Na redakcijski mejl dobili smo tekst naše čitateljke Milice Zoranović, doplomiranog politikologa, novinarke i blogera o temi elementarnih nepogoda koje su zadesile region. Tekst prenosimo u cjelosti.
Da li će se ljudi malo opametiti posle ovih borbi sa nemilosrdnim rekama, pa manje koristiti svoje automobile, motore, reciklirati otpad? Hoćemo li manje zagađivati vazduh, čuvati svoje gradove, reke, prirodu, ozonski omotač? Ipak nisu nam se ove elementarne nepogode (kao ni one drugih vrsta, a poduži je spisak) desile preko noći.
Balkan se suočava sa kataklizmom, NASA objavljuje da se ledeni „plaš“ na Antarktiku ubrzano otapa i da će za oko 200 godina nestati priobalni gradovi ukoliko se stanovnici plenete Zemlje ne urazume. A to bi značilo nestanak Londona, Venecije, Holandije, Buenos Arijesa, Floride. Prema novijim istraživanjima čovečanstvo će, ipak, imati dovoljno vremena da uspori ove alarmantne klimatske promene. Opet je možda bolje reći za 10 godina će doći do pomenute katastrofe ne bi li nekako odreagovali pravim merama i na vreme, a ne u pet do dvanaest.
Šta je potrebno da se desi čovečanstvu kako bi se opametili, postali savesniji, čuvali i poštovali svoje okruženje? Pokušavam da stvorim sliku u glavi kako će biti kad se osuši sva ova voda u kojoj plivamo danima. To će verovatno izgledati ovako: osmeh na lice, opet kafica na reci, kuće suve, suva dvorišta, sve se vratilo starom, nekima pristigla pomoć, nadoknađene (manje-više) sve štete, osim one u ljudstvu (na žalost). Pa uskoro će leto, opet optimizam i skupljanje para za more. Opet plivamo u vodi“. Meni lično more kao da će se zgaditi jer ga imam upravo sad u aprilu i previše i to u sred Balkana, pa bih ga nazvala nekim, ni crnim ni mutnim, nego baš „braon-zemljanim morem“ jer takvo i jeste.
A kad dođe septembar, oktobar pa opet kiše, pa opet poplave. Alo ljudski rode, hoćemo li se opametiti i rešiti stvari kod kuće? Hoćemo li potpisivati peticije da naše pare od pdv-a i ostalih poreza idu za podizanje bedema reka koje nemaju isti ili ćemo to prepustiti nekom drugom i čekati da se stari rešavaju same. Pa hoće li nam neko drugi vraćati kamate od kredita kuća kojih više nema i ovih novih kredita koje smo primorani da podižemo i tako o boljem i sigurnijem sutra samo da sanjamo.
Jesmo li se dovoljno uplašili raznih sila koje su nam pretile, pa evo i priroda nam sad veoma strogo zapreti na svoj vrlo originalan način. Trebalo bi da se zapitamo hoćemo li život u strahu, blatu i čemeru ili neki život dostojan ljudskog roda, ako uopšte znamo kako on izgleda.
Za Boga miloga više, tolike fakultetske diplome koje skupljaju prašinu, nezaposlenost će biti još veća, al i pamet treba da nam prati tu stopu rasta. Ne, nismo glupi, nismo lenji i nismo nehumani jer smo pokazali kojom brzinom smo u stanju da se okupimo na više mesta i gradimo „džak-brane“ oko izlivenih rečnih korita.
Pa hajmo onda malo više da koristimo svoju pamet. Ali počnimo prvo od rekreacije i prvo od pojedinca, zašto da ne. U zdravom telu zdrav i duh. Bar u ime ovih žrtava ako ni za šta drugo, da koristimo bickl kao prevozno sredstvo i hajmo što je moguće više da recikliramo taj otpad koji ni rekama, zelenilu, a ni ovom već zagađenom ozonskom omotaču ne prija, to je sigurno! Ako vam, na primer, ne daju da vozite kola na plin, jer nije legalno, kao što su poznatom dečku koji je pokušavao isto u Pančevu, pa evo ga sad u belom svetu prodaje svoju ideju, pišite peticije, objašnjavajte narodu o lokalnim problemima i koja su moguća rešenja, a rešenja uvek postoje, pa će i ta peticija imati udela i to bez sumnje. Treba samo imati dovoljno dugo strpljenja i upornosti.
Ne, nismo svi jednaki to je zaista surova realnost niti ćemo ikada biti, ali opet želimo i da ostanemo u svojim zemljama i gradimo svoje sigurnije i „suvo“ sutra, i želimo da radimo al isključivo razmišljajući svojom glavom, a to ceo svet zna pa je krajnje vreme da dokažemo i to bolje sutra nama samima u „svom dvorištu“, a ne van njega.
Kao nada da se ove poplave neće ponoviti ni u septembru, ni iduće, ni za deset godina. Evo jednog od rešenja, a stručnjaci inžinjeri nek improvizuju u skladu sa našim uslovima, svakako izgleda vrlo jednostavno i ekonomično! Tri puta brže se montira nego postavljanje džakova, tačnije montira se mobilna ograda duž rečnih korita koja bi trebala da imaju prohodan pristup, a pre toga se u dna rečnih korita usade kamenja tačno kao na slici.
Poslednje pitanje: Hoćemo li ikada napredovati?
eTrafika.net – Milica Zoranović