„Ne trudim se da to što pišem bude dobro ili odlično, nego pišem ono što mi dolazi, onako kako mi dolazi, i gledam da nešto naučim o sebi i svetu oko sebe.“
Piše: Nataša Tomić
Ovako priča Ivan Tokin – ime koje svaki ljubitelj književnosti poznaje, a čijim se novim knjigama raduje.
Svoju književnu karijeru je započeo pisanjem kolumni za City magazin, a nastavio ju je objavljivanjem prvog romana ‘Najnormalniji čovek na svetu’ i zbirke kratkih priča ‘Molekuli’. Nakon što je objavljen njegov drugi roman ‘Pas’, napisan iz perspektive psa –jednog nježnog bića, koje voli sa snagom i povjerenjem koju nijedno ljudsko biće ne poznaje, Ivan se učvrstio na mjestu najtraženijih pisaca čije se knjige rasprodaju brzinom munje, citati i misli prenose i rado dijele među svim ljubiteljima pisane riječi. Ivan radi i kao copywriter u agenciji New Moment, a svoju književnu karijeru gradi i dalje, pa se okušao i u poeziji, te sa Ognjenkom Lakičević i i Vladimirom Tabašević izdao i zbirku pjesama ‘Troje’.
U intervjuu za eTrafiku, Ivan Tokin govori o tehnologiji i društvenim mrežama u književnosti, kako je napisao svog ‘Psa’ ali i o tome šta nam se novo sprema iz njegovog pera.
Pisac, storyteller i copywriter imaju sličnosti jedno sa drugim, ali kako se kuvar uklapa u sve to?
Uklapa se onako kako mora, kao i sve ostalo. Trenutno sam kuvar uglavnom kod kuće, a samo ponekad u javnosti. Ranije sam bio pisac kod kuće, a kuvar u javnosti. Ko zna kako će se stvari razvijati.
Jeste li se navikli na rad u agenciji i to da morate pisati po tuđem nalogu i ukusu, a ne po svom?
Navikao sam se u potpunosti. To je zanimljivo i korisno iskustvo, izazovno mi je da ulazim u različite uloge i da pišem tonom koji verovatno nikada ne bih sam izabrao. Rad u agenciji uključuje mnogo toga osim pisanja i često je zabavno. Osim toga, ovo svakako nije nateži posao na svetu.
Današnjim tehnološkim razvojem je sve dostupno i nadohvat ruke, ali se isto tako čini da svi žele da pišu ili da se bar čuje njihov glas i njihovo mišljenje. Da li su tehnologija i društvene mreže pomogle književnosti ili ju unazadile?
Nisam razmišljao o tome, a i da jesam, nisam siguran da bih znao odgovor. Svakako mislim da je dobro da postoji što više kanala kojima ljudi mogu da komuniciraju, a kako će oni biti korišćeni i kakav će uticaj imati na sve, pa i na književnost, zavisi od ljudi koji ih koriste.
Takođe, sve češće su radionice i kursevi pisanja, najčešće označenog kao kreativno pisanje. Može li se uopšte naučiti pisati?
Ne znam. Sigurno mogu da se nauče razna korisna pravila. To je verovatno stvar koja je za svakoga različita, nekome može da koristi, nekome možda da smeta. Među piscima čija dela volim ima i onih bez škole i onih sa najviše škole na svetu.
Trenutno je posebno aktuelan vaš drugi roman ‘Pas’ koji je doživio veliki uspjeh. Smatrate li da je to zbog činjenice da je pisan iz perspektive jednog psa ? Koliko vas ima u liku psa ili koliko od lika psa ima u vama?
Nije ovo ni prvi ni poslednji put da neko piše iz prvog lica neke životinje. Verovatno me ima mnogo u tom liku, kao i njega u meni.
„Pas“ nas vrlo jednostavno vodi kroz složenost društva i komplikovane stvari prikazuje krajnje prosto, rastavljajući ih na sitne dijelove. Je li bilo jednostavno i napisati ga?
Jeste, verovatno i zbog načina na koji je nastajao. Pisao sam jednom nedeljno, kao pas koji vodi dnevnik. Nisam imao plan, kao što skoro nikad i nemam, nego sam pisao onako kako mi je dolazilo.
Očigledno je da imate poseban odnos sa svojim psom. Šta ste naučili od njega tokom života?
Ne mislim da je taj bio odnos poseban, to je bio odnos između dva živa bića kojima je dobro kad su zajedno. Nismo se mnogo mazili, nismo spavali zajedno u krevetu, nismo jeli iz istih tanjira, svako je imao svoja posla, ali smo ih uglavnom obavljali zajedno. Od tog psa naučio sam da nema potrebe da naučim ništa više od onoga što sam znao kad sam se rodio.
Šta to pisci imaju a drugi ‘obični’ ljudi ne? U čemu je tajna sposobnosti da o već poznatim, ispričanim stvarima govore i pišu na novi način?
Valjda su i pisci obični, ne znam. Ja se ne osećam posebno. Mislim da dok se rađaju novi ljudi, biće i novih priča.
Kroz vaše knjige stičemo utisak da ste usamljenik, da volite da vas ostave na miru. Kako podnosite pažnju javnosti koju ste privukli?
U različitim periodima života sam se različito ponašao, nekad kao usamljenik, nekad ne. Trenutno ne. Pažnja javnosti posle prvog romana me je iznenadila, mada sam mogao to da predvidim, da sam razmislio, a nisam. U prvo vreme mi je prilično smetalo, nisam umeo da se snađem, pa me je malo i panika hvatala, a onda sam se navikao i sad znam da to nije ništa strašno, bar u meri u kojoj se meni dešava.
Kada smo pročitali „Najnormalnijeg čoveka na svetu“ pomislili smo da je to to, da nema dalje. Ipak, uspjeli ste pomjeriti granicu objavljivanjem „Psa“. Imate li već plan za narednu knjigu i stvaraju li vam prethodni uspjesi strah ili pritisak da ste postavili visoka očekivanja, koja trebate opravdati?
Ove godine će izaći zbirka tekstova koji su objavljivani u poslednje tri godine, uz neke neobjavljene i najverovatnije će u knjizi biti jedna novela, ako je završim na vreme. Osim toga, trenutno sam u nekoj fazi pisanja romana, tako da će se to pojaviti čim završim.
Ne stvaraju mi strah ni pritisak, ne trudim se da to što pišem bude dobro ili odlično, nego pišem ono što mi dolazi, onako kako mi dolazi, i gledam da nešto naučim o sebi i svetu oko sebe.