Goran Gocić je novinar, filmski autor, prevodilac i književnik. Za roman “Tai” dobio je NIN-ovu nagradu za 2013. godinu, a za “Poslednja stanica Britanija” nagradu Moma Dimić. Kao novinar i urenik radio je u tridesetak domaćih i inostranih medijskih kuća. Osim rodne Srbije, duže vremenske periode proveo je u Londonu i Indiji. U razgovoru za eTrafiku, govorio je, između ostalog, o svojim književnim djelima, da li je vrijedno vratiti se ukoliko odemo odavde, položaju u kome su zemlje bivše Jugoslavije danas i na kojim projektima trenutno radi.
Piše: Slobodan Manojlović, Foto: Stefana Savić
Gocić je prvi roman “Tai” izdao kao zreo čovjek, u svojoj 51. godini. Za početak je objasnio šta je to uticalo na njega da počne da piše romane u tim godinama, kako se javila ta želja i zašto do toga nije došlo ranije.
“Kad mi je bilo dvadesetak godina, moj prijatelj Aleksandar Rudolf je tumačio moju natalnu kartu i rekao da ću biti pisac. Nisam to ozbiljno shvatio, tada još nisam dobacio ni do novinara pa mi je delovao kao neka Ciganka koja traži banku a zauzvrat obećava ‘Bog ti dao zdravlje i sreću’. Ali kada danas pogledam unazad, vidim logičan i prirodan tok: peo sam se postupno u publicističkoj hijerarhiji. Što kaže Umberto Eko, u vojsci prvo treba da budete redov, ne možete početi od čina generala. Počeo sam od filmske kritike, pa sam pravio reputaciju kao esejista, pa sam napisao dve studije, onda sam imao ekskurz u političko novinarstvo, na kraju sam magistrirao na teoriji. Što kaže Branko Vučićević, kad vas pitaju da li svirate klavir, recite ‘ne znam, ali mogu da probam’. Tako sam se, kako kažete, tek u zrelom dobu okušao u romanu. To je bio eksperiment – na sreću uspeo. Zašto nisam to uradio ranije? Verovatno nisam bio kadar. U svoju odbranu, sećam se jednog nastupa sa Svetislavom Basarom u emisiji ‘Pravac’ koju je vodila Dragana Kanjevac. Rekao je Basara, pomalo skrušeno, da je on počeo s romanima prerano i da bi verovatno bilo bolje da je malo sačekao”, kazao je na početku našeg razgovora.
Kako pamtite vrijeme kada ste pisali roman “Tai”, da li je tada moglo da se pretpostavi u kom pravcu će se svijet kretati?
“Tai” je započet pre jednu deceniju i skrojen da živi u vremenu fluidnih identiteta i mekih granica, gleda radoznalo i na druge tekuće more. Činjenica je da je ljudski rod oduvek bio nesposoban da predviđa budućnost. Ako nas zaboli glava, nismo baš sigurni da li sledi prehlada ili promena vremena, da ne spominjem ozbiljnije prognoze, kad se od nas se očekuje da znamo izhod političkih izbora ili kretanja na tržištu. Izuzetaka je malo. Nasim Taleb je, na primer, predvideo ekonomsku krizu 2007. u knjizi “Crni labud”, ali je u istoj studiji definisao i koncept unikatnosti istorijskih prilika i događaja. Ima i romana koji sažimaju jednu epohu ili najavljuju sledeću, ili oba istovremeno, kao “Don Kihot”. Oni su tako retki da ih možemo pripisati statističkim greškama.
Što se geostrategije tiče, u prednosti su sile koje imaju globalno diplomatsko, obaveštajno i vojno prisustvo, a samim tim i moć da stvari menjaju. Amerikanci i Rusi de fakto imaju više udela u kreiranju budućnosti nego stanovnici Kirgizije i Surinama. Ali čak ni najmoćnija od svih znanih imperija ne može da prosto pilotira istorijom. Čar budućnosti jeste da njen dizajn ima suviše parametara da bi se svi mogli jednostavno statistički proračunati i trasirati.
Svojevremeno ste objavili studiju “Endi Vorhol i strategije popa” koja ima veze s američkom “mekom moći”. Možete li da kažete nešto bliže o njoj?
