Spojila je svoje dvije ljubavi, poeziju i muziku. Osim što je priznata pjesnikinja, Ognjenka Lakičević je i kantautorka muzičke grupe Autopark. Objavila je zbirke poezije Ispod stepeništa, Ulubljenja, Troje, Ljubavna pisma Guglu.
Piše: Fedor Marjanović
U Banjaluku je došla kao gošća Festivala književnosti „Imperativ“. Za eTrafiku je govorila o procesu pisanja poezije i tekstova za muziku, o odnosu prema publici, zašto su festivali književnosti potrebni, te o psihologiji i ironiji u njenim pesmama.
Kakva je razlika između pisanja pjesama za muziku i pisanja pjesama za čitanje?
Kada pravim tekst za muziku jako je bitna ravnopravnost, odnosno da tekstovi budu podrška muzici. To ne znači da mogu da pišem svašta, ali za početak imam zadat okvir. Muzika ograničava. Znam na kojim delovima ću pevati i tačno znam koliko će taj stih morati da traje. U slobodnom pisanju nemam nikakvo ograničenje. Trudim se da postoji neka ritmika, koju proverim kada pročitam pesmu da vidim da ne ispadam previše iz ritma, ali mogu da koristim reči koje hoću. Za muziku ipak moraš da koristiš melodičnije, mekše reči da bi se otpevale i da ima nekih stihova koji se ponavljaju i koji su jezgrovitiji.
Tvoja grupa pripada alternativnoj muzičkoj sceni. Današnji zakon tržišta je postao veoma „krvoločan“, pa se i na medijima sve više zastupjena isključivo komercijalna muzika, a sve manje je prostora za neke druge glasove. Kako posmatraš ovakvo stanje?
Smatram da je to posledica nečega što se desilo u svetu. U principu i mnogi alternativni bendovi (da usvojimo taj izraz) uglavnom zarađuju samo od turneja i koncerata, a vrlo malo od prodaje albuma. Prosto se to tržište poremetilo. Pričam kao da kod nas postoji nekakvo veliko tržište, a zapravo je sve to smešno. Ