„Osećam uznemirenost. Plašim se za budućnost svoje porodice. Zamolila sam decu da ne nose nikakva obeležja (bedževe, torbe) gde je napisano: ‘Ćaci’, ‘Pumpaj!’, ‘Uključi mozak!’, kada idu sami ulicom jer neko drugih uverenja može da ih napadne. Ni ja ne nosim ništa od toga sem bedža sa natpisom ‘ljubav’. Strah je veoma prisutan”.
Piše: Milica Mihajlović; Naslovna fotografija: Alma Hasanović – Fotobaza.ba
Ovako svoja osećanja u doba društveno-političke krize u Srbiji za eTrafiku opisuje građanka Slađana Đukić Stokić. Kaže da joj pomažu meditacija i joga.
Više od godinu dana građani, studenti i srednjoškolci u Srbiji traže pravdu za nastradale pod novosadskom nadstrešnicom, koja je usmrtila šesnaestoro ljudi. U znak sećanja na žrtve, studenti Fakulteta dramskih umetnosti održali su minute ćutanja ispred Fakulteta, kada su bili napadnuti. Tada su počele blokade fakulteta, a zatim i srednjih škola. Blokade, protesti, šetnje do gradova velikih protesta, studentske i srednjoškolske akcije, obeležili su proteklu godinu u Srbiji. Nakon više talasa represije vlasti nad neistomišljenicima, medijske propagande i nasilja nad demonstrantima, studenti u blokadi su, u maju, zatražili parlamentarne izbore, čije je raspisivanje predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić najavio za maj ili decembar 2026. godine.
Studenti i srednjoškolci u blokadi podneli su ne samo akademsku žrtvu, već i pretnje, pritvaranje, verbalne i fizičke napade. Njihova žrtva je neupitna, ali ne zaostaje ni žrtva građana istih uverenja koji ih neumorno prate u borbi za poštovanje demokratskih principa u Srbiji. Oni su u konstantnom strahu za sopstvenu bezbednost i bezbednost svoje dece, ostanak na radnim mestima, a sve to odražava se i na njihovo mentalno zdravlje.
„Teže dišem i povraća mi se od panike”
Slađana Đukić Stokić iz Beograda predana je studentsko-građanskoj borbi. Majka je troje dece, za čiju je bezbednost zabrinuta tokom svakog protesta.
„Briga za moju decu je ogromna. Mislim da nema umerene brige, samo preterane. Ko nije doživeo jurnjavu kada policija i paravojska, kriminalci, krenu na goloruk narod, ne može da zamisli da je svaki sledeći put kada se organizuje protest još veća briga, do te mere da me uhvati panika, da teže dišem i da mi se povraća”, objašnjava naša sagovornica.
Oko 15 odsto građana Srbije ima neki oblik anksioznog poremećaja, dok je depresivnost registrovana kod gotovo deset odsto stanovništva, pokazuju podaci Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut”, prenosi „Forbes”.
Psihijatar Vojin Kuzmanović iz Požarevca za eTrafiku kaže da je primetio povećan broj pacijenata u prethodnih godinu dana.
„Svaka kriza utiče na neki način na mentalno zdravlje. Nismo svi isti. Frustracioni kapaciteti i psihički život, odnosno naša sposobnost regulacije emocija, nije ista. Generalno krize mobilišu ljude na neki način, funkcionišu na malo drugačijem nivou, s obzirom na mogućnost egzistencijalne ugroženosti, što krize rađaju. Sve te opasnosti mogu dodatno da oslabe frustracione kapacitete koje ima svaki čovek”, objašnjava doktor Kuzmanović.
Dodaje da su ugroženije određene grupe stanovništva.
„Više je pogođena populacija koja ima određenu istoriju, ne nužno teških poremećaja, ali recimo najosnovnijeg anksioznog poremećaja, ili recimo građani koji imaju česta depresivna reagovanja”, navodi doktor Kuzmanović.
„Osećala sam neverovatan bes i nadljudsku snagu, tugu i strah”
U društveno-političkoj krizi postoji naročita potreba građana da budu još više informisani nego u „normalnim” okolnostima. Čak i ako za izvore informisanja biraju profesionalne medije, koji paze na koji način prenose informacije koje imaju potencijal da izazovu emotivnu reakciju javnosti, teško je ostati imun na česte vesti o represiji nad građanima, pretnjama, sajber i fizičkom nasilju.
Slađana Đukić Stokić jedna je od onih koji su imali neprijatno iskustvo na jednom od velikih protesta u Beogradu. Kako navodi naša sagovornica, neprijatnost se desila kada je pokušala da zaštiti svoje dete.
„Policija je bez ikakvog razloga počela da primenjuje silu na građane koji nisu ni bili na ulici nego na trotoaru. Moje dete je sleđa udareno štitom od strane policajca. Odgurnuta je u masu drugih ljudi koji su stajali na ulici. Ja sam se uhvatila za štit tog policajca i pitala ga zašto mi je udario dete. Ljudi su me otpozadi pridržavali da ne padnem. Taj policajac me je silovito gurao štitom, a drugi me je udarao pendrekom po kolenima. Osećala sam u sebi želju da kao majka-lavica zaštitim svoje dete, što sam i uradila. Sa druge strane, osećala sam neverovatan bes i nadljudsku snagu, tugu i strah”, objašnjava sagovornica i dodaje da bi volela da ode na psihoterapiju.
Slađana Đukić Stokić kaže da strah da ode na protest postoji, ali, kako navodi, ići će „dokle god bude bilo protesta”.
Naša sagovornica nije jedina koja uprkos strahu ne odustaje od svojih ideala. Neki građani su istrajni u borbi čak i po cenu problema na poslu, pa samim tim i po cenu egzistencijalnih problema.
Disciplinske prijave profesorima kao kazne za neposlušnost
Prosvetni radnici ne bi trebalo samo da prenose znanje učenicima, već i vrednosti, podsticaj za razvoj kritičkog mišljenja. Svaka vlast je svesna uticaja obrazovanja, te su zato oni slobodnomisleći u školama i na fakultetima bili meta pritisaka. Otkazi, smene i disciplinski postupci ušli su u mnoge zbornice škola i amfiteatre fakulteta.
Tako je nekadašnja direktorka Muzičke škole „Stevan Mokranjac” u Požarevcu Karolina Sprečaković pokrenula postupke protiv osmoro profesora neposredno nakon što su oni učestvovali u protestnoj obustavi nastave u znak podrške studentima. Jedan od tih profesora je Ilija Rajković, višestruko nagrađivani muzičar koji je Muzičku školu nebrojano puta predstavljao i na međunarodnom nivou.
„Ne mogu reći da je prijatno to što smo doživeli, ali kada sam kasnije malo razmišljao o tome, bilo je sasvim očekivano. Odmah na početku moram reći, ono što se nama dešavalo nije ni približno onome što se dešavalo studentima, pa i đacima na ulici. Trpeli su, a i dalje trpe, pored fizičkog, mentalno nasilje, uvrede, ponižavanja, a sve to nijednim svojim postupkom nisu zaslužili. Sa svim tim saznanjima, još uvek ne znam kako da se nosim sa svime, a nisam siguran i da bilo ko od nas zna”, odgovara profesor Rajković.
On se takođe pita kako reagovati na gažanje ljudi automobilima i polomljene vilice.
„Tu decu smo učili da moraju da imaju svoj stav i da se zauzmu za njega u svakoj životnoj situaciji, i onda zauzvrat dobiju sve to što su dobili. Zato smo se i mi pobunili, jer ako je đak na ulici, šta ja kao nastavnik tražim u učionici?”, navodi Ilija Rajković za eTrafiku.
Neprijatnosti na poslu česte su u Srbiji, naročito u poslednjih godinu dana. Korupcija, klijentelizam i nepotizam duboko su ukorenjeni u sistem i društvo. Većina klijenata doktora Vojina Kuzmanovića poslednjih godinu dana traži pomoć zbog mobinga i problema na poslu.
„Kad radim u vanparničnom postupku kao veštak, kažu mi da ih uslovljavaju za određena glasanja, na lokalnim ili republičkim izborima, gubitkom socijalne pomoći. To će se, naravno, demantovati od strane institucije, ali to su činjenice zbog kojih ljudi osećaju veliku egzistencijalnu ugroženost. Kod mene često dolaze zbog nesanice i klasičnih simptoma anksioznog poremećaja, Ljudi gube poslove, naročito oni koji rade u varijanti privremenih i povremenih poslova”, objašnjava doktor Kuzmanović.
Navodi da se zbog ovakvih pritisaka ljudi nalaze u stalnom klinču — „ili gaziš svoje principe, pa opet ulaziš u problem jer tako stvaraš sliku o sebi koja izaziva jaku anksioznost i nezadovoljstvo, ili ne pristaješ na to i izložen si određenom progonu u smislu gubitka posla”.
Solidarnost kao lek
Skupovi podrške profesorima, ali i drugim građanima koji su trpeli pritiske, održavali su se po celoj Srbiji. Solidarnost, koja je dugo bila prognana i zaboravljena, vratila se na scenu društveno-političkog života. Solidarnost je bila prisutna i u Požarevcu.
„Veliku zahvalnost dugujemo nastavnicima koji su stali uz nas, a bilo ih je iz gotovo svih osnovnih i srednjih škola u Požarevcu. I ne samo nastavnicima, uz nas su stali prijatelji, saradnici, ljudi koje nismo ni poznavali, a koji su imali potrebu da nam se obrate. Ono što je možda i najveći benefit proteklih događaja je upravo buđenje solidarnosti kod ljudi”, navodi profesor Rajković.
Priseća se oblika solidarnosti kojima je svedočio.
„Odmah po smanjenju plata osnivani su fondovi pomoći, gotovo svakodnevno bile su organizovane razne akcije, materijalna podrška studentima koji su prolazili kroz Požarevac, ali i ostale gradove, počev od dušeka za spavanje, pa do jedne obične jabuke na putu, sve su to neverovatni primeri, rekao bih, dugo sputavane želje za nekom vrstom dobročinstva koje je svima nama usađeno, a koje je ovo doba iznedrilo. Kada se na sve to osvrnete, svaka vrsta teskobe nestaje sama po sebi”, kaže za eTrafiku Ilija Rajković.
S obzirom na to da je profesor Rajković jedan od onih koji ne uči đake samo o muzici i sviranju, već im svojim primerom usađuje i neke životne vrednosti, neki od njegovih sadašnjih i bivših učenika zahvalili su mu se na predanom radu gestovima podrške u najtežim trenucima.
„Ostaće mi zauvek u sećanju javno obraćanje nekoliko naših učenica koje su, možda i svesne eventualnih posledica, imale potrebu da kažu nekoliko reči podrške. Među brojnim činovima podrške, nalazi se poziv bivšeg učenika koji je bio povezan sa IT timom za prikupljanje podataka o nastavnicima kojima su umanjene plate. Večno sam zahvalan jednom beogradskom horu sa kojim sarađujem, a čiji su članovi za nekoliko sati dobrovoljno skupili određenu svotu novca i bez pitanja mi uplatili na račun kao pomoć”, priseća se profesor Rajković.
Iako je podrška nadjačala ćutanje, čak i u malom gradu kao što je Požarevac, bilo je i onih čija je reakcija izostala.
„Niti smo tražili, niti očekivali bilo šta od bilo koga. Ipak, ne mogu da kažem da mi nije žao zbog nekih ljudi sa kojima smo proveli sate i dane na probama, na sceni, a naravno, i u školi. Bilo je, gotovo pa primetno, ograđivanje od nas, a da razlozi za to nisu baš sasvim jasni. Mogu samo da pretpostavim da je upravo strah od nepoznatog terena, na kojem smo se svi našli, doveo do ogromnih podela na svim nivoima i siguran sam da će to biti jedan od težih problema koji će pasti na teret nekom budućem društvu i nekim novim generacijama, da ga reše ili bar ublaže, kad već mi nismo dorasli tome”, navodi Ilija Rajković.
Između doslednosti stavovima i zadržavanju sigurnosti
U Srbiji gotovo da ne postoji osoba koja, ako nije prošla kroz neprijatnosti ili mobing, u svom okruženju nema ljude koji su se zbog učešća u protestima, ili čak objava na društvenim mrežama, našli pod pritiscima.
Neki od njih ne odustaju od svojih ideala uprkos svemu. Među njima je profesor Rajković.
„Povlačenje bi bilo suprotno nekom mom shvatanju pedagogije, a to je konstantna podrška učenicima, koja nikako ne treba da se završi po izlasku iz učionice. Upravo u našoj profesiji, mislim na umetničke škole, kontakt sa učenicima koji završe srednju školu ostaje i po upisu na fakultet, bilo da se radi o profesionalnoj saradnji, savetima, a često nam se učenici obraćaju i kada se susretnu sa problemima usko vezanim za stručne predmete koje smo im predavali u srednjoj školi. Upravo zbog toga, prosto je nemoguće okrenuti glavu od problema sa kojima se suočavaju, čak i ako su se u mnogim situacijama pokazali pametnijim i zrelijim od nas”, smatra Ilija Rajković.
Protiv profesora Rajkovića je disciplinski postupak na kraju obustavljen. Nekadašnja direktorka Karolina Sprečaković dala je ostavku, navodno iz privatnih razloga, kako navodi požarevački „Boom 93”.
Neki ljudi biraju da pogaze svoje ideale i da ne dovode svoja primanja i egzistenciju pod znak pitanja. Doktor Vojin Kuzmanović kaže da i njih treba razumeti.
„Niko nema pravo da osuđuje ili nameće svoje mišljenje ljudima koji su u toj poziciji. Ja to stalno govorim. To je lična stvar. Ne može niko da vas natera na nešto i sa druge strane da kaže ‘Pa baš te briga, ti imaš svoj stav’. Mi ne znamo muke i probleme tih ljudi. Moramo da budemo vrlo obazrivi kada tako olako osuđujemo ljude koji na to pristaju”, smatra doktor Kuzmanović.
Dodaje da građani treba da budu obazrivi po pitanju informisanja, jer i ono može biti rizično po mentalno zdravlje, ako se ne praktikuje adekvatno.
„Moj savet generalno je da se ljudi informišu samo onoliko koliko im treba. Ako imaju neki stav, nema potrebe konstantno slušati sve nove informacije. Oni koji žele da se informišu, moraju da se adaptiraju prvo na to. Možda je stvarnost koja im je prikazivana na jedan način nerealna i kad se upoznaju sa realnim okolnostima, neki mogu da dožive određene stvari koje mogu da poremete psihičku ravnotežu”, objašnjava sagovornik.
On ukazuje na značaj razgovora sa stručnjacima.
„Najveći broj ljudi poseduje kapacitet da izdrži neku vrstu određene frustracije. Frustracioni kapacitet znači da čovek može da obradi situaciju i da prihvati neko novo stanje. Oni koji ne mogu, potraže pomoć. Za to ne treba čekati. Postoji vrlo adekvatna terapija koja to može da reši, i pritom ne mislim na sedative. Sedativi su delimično rešenje, akutno rešenje od nekoliko sati. Postoje drugi lekovi koji mogu da se koriste, koji ne izazivaju nikakvu zavisnost, a u nekom razumnom roku od dva-tri meseca bitno redukuju sve simptome anksioznog poremećaja”, kaže doktor Kuzmanović.
Poručuje da ne treba bežati od psihijatra jer je to odlazak kod lekara, kao što je stomatolog ili dermatolog. Polako se kao društvo krećemo ka tome da nestane stigma vezana za probleme sa mentalnim zdravljem i traženje pomoći.