To je moja prva knjiga u kojoj sam preko studije slučaja jednog, po mnogo čemu pionirskog, američkog umetnika slovenskog porekla izneo svoje teze o popularnoj kulturi. Izgleda da te ideje nisu zastarele 22 godine posle objavljivanja. Čujem da je na listi literature na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za istoriju umetnosti. To je ekscentrična, diskurzivna biografija, napisana s velikim poletom. Sa izuzetkom knjige Rainera Kronea, do danas nisam naišao ni na jednu studiju o Vorholu koja je tako koncizna. Na prvoj promociji govorio je Bogdan Tirnanić. Đorđe Kadijević ju je recenzirao u NIN-u. Kasnije me je pitao da li sam boravio u Americi pre nego što sam je napisao. Rekoh da nisam. Rekao je “to je neverovatno, duh tog vremena je opisan kao da govorite iz prve ruke”. Taj kompliment sam upamtio za sva vremena.
Koliko je za mladu osobu danas dobro otići “negdje vani” kako bi proširila vidike i da li je ukoliko se ode vrijedno vratiti se kao što učinili vi i vaši junaci iz romana“Poslednja stanica Britanija”? Da li su današnje generacije izgubile vjeru i želju da sanjaju o nekom boljem životu i promjenama?
Uvek je dobro putovati, razloga ima toliko da ih je teško sve nabrojati. Prema shvatanjima moje generacije, slađe je putovati ako čovek ima gde da se vrati, ako drži neku odstupnicu kad se umori od druma, kad dokrajči misiju. Danas su ljudi generalno pokretniji, distance su smanjene, avionski saobraćaj je pristupačan, putuje se na vikend u daleke zemlje. Međutim, kudikamo je teže baciti sidro negde na Zapadu koji je promenio pravila igre i opire se ogromnom prilivu migranata. Shodno tome, današnje generacije su s jedne strane praktičnije, snalažljivije i otresitije, ali s druge imaju manje iluzija, snova, ideala. Samim tim, kao da su konvencionalnije. Čini mi se da danas ima manje duhovnih podvižnika nego u moje vreme. Jedni sanjaju o boljem životu i promenama – istina, daleko od Srbije. Drugi se zadovoljavaju malim i misle da je lako biti patriota, dovoljno je da se deru na utakmicama, mašu zastavom, krste se s tri prsta, šaraju “četiri es” po fasadama. Takve radnje možete da naučite i nekog kućnog ljubimca – papagaja da kaže Kosovo je Srbija, psa da prepozna sliku predsednika, majmuna da našara ocila. Istina je da i patriotizam i vera imaju ritualni deo, koji se zasniva na mimikriji. Ali patriotizam i vera takođe mogu biti i viši pozivi. Treba promeniti svoju okolinu nabolje da to potomci osete, proslaviti svoju zemlju nekim dostignućem, doći do viših duhovnih istina u svojoj tradiciji.
Da li su takvi junaci romana “Poslednja stanica Britanija”? Kako su oni reagovali na političke i istorijske potrese u poslednjoj deceniji XX veka?
Svi želimo da stupimo u odnos s istorijom, da budemo ako ne deo, onda makar pouzdani svedoci, da damo svoj doprinos istoriji, da ugradimo sebe u budućnost, da obeležimo svoje vreme makar i na marginama. To žele i moji junaci. Ali obični ljudi, kako rekoh, ma kako obrazovani, pronicljivi, artikulisani, stručni i vidoviti bili, nemaju pojma kuda svet ide i šta će se sledeće desiti. Ostaje nam samo da slušamo svoje instinkte, snove, proračune, očekivanja i nadamo se da će se kako-tako uklopiti s budućnošću. Činjenica je da je većina nemačkih Jevreja verovala da Hitler blefira, da niko u Libanu nije verovao da će izbiti građanski rat, da su svi klicali kada se pojavio Slobodan Milošević. Činjenica je takođe i da vesti nisu baš uvek loše, da postoje i ličnosti sa čudesnim misijama, koje nam ulivaju veliku nadu u smisao individualne akcije, da su pojedinci zaista sposobni da menjaju svet nabolje. Pogledajte Gandija, on je praktično samostalno isterao Britansku Imperiju iz Indije i to bez oružanog ustanka. Većina ljudi pre toga bi vam rekla da je tako nešto naprosto nemoguće jer to svet još nije video, sada njegovu mesijansku inicijativu uzimamo zdravo za gotovo. Pokušao sam da u “Poslednja stanica Britanija” dočaram upravo tu neuračunljivost istorije, tu neuhvatljivost predviđanja. Recimo, moji junaci sreću jednu ženu i procenjuju je, ne bez razloga, kao ordinarnu budalu, ali gle čuda, to je Trejsi Emin, najslavljenija britanska umetnica svog vremena. Glavni junak pokušava da se obogati od sitne krađe, ali njega zapravo obogaćuje jedno slučajno poznanstvo i selidba u neuglednu komunu u južnom Londonu. I nismo samo mi, obični ljudi, ispadali naivni oko toka istorije i predviđanja budućnosti. Kada se Sovjetski Savez raspao a socijalizam potpisao stratešku kapitulaciju, najugledniji analitičari bili su jednako iznenađeni kao vi i ja. Istina je da se istorija uvek poslednja naslađe smeje.
Po čemu se današnji mladi ljudi razlikuju od junaka “Poslednje stanica Britanija”?
Po ambicijama. Prema važećim merilima, junaci romana nisu se najbolje snašli u emigraciji, svaki vredan radnik na crno zaradio je više novca od njih. Ali oni, kako vi kažete, šire vidike, briljiraju čak i u svojim porazima i zabludama. Slični su u tome, recimo, junacima Kunderine “Šale”. To su ličnosti koji žive po vlastitim pravilima i na njih je nepravedno primenjivati konvencionalne aršine. Njihova margina je mahom stvar izbora. Sicilijanac Antonio, junak “Poslednje stanica Britanija” šarmantni je prestupnik ženeovskog tipa. Čeh Ivan pak, neka vrsta askete i kloš-filozofa, liči na savremenog Diogena. Ulogu naivca sam zadržao za sebe, u životu i literaturi. Da bi čovek bio kako treba, neophodna mu je neiskvarenost. Cinični ljudi umeju da budu odbojni.
Kakav je utisak na vas kao migranta ostavila Engleska osamdesetih i kakav je London danas u odnosu na ta vremena? Danas je ljevica u mnogim evropskim državama u padu dok je desnica sve jača. Zašto je to tako?
London osamdesetih bio je apsolutno čudesan, epicentar zbivanja, prožet neobuzdanom energijom i neočekivanim mogućnostima – ili mi se možda sve to samo činilo jer mi je bilo dvadeset četiri kad sam tamo prvi put kročio 1986. godine. Putovao sam po Zapadu sedamdesetih s roditeljima, a osamdesetih auto-stopom, i ta dečačka fascinacija mi je ostala. Levica je tada delovala vitalno. Iz današnje perspektive, vreme pre pada Berlinskog zida na Zapadu deluje idilično. U to vreme bili smo zavedeni, čak na neki način i zaštićeni ideologijom, navikli smo da činjenice ne uzimamo mnogo u obzir. Ali bilo je mnogo konkretnih, praktičnih i neporecivih razloga zašto smo želeli da budemo deo Zapadnog sveta, zašto smo žudeli za slobodom i drskošću Zapada, zašto smo čeznuli da se naše države prema nama odnose kao zapadne prema svojim građanima pre 1989. Istočnoevropski diktatori i kult ličnosti su nas iritirali, kad bi stigli na Zapad, bili smo kao pitomci krutih katoličkih škola koji, čim ih završe, postanu porno-zvezde. Verovali smo u utopiju ne samo apolonski idealnog, već i plemenitog, brižnog i blagorodnog Zapada koji bdi nad planetom i spasava svet, koji je bio sve što naše okrutne slovenske despotije nisu.
Međutim, posle 1989, kada je levica kapitulirala, maske su pale, temelji su se osuli, vrednosti su narušene, tabui su prekršeni. Zapad ne samo da se, kako ste rekli, zanjihao udesno, ne samo da je ograničio vlastite slobode, nego uopšte ne krije svoju monstruoznost. Danas mi zemlje liberalnog kapitalizma, pre svih SAD i Britanija, deluju posrnulo. A to je samo početak: one kao da hrle u zagrljaj globalne apokalipse. Pre će uništiti svet nego se odreći svoje udobnosti, svojih privilegija, svoje gramzivosti. “Poslednja stanica Britanija” govori upravo o tom prelomu koji se odigrao 1989. i šta je značio za obične ljude.
Da li su danas zemlje bivše Jugoslavije na putu pridruživanja Evropi ili postajemo svojevrsne kolonije?
Kako ko. Danas kolonije i kolonizatore možete prepoznati u Evropi ne po broju balističkih raketa, već po odnosu uvoza i izvoza unutar EU. Slovenija i Hrvatska su postale članice Evropske unije, ova prva još pre 15 godina i ona jedina nešto proizvodi. Bosna i Hercegovina i Kosovo su protektorati. U Srbiji i Crnoj Gori izbori se dobijaju na platformi pridruživanja EU i postoji naivno uverenje da je članstvo u EU po sebi neka garancija, da ono jednopotezno rešava sve naše nagomilane probleme i da će nas od naše aljkavosti, našeg odsustva industrije i ekonomske strategije, našeg nesprovođenja zakona, naše korupcije, naših političara-šibicara, našeg odsustva poretka, spasiti Brisel. Briselska administracija, međutim, samo uređuje složene odnose među članicama i nije ovlaštena da vodi magarce do zelene trave. Sve naše administracije drže da će se praznim obećanjima i žmurećim potpisivanjima raznih akata nekako uvući na zadnja vrata EU i dokopati se evropskih fondova. Drže da ne moraju baš da čiste Augijeve štale, već samo malo da prekreče ulaze. Sve se nadaju da će obmanuti Brisel, da će naše državice zauvek ostati istočnjačke despotije, jer takav oblik vladavine je najzgodniji za trafikante kakvi su kod nas na vlasti.
U knjizi “Poslednja stanica Britanija” stiče se utisak da ima mnogo toga autobiografskog.
Kako kaže Fredrik Begbede, teško mi je danas da svarim romane koji nisu napisani u prvom licu. Kao i u prethodnom romanu “Tai”, čitav je materijal “Poslednje stanica Britanije” uz dozu mašte i stila, autobiografski. Upravo čitam jednu biografiju Tomasa Bernharda gde je izgleda najvažnije pitanje šta se iz njegove proze stvarno desilo, a šta je izmišljeno. Vidim i po sebi da je publici vazda bilo zanimljivo da odvaja žito autobiografije od kukolja mašte. I u Tajlandu i u Ujedinjenom Kraljevstvu sam se, začudo, osećao kao kod kuće, možda i više nego što mi to pripada po rođenju i zaslugama, a svakako više nego što se od mene očekivalo. Upravo takve sentimente – odnos došljaka prema takozvanim starosedeocima – razradio sam u svoja dva romana. Nomadizam je velika tema našeg vremena. Moji romani su, međutim, daleko od bilo koje vrste doslovnosti. Držim da su priče već ispričane. Ima pisaca koji ne samo da recikliraju drevne priče, već i više puta prepričavaju vlastite. Volter Hil je rekao “ne vidim zašto se posle nekog vremena ne bi snimali filmovi po postojećim scenarijima”. Slažem se. Svetonazora je još manje nego dramskih situacija: i oni su već potegnuti. Piscu posle svega toga za večnost ostaju njegov jezik i stil. Kad čitam roman ispričan svakodnevnim govorom, dakle lišen individualnog stila, prvo što pomislim jeste da je autor promašio profesiju.
“Tai” i “Poslednja stanica Britanija” imaju glosare na kraju. Kako ste došli na ideju da pišete tako detaljne fusnote u romanima?
Čitanje knjiga koje pretenduju da budu zatvoreni sistemi me je uvek nadahnjivalo. Ideja donekle potiče iz mojih akademskih radova, koji imaju detaljne i iscrpne fusnote. Sklon sam digresijama, pa kad ih je urednik Den Kalen pedantno izbacio iz moje studije “Emir Kusturica: Kult margine” ja sam ih praktično sve prebacio u fusnote. Britanski izdavač je to s gunđanjem prihvatio, ali mi se tiho osvetio štampajući ih u nečitljivo sitnom fontu. Knjiga je ipak sadržavala čitav jedan alternativni pogled na stvari, za čije je čitanje, istina, neophodna lupa. Deceniju kasnije, lektorka Marija Lazović me je nagovarala da fusnote dodam i romanu “Tai”. Protivio sam se ideji da fikcija zahteva bilo kakva pojašnjenja autora. Na kraju sam je, takođe uz gunđanje, poslušao, i ne samo poslušao već sam se i zaigrao te romanu dodao osamdesetak fusnota. Shvatio sam da je takva intertekstualna igra u romanima zapravo mnogo zabavnija nego u studijama, jer raste u slobodi: ne morate da ispoljite nikakvu doslednost, niste zakleti na bespoštednu objektivnost. Drugim rečima, poželjno je da ređate lično obojene, nadrealne, izmišljene, svesno lažne fusnote. U “Poslednjoj stanica Britaniji” sam razvio tu ideju, i tu zbilja imam čitav pojmovnik dugačak četrdeset stranica u kojem se nalazi svako vlastito ime i toponim spomenut u romanu i još koješta. Ali fusnote nisu napisane da se čitaocu olakšaju razumevanje teksta, već da stvar dodatno zakuvaju. Naročito me je uzbudila ideja da Antonio, koji je nepouzdani pripovedač te često greši u navođenju datuma i događaja, može da bude ispravljen u fusnotama.
Za “Tai”ste dobili NIN-ovu nagradu, a za“Poslednju stanicu Britaniju” nagradu “Moma Dimić”. Kakav imate odnos prema tome?
Ulazak u lepu književnost nije za mene bila stvar predumišljaja. Uleteo sam u nju instinktivno. Zato sam se više puta ogradio od takvih ambicija: niti sam sanjao književne nagrade, niti sam priželjkivao književni ugled, niti sam jurio književne apanaže. A čak i kad bih poželeo nešto od toga, opet ne bih mogao da lobiram jer mi niko iz književnog sveta ništa ne duguje niti od mene zavisi. Istina, NIN-ova nagrada mi je promenila lični opis. Danas mi tepaju: “evo ga književnik” ili “on je dobitnik”.
Koliko je “Tai” svojski kanonizovan, toliko je “Poslednja stanica Britanija” stavljena pod tepih. Većinu čitalaca roman kao da je zbunio: tretiraju ga kao strano telo. Moj je utisak da je odnos prema intelekstualnim konstrukcijama u srpskoj literaturi, kakav je slučaj s ovim romanom, tradicionalno uzdržan. Uprkos opusima i reputacijama koje su stekli Pavić, Kiš ili Basara, većina čitalaca reaguje na tekst najpre emotivno. Da se jedan junak polako pretapa u drugog, da alter-ego neosetno sklizne u ego – takve ideje su izgleda bizarne čak i sofisticiranim čitaocima. Zato je nagrada “Moma Dimić” pristigla je kao neka vrsta slatke osvete. Kad sam čuo da se dodeljuje za prozu koja ostvaruje vezu sa drugim kulturama, pretpostavio sam da iza nje stoji penovski krug za širenje bratstva među zaraćenim stranama. Zamišljao sam dodelu punu zavereničkih pogleda i snobovske koketerije. Ali i tu me je čekalo iznenađenje: nagrada se dodeljuje na pravom narodnom poselu, ispred crkve, gde Matija besedi, Divna poje i vladika blagosilja. Bio sam prijatno iznenađen. Kao da mi je publika prišla blizu i obesila mi se razdragano oko vrata.
Na kojim projektima trenutno radite i kakvi su vam planovi za budućnost?
Spremam zbirku svojih kolumni i novi roman, koji je takođe varijacija bildungsromana, i dešava se u tranzicionoj Srbiji. Zove se “Povratak Majčici Es” i takođe će imati detaljne fusnote. Okušao sam se u još jednoj meni novoj vrsti, scenariju za igrani film. U pitanju je melodrama iz Velikog rata, smeštena u Boki Kotorskoj. Zove se “Poslednja noć u zalivu” i radio sam ga s rediteljem Draškom Đurovićem.
Dakle otvoren sam i dalje za retke fenomene poput crnih labudova i nekonvencionalnih spisa. Pokušavam da uživam, koliko je god to moguće, u sveopštoj i vlastitoj nepredvidivosti. Kako kaže jedan citat iz romana “Tai”: “Ako imate plan, na kraju dobijete samo najbolje što možete zamisliti. A ja sam se uvek nadao nečem boljem”.