom energetske krize, zato što bez primarne proizvodnje potražnja raste, a sa obnovljivim izvorima ne možemo imati stabilno snabdevanje električnom energijom. S obzirom na to da je potrebno vreme za izgradnju ozbiljnih novih energetskih kapaciteta, planiramo da se brinemo i čuvamo “REK Bitola”, koji je u zadnjih nekoliko godina bio zaboravljen i ostavljen na marginama kao izvor kriminalnih javnih nabavki”, kaže Božinovska.
Profesor sa Mašinskog fakulteta, Risto Ciconkov, smatra da najviši prioritet treba biti proizvodnja čiste bazne energije. U okolnostima kada se to ne dešava, jasno je zašto ne dolazi do otkazivanja zagađivačkih kapaciteta.
“Činjenica je da su u posljednje tri godine izgrađene i intenzivno se grade foto-naponske centrale za proizvodnju električne energije i to najviše radi visokih cena električne energije na otvorenom tržištu, ali postoje i drugi razlozi. Sve je to pozitivno, ali električna energija dobijena od Sunca je trenutna i ne postoji u periodima kada nema Sunca. U takvim slučajevima potrebna je stabilna proizvodnja kako bi zadovoljila potrebe u tim periodima, a to se najčešće dešava u toku sezone grejanja (zimi). Ako se zatvore termoelektrane na ugalj, kao bazna energija ostaje samo ona proizvedena u hidroelektranama, ali ona nije dovoljna i nije konstantna, zato što zavisi od hidroloških uslova”, pojašnjava profesor Ciconkov.
“Benkvoč”: Stanje se pogoršava
Umesto poboljšanja, stanje se pogoršava – upozorila je mreža nevladinih ekoloških organizacija “Benkvoč”. U najnovijem Izveštaju sa sredine septembra konstatovano je da u državama Zapadnog Balkana registrovano povećanje zagađenja od uglja, zato što su vlasti produžili radni vek zastarelih termocentrala na ugalj, što je slučaj i sa Severnom Makedonijom.
“U Severnoj Makedoniji odlaže se zatvaranje postrojenja na ugalj, a u međuvremenu ne preuzimaju se nikakve mere za rešavanje zagađenja”, kaže Davor Pehčevski iz “Benkvoč”.
Emisije sulfur dioksida u regionu su 5,7 puta iznad dozvoljenih. U Izveštaju o Makedoniji navedeno je, kao rezultat odsustva ulaganja, da su emisije SO2 duplo veće u poređenju sa 2018. godinom, a ne preuzimaju se koraci za njihovo smanjenje.
“Planirani rudnik Živojno još uvek nema ocenu oko uticaja na životno okruženje, a kompanija sprovodi javne nabavke za izgradnju infrastrukture za nošenje lignita od novog rudnika do električne centrale. Istovremeno, razmatra se otvaranje novog rudnika za lignit u blizini Oslomeja na lokaciji Gušterica, te je u martu 2024. godine, dodelio tendere kompaniji za pripremu studije o opravdanosti”, navodi se u izveštaju “Benkvoča”.
Iako mreža procenjuje da je Severna Makedonija najviše odmakla napred u planovima za energetsku tranziciju, ipak, koraci koje preuzimaju vlasti i ESM nisu usaglašeni sa strateškim dokumentima koje zemlja nosi i sa obećanjima koje daje za smanjenje štetnih emisija.
Brisel upozorava Skoplje oko preuzetih obaveza
Produženi rok upotrebe uglja nakon 2030. godine nije u skladu sa Pariskim ugovorom – ovo je reakcija EU nakon najave iz makedonske Vlade. Delegacija EU, u odgovore na pitanja iz “DOMA”, pozivaju zemlju da ubrza energetsku tranziciju i da što brže izbaci ugalj iz upotrebe, zato što Unija za ovu svrhu stavlja zemljama Zapadnog Balkana na raspolaganje 500 miliona evra za diversifikaciju snabdevanja, investicije u obnovljive izvore i za povezivanje preko interkonektora. Brisel podseća i da je Severna Makedonija, zajedno sa zemljama zapadnog Balkana na samitu pre četiri godine u Sofiji, prihvatila Zelenu agendu za potpunu ugljičnu neutralnost, pa ovakav korak Skopja ne ide u ovom smeru.
“Severna Makedonija, kao strana u Energetskoj zajednici i kandidat za članstvo u EU, očekuje se da bude usaglašena sa evropskom energetskom i klimatskom strategijom. Produžetak roka za izbacivanje uglja iz upotrebe do 2050. godine je podrivanje sveukupnih ambicija, zato što zavisnost od energije dobijene od uglja nakon 2030. godine nije u skladu sa postavljenim ciljevima iz Pariskog ugovora za smanjenje emisija stakleničkih gasova”, kažu iz delegacije EU u Skoplju.
Brisel upozorava da je energetska kriza, od pre dve godine, samo razotkrila veliku zavisnost od uglja u zemlji i stvorila je potrebu za brzu energetsku tranziciju, što je ključno kako bi se dobio novac od paketa za energetsku podršku. Zemlja je već dobila 103 miliona evra grantova, koji treba da budu podsticaj za investicije od 277 miliona evra. Unija upozorava da budu ispunjene preuzete obaveze i oko projekata za otvaranje novih rudnika, zato što su regulative u Poglavlju 27 veoma stroge.
“Severna Makedonija može se suočiti sa poteškoćama u ispunjavanju visokih ekoloških standarda EU zbog troškova i potrebne ekspertize, ali mora da pojača ekološko upravljanje. Prioritet EU je da pomaže zemljama kandidatima u prelazu ka ekološkijim praksama. Otvaranje novih rudnika traži pažljivost, sa temeljnim ekološkim ocenama, strogim standardima i naprednim tehnologijama za minimizaciju štete. Imajući u vidu globalni prelaz ka dekarbonizaciji, investicije u obnovljive izvore energije mogu biti bolje usaglašene sa dugoročnim ekološkim i ekonomskim ciljevima”, kažu za “DOMA” iz delegacije EU.
Bosna i Hercegovina je ugrožena
U Bosni i Hercegovini postala je svakodnevica da javni medijski servisi prikazuje građane koji se protive otvaranju novih rudnika kao državne neprijatelje. U periodu kada država dodjeljuje koncesije za iskop mineralnih surovina stranskim kompanijama, ovakvo suptilno zastrašivanje doprinosi da dio njih ne želi da govori pred kamerama, pa čak i da mijenjaju stavove u odnosu na otvaranje novih rudnika. Ipak, veliki dio njih su spremni da svojim tijelima zaustavljaju bagere.
U opštini Jezero, u zapadnom dijelu Bosne i Hercegovine, kompanija “Lajkos Balkan” (Lykos Balkan) navodno je pronašla velike količine zlata.
„Ovaj geološki potencijal ovog područja ujedno je i investicioni potencijal. To je od velikog značaja za razvoj ne samo ove opštine. Ovo može unaprediti kvalitet života stanovnika i poboljšanje ekonomskih prilika na širem području“, kazao je direktor kompanije Miloš Bošnjaković.
“Lajkos Balkan” prošle je godine istakao da će u toku 2023. godine investirati više od 60 miliona konvertibilnih maraka samo u opštini Jezero. Ovo mjesto sa samo hiljadu stanovnika i površinom od 65 kilometara kvadratnih, definitivno je jedna od najmanjih opština u Bosni i Hercegovini. U isto vrijeme, jedno je od žarišta otpora prema rudarenju.
Amela Šabić Ahmečković je jedna od najglasnijih ljudi u Jezeru protiv otvaranja rudnika. Upravo ona je organizovala proteste tokom protekle dvije godine i pokušala je da animira svoje sugrađane.
„Cijeli svoj život sam ovdje i nijedno mjesto ne može zamijeniti ovu ljepotu oko mene. Ja sam samo srcem tu. Ja želim da ova priroda ostane netaknuta, u stanju sam da životom branim. Jer ne možeš ti da dođeš da moj život poremetiš. Imam ljude koji mi kažu: ‘Samo nas pozovite, branićemo životom, jer ovo je naša djedovina.’ Niko meni ne može reći da rudnici ne ostavljaju tragove. I te kako ostavljaju tragove. Bez obzira šta se nudi, za mene je to obična jedna ništica, jedna nula. Jer ništa na svijetu nije vrednije od moje slobode da ja dođem ovdje da sjedim i da uživam“, govori nam ona.
Njen jedini cilj je prestanak rudarenja u njenom komšiluku. Zbog javnih izjava protiv budućeg rudnika, kompanija “Lajkos Balkan” podnijela je tužbu protiv nje.
“Čak su mi rekli da treba da platim 4.000 maraka (2.000 EUR) njima jer su pali na berzi, a onda kasnije, nakon 15 dana, došlo mi je da sam oslobođena te tužbe”, kaže Ahmečković.
Ne postoji jalovina koja ne zagađuje
Decenijama, u Bosni i Hercegovini, najviše se kopa ugalj. Ipak, u posljednjim godinama sve više se govori o planovima za ekstrakciju surovina iz različitog spektra: nikl, kobalt, cink, jadarit, litijum…
Penzionisani profesor Prirodno matematičkog fakulteta u Sarajevu Muriz Spahić, podsjeća nas da je svako iskopavanje u stvari ubrzanje prirodnih procesa. Potrebno je veoma dugo vremena da bi mineralne surovine došle do površine zemlje, a u ovom slučaju čovjek ubrzava taj proces iskopavanjem. U ovoj prilici, pored željenih resursa, vadi se i jalovina koja sadrži teške, kancerogene elemente.
“Na primjer, uz vađenje litijuma na površinu zemlje mogu dolaziti kadmijum, cink, olovo, živa i drugi teški elementi koji zagađuju životnu sredinu. Postoji jedna zakonitost ili zakonomjernost: što je rijeđa mineralna sirovina koja se vadi iz zemlje, to je veća količina jalovine na površini zemlje. Nama jalovina nije samo problem što se ona izvadi na površinu zemlje, već se ona dodatno spira, erodira, denudira i zajedno sa teškim elementima ulazi u vodeni tokove”, kaže Spahić.
Dalje objašnjava da za izvlačenje litijuma iz zemlje mora da se upotrijebi ogromna količina sumporne i borne kiseline, a to dodatno zagađuje životnu okolinu. Pozivajući se na veliki broj naučnih radova kolega iz Srbije, koji posjeduju iskustvo sa istraživanjem ovakvih bušotina u svojoj zemlji, upozorava da se za izvlačenje jedne tone litijuma koristi oko deset tona sumporne kiseline.
“Pri tome, tri odsto sumporne kiseline ne može se uhvatiti, ne može se aktivno deponovati da ne kontaminira životnu sredinu. Moramo ovdje imati na umu, nemoguće je sumpornu kiselinu na taj način koristiti, a da ne dođe u kontakt sa prirodnom sredinom. Na taj način sumporna kiselina djeluje sa vodama, djeluje vrlo kontaminozno i tako bi se zapravo zagadile sve podzemne, ali i površinske vode koje otiču prema Drini pa prema Savi, Dunavu itd. Iz tih razloga, nikakva korist ne može se nadoknaditi gubljenjem vrijednih područja koja se nalaze oko tog rudnika”, ukazuje on.
Republika Srpska je spremna da prati Srbiju
U Bosni i Hercegovini, litijum se nalazi u oblasti planine Majevica, opština Lopare, na severoistočnom dijelu entiteta Republika Srpska. Lokalne vlasti, kao i građani ove i susjednih opština, protive se otvaranju rudnika, što su veoma jasno pokazali protestima i inicijativama koje su poslali Narodnoj skupštini Republike Srpske. Istovremeno, ministar za energetiku i rudarstvo Republike Srpske Petar Đokić, tvrdi da otvaranje rudnika nije planirano.
“Moram da ponovim da ne postoji nikakva inicijativa ili zahtjev za eksploataciju litijuma u Republici Srpskoj. Geološka istraživanja na području Lopara su završena i za eksploataciju niko nije podnio zahtjev”, izjavio je on u julu ove godine za portal “Capital”.
U isto vrijeme, predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik, pozdravlja potpisivanje Memoranduma o razumijevanju između EU i Srbije o strateškom partnerstvu o održivim sirovinama, lancima proizvodnje baterija i električnim vozilima.
“Kao što je Srbija, tako je i Republika Srpska spremna da ide istim putem i sa istim ciljem koji vodi samo do jednog: ekonomskog procvata i razvoja, otvaranja novih fabrika. I što je najvažnije, do otvaranja novih radnih mjesta i zapošljavanja ljudi, čime se garantuje njihov opstanak u Srpskoj”, izjavio je Dodik u julu ove godine.
Profesor Spahić navodi da prethodne procjene pokazuju da je litijum prisutan i u drugim dijelovima Bosne i Hercegovine, prije svega u dolini rijeke Plive u sjeverozapadnom dijelu BiH.
“U Bosni i Hercegovini još uvijek nisu zaživjeli ti istražni radovi, kao što je to bilo već u Srbiji. U tom kontekstu se mi možemo nadati da ćemo uz pomoć udruženja, ali i naučne zajednice ukoliko se probudi, spriječiti dalja istraživanja”, kaže profesor.
Štete nasuprot ekonomske koristi
Kada govore o otvaranju novih rudnika u Bosni i Hercegovini, nosioci javnih funkcija redovno pominju ekonomsku korist za državu i bolji standard građana. Ali u javnosti se ne spominje cijena koju treba da plate građani.
“Pazite, to bi bilo isto da kažu: ‘Ukoliko umrete, onda ćete imati bogatstvo iza sebe.’ Znamo mi šta u zemlji ima, znamo mi koji su to resursi koji se mogu koristiti, znamo mi kako se mogli upotrebljavati. Nikakav ekonomski prosperitet ne može substituirati one štete koji će nastati iskorištavanjem ovih mineralnih sirovina. To rade stranci, a strancima je profit najvažniji, oni ne brinu oko životne sredine tamo gdje se to radi, a takvi primjeri iz svijeta su nam veoma, veoma poznati”, podvlači profesor Spahić, dodajući da on nije protiv rudarstva, već da to mora biti bezbjedno, kako bi se poništili teški elementi koji zajedno sa rudom dolaze do površine zemlje, kao i da se ne koriste resursi koji odvajaju hemijske elemente od njenog rudnog tijela, kao na primjer sumporna kiselina.
On ukazuje da je za bezbjedno rudarstvo i miminalnu štetu po životnu sredinu, potrebno sprovođenje raznih istraživanja. Prije svega, da se utvrdi da li su resursi ekonomski profitabilni, koliku štetu bi prouzrokovalo rudarstvo u životnoj sredini, kao i da li bi još uvijek moglo da se živi u toj oblasti, odnosno da se ljudi bave istim aktivnostima kao prije rudarstva. Kako bi se ostvarilo sve ovo, država mora da ima kapacitet, prije svega znanja i volje da nadzire rudarenje i poštovanje standarda. Upravo u tom dijelu je profesor Spahić sumnjičav, jer mu prijašnje iskustvo ne dozvoljava da vjeruje u ispravne odluke sistema.
“Znate, njih interesira ono šta je u zemlji, a kako će se to odraziti na površinu zemlje, oni kažu to je stvar ekologije. Ali ono što geoekologija i ekološka struka govori u vezi toga, oni za to ne mare. Sve ono što sam dosad predlagao da bi se trebalo uraditi, povodom nekih drugih radnji koje se dešavaju u životnoj sredini, nisu me nikad i nigdje saslušali. Naši rukovodioci, kad su postali ministri, predsjednici vlada, zastupnici u parlamentima i tako dalje, oni smatraju da su najpametniji. Oni ne uvažavaju nijednog momenta ono što stručnjaci pričaju. Njih samo interesira profit i ništa drugo. I još jedna činjenica, oni uvijek više vjeruju stranim naučnicima nego svojim”, naglašava Spahić.
Ne poštuju se ekološki standardi
Da bi se štetnost rudarenja svela na minimum, potrebno je poštovati ekološke standarde tokom cijelog procesa. Kako ističu aktivisti, u Bosni i Hercegovini to u praksi ne funkcioniše. Radi se o tome da postoje propisane količine materija koje se mogu ispustiti u vodu ili vazduh tokom rudarenja, a koje moraju biti redovno kontrolisane kako ne bi došlo do zagađenja životne sredine.
“Ono što se danas plasira kao novo zeleno rudarenje jeste upravo to rudarenje uz mnogo veće ekološke standarde. To su možda neki standardi koji se primjenju u Evropskoj uniji, ali kod nas zasigurno ne mogu. Jer mi već sad imamo pokazatelje da se postojeći ekološki standard ne poštuje”, smatra Vladimir Topić iz Centra za životnu okolinu, nevladine organizacije smještene u Banjaluci.
On kao primjer navodi rudnik “Medna” kod Mrkonjić Grada, koji radi dvije godine, a voda nema obodni kanal, tj. sva voda se spira niz jalovinu i ugalj koji se tu kopa.
“Okolo sva voda odlazi u vodotok Grabovac, zatim Grabovac ide u Medljanku, Medljanka u Sanu i to tako kilometrima teče. Inspektori kad dođu na teren, vizualnom metodom, što je stvarno smiješno, vrše pregled na terenu i ocjenjuju da je sa tim rudnikom sve u redu. I mi onda imamo začarani krug gdje niko ne odgovara, niko ne snosi posljedice, a ekološka dozvola i vodna dozvola se ne poštuju”, kaže Topić.
Ekološka i vodna dozvola su u stvari garancije za osnovne ekološke standarde, u kojim je navedeno da rudnik mora da ima kanal, taložnik i separator, kao i da redovno pročišćava otpadne vode. Ipak, napisano često nije u skladu sa situacijom na terenu.
“U Mednoj dolazi do enormnog zagađenja velikog broja vodotoka, to se odrazilo i na stanovništvo, koje ne može da koristi tu vodu u poljoprivredi, ne može ništa da radi sa tom vodom, ne može da proizvodi hranu koju je godinama proizvodilo. U Bistrici kod Prijedora imamo otvoren rudnik gdje je jednostavno vodotok u cijevi, seoski izvor je prekinut za lokalno stanovništvo. Imamo slučaj u Stanarima gdje termoelektrana i rudnik zagađaju rijeku Ukrinu. Takvih situacija imamo mnogo i jednostavno uz ove postojeće ekološke standarde mi ne možemo da budemo optimistični i da vjerujemo novim ekološkim standardima i novim rudnicima. Posebno rudnicima koji su po pet, deset i sto puta veći od ovih što već sad prave problem”, objašnjava Topić.
Da bi se ekološki standardi poštovali, mora postojati sistem kontrole nad njima. Republika Srpska ima jako mali broj inspektora koji mogu da kontrolišu rad rudnika.
“Druga stvar je što oni izađu na teren i ne koriste sva svoja raspoloživa sredstva kako bi određeno stanje prikazali onakvim kakvo jeste. Najbolji primjer jeste rudnik Medna, gde je inspekcija izašla još u februaru mjesecu ove godine, i od tad i dalje imamo zagađenje. Mi i dalje nemamo oglašavanje od strane inspekcije, da bar izađe i kaže lokalnom stanovištu da je voda kontaminirana i nije za upotrebu. To se ne dešava. Tako da inspekcijski organi nisu pouzdan faktor kada je rudarenje u pitanju. Potkapacitirani jesu zato što ih je malo, a sa druge strane ne obavljaju adekvatno svoj posao. Inspekcijski organi ne mogu biti pouzdan partner stanovništva, ne mogu adekvatno brinuti o prirodi”, naglašava Topić.
Mit o zelenom rudarenju
Kao jedan od argumenata za otvaranje novih rudnika, često se u javnosti koristi termin „zeleno rudarenje“. Međutim, kako pojašnjava Vladimir Topić, u njemu nema ničeg zelenog, osim samog naziva.
“To je jedan mit koji je napravljen da nam svima zvuči mogućim i da nam prikaže način rudarenja kao nešto novo, savremenije i bolje u odnosu na ono iz prošlog vijeka. To je jedna opasnost koja se pokazala širom svijeta. To su dominantno zemlje koje su i dalje, ili u razvoju ili zemlje koje imaju visok procenat siromaštva, ili se radi o zemljama koje imaju visok stepen korupcije. U mnogim zemljama je dolazilo zbog tog zelenog rudarenja do građanskih ratova, pobune stanovništva i zagađenja prirode. Zeleno rudarenje u BiH u ovom formatu koji nam se nameće ne može biti garant zdrave životne sredine u budućnosti. Ovo rudarenje ima samo za cilj, da određene korporacije dobiju određene minerale i sirovine koje će koristiti u energetskoj tranziciji većinom zapadnih zemalja, ali na uštrb prirode”, upozorava Topić.
U Bosni i Hercegovini se trenutno najviše kopa ugalj, dok je planirano rudarenje mineralnih sirovina koje se nazivaju kritičnim. Tim nazivom se zapravo javnosti stavlja do znanja da su one neophodne.
“Te mineralne sirovne jesu od interesa za Evropsku uniju i sasvim opravdano Evropska unija ima možda svoju potrebu da potražuje te resurse, ali mi treba da sagledamo svoju ulogu i da kažemo na koji način mi želimo opstati na ovom prostoru i da li je to nama od primarnog interesa”, upozorava Topić.
Kolonizacija siromašnih zemalja
Strane kompanije žele da otvore rudnike u Bosni i Hercegovini, a rude bi izvozili u inostranstvo. Građani su zabrinuti da će na ovaj način njihova zemlja postati kolonija. Profesor Spahić smatra da je strah opravdan i da je BiH već sada kolonija.
Ratko Ristić, profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu, smatra da Balkan može postati kolonija Evrope, koja traži kritične mineralne surovine.
“Sve ono što oni navodno hoće ovde da eksploatišu, oni imaju u svojim matičnim zemljama i postavlja se pitanje zašto to ne rade. Odgovor je veoma jednostavan. Oni neće da zagađaju svoj prostor, oni hoće da zadovolje sve svoje tekuće potrebe, da se oslobode zavisnosti od Kine, od Rusije, od Afrike. I čuvajući svoje mineralne resurse, oni praktično dolaze na Balkan i nas, kao i u poslednjih 30 godina, i dalje tretiraju kao države i narode drugog reda. I mi svakako to ne treba da dopustimo. Samo zemlje koje uspevaju da očuvaju zdravlje svoje prirode, primarne resurse kao što su šume, zemljište, vode, biodiverzitet, sposobne su da proizvedu kvalitetnu zdravu hranu za svoj narod i da očuvaju javno zdravlje svog naroda, i da smisle pametne, dobre ekonomske projekte da zadrže mlade ljude na svom prostoru i imaju neku šansu na opstanak”, kaže profesor Ristić.
Jedna od opasnosti koje novi rudnici nose sa sobom jesu ogromne površine koje će se potencijalno pretvoriti u jalovišta, ali i potencijalno primorati lokalno stanovništvo na iseljavanje. Bosna i Hercegovina već ima određeni broj rudnika koji nisu održivi, zbog čega postoji realna bojazan kako će se upravljati novim rudnicima.
“Za jednu zemlju kao što je Bosna i Hercegovina, to stvarno ne može biti izdrživo i sve vodi ka tome da mi postanemo jedna rudarska kolonija. Mi imamo u velikoj mjeri rudarenje uglja, ali već sada imamo tu situaciju da se taj ugalj izvozi iz naše zemlje. Ovde nastaju određeni ekološki problemi, kao što je zagađena voda, a taj ugalj se izvozi, na primjer, u Srbiju. Novi rudnici koji su najavljeni, to je isto planirano da se ruda plasira na neka druga tržišta. Na neki način, mi ćemo doći u položaj da ćemo biti prostor koji će dati naše sirovine, resurse, koji će se kopati, ali ne za naše potrebe, već za potrebe drugih zemalja i drugih korporacija. I potencijalno ćemo dobiti samo sve više i više problema, a nećemo dobiti ni adekvatnu nadoknadu. Mada ona nije toliko bitna ako dobijete oboljenje stanovništva, ako dobijete nezdravu životnu sredinu. I u takvoj konstalaciji stvari mi se samo pretvaramo u sve veću rudarsku koloniju, u jedan prostor koji će dominantno dati svoja prirodna dobra drugim na upravljanje”, upozorava Topić.
Rudna renta neuporediva sa profitom
Kompanije koje se bave rudarenjem plaćaju rudnu rentu Bosni i Hercegovini, ali Topić podsjeća da je ona minimalna, posebno ukoliko se poredi sa profitom koji te kompanije ostvaruju.
“Strane kompanije će provoditi zeleno rudarenju na način da će uzimati sirovinu, plaćati mizernu koncesionu naknadu, a oni će zarađivati milijarde, tako što će preprodavati tu sirovinu i plasirati je na određeno tržište. Po pravilniku o koncesionim naknadama, cijena za jednu tonu mrkog uglja je 2,60 KM (1,3 EUR). Znači, investitor koji kopa ugalj plaća 2,60 KM (1,3 EUR) po toni, da bi ta ista cijena na tržištu za njega bila od 150 do 200 evra. Taj pravilnik je star preko deset godina, dok se u zadnjih deset godina nekoliko puta mijenjala cijena uglja. Tako je isto i sa ovim mineralnim sirovinama. U Varešu je otvoren rudnik, gdje je iznos koncesione naknade prvobitno planiran u iznosu od 1.500 KM (750 EUR) po hektaru, da bi se na kraju smanjilo na 150 KM (75 EUR) po hektaru. Već sada to nije mjerilo, već sada neko zarađuje ekstra profit dok opštine, lokalne zajednice i entiteti ne zarađuju u takvoj mjeri u kojoj bi trebalo”, podsjeća Topić.
Dok je pažnja uglavnom usmjerena na potencijalnu zaradu, posljedice se zanemaruju. Uništavanje biodiverziteta, zagađenje vode i zemljišta, štete u poljoprivredi i na kraju oboljenje stanovništva.
“Danas se za ovo zeleno rudarenje maše nekim milionima, ali planirani profit kompanija je u stotinama milijardi. Drugi će dobiti jedan enorman profit u milijardama, a mi ni za te milione nećemo moći sanirati štetu koja nam može nastati indirektno od rada tih rudnika”, kaže Topić.
Ugrožena proizvodnja hrane
Područja koja su planirana za otvaranje novih rudnika u Bosni i Hercegovini su upravo područja koja su važna za poljoprivredu: dolina rijeke Plive, planine Ozren i Majevica, regija Semberije, koja se u velikoj mjeri naslanja na rijeku Drinu.
Stvari su povezane i posljedice mogu biti katastrofalne. Proizvodnja hrane je nešto što može i te kako biti ugroženo, mogu da se očekuju velike posljedice za nas kao društvo”, naglašava Topić.
Usvajanjem Zelenog plana Evropske Unije, Bosna i Hercegovina se obavezala da promijeni svoj sistem proizvodnje električne energije do 2050. godine. Ova zemlja mora biti dekarbonizovana, tj. da smanji emisiju ugljen dioksida, ali i da bude decentralizovana, u smislu da više ne može da preferira velika postrojenja kao što su termoelektrane. Zatim, mora da poštuje načelo demokratizacije, da omogući građanima pristup energiji, sami da proizvode i konzumiraju.
Ferdinand Koening, iz Delegacije Evropske unije podsjeća da je Bosna i Hercegovina u martu 2024. godine, dobila zeleno svjetlo za otvaranje pristupnih pregovora, te da je „dužna ispuniti visoke standarde EU u održivom razvoju kritičnih lanaca vrijednosti sirovina“.
„U sklopu procesa usklađivanja sa zakonodavstvom i standardima EU-a, Bosna i Hercegovina će također morati usvojiti i implementirati nacionalne mjere za poboljšanje prikupljanja otpada bogatog kritičnim sirovinama i osigurati njegovu reciklažu u sekundarne kritične sirovine“, navedeno je u odgovoru na naša pitanja.
On ističe da su kritične sirovine ključne za primjenu tehnologija koje omogućavaju zelenu i digitalnu tranziciju, dok će „ubrzanje zelene i digitalne tranzicije dodatno povećati globalnu potražnju za kritičnim sirovinama“.
„Poboljšana sigurnost i pristupačnost kritičnih zaliha sirovina moraju ići ruku pod ruku sa povećanim naporima na ublažavanju svih negativnih uticaja, kako unutar EU, tako i u trećim zemljama u pogledu radnih prava, ljudskih prava i zaštite životne sredine“, naveo je on.
Oduzeto pravo glasa lokalnim zajednicama
Nije komentarisao Zakon o geološkim istraživanjima Republike Srpske, koji je donesen u julu 2024. godine, i koji oduzima lokalnim zajednicama pravo glasa kada se radi o geološkim istraživanjima na njihovoj površini. Prema ovom Zakonu, odluka o geološkim istraživanjima na području Republike Srpske donosi Ministarstvo energetike i rudarstva RS. Osim toga što je lokalna zajednica ostala bez prava glasa o aktivnostima koje će se sprovoditi na njenoj teritoriji, Zakon nije ograničio količinu sirovina koje se mogu izvaditi iz zemlje tokom istraživanja.
„Usvojivši tako Prijedlog zakona, u tekstu koji je izradilo Ministarstvo energetike i rudarstva, Republika Srpska odlučila se za provođenje geoloških istraživanja bez osnovnih principa lokalne demokratije, bez prethodne procjene uticaja za praktički sva geološka istraživanja, bez jasno utvrđenih, ukupno dozvoljenih količina za metalične mineralne sirovine, bez dodatnih kriterijuma za koncesionare“, upozorava Centar za životnu sredinu iz Banjaluke, koji je podnosio Inicijativu za ocjenu ustavnosti ovog Zakona.
Priče iz Srbije, Makedonije i Bosne i Hercegovine samo potvrđuju da se sličan scenario za eksploataciju rudnih bogatstava sprovodi u ove tri zemlje i da su političke elite više sklone ekonomskoj koristi nego zaštiti životnog okruženja, što je kratkovidost koja može skupo da košta građane i buduća pokoljenja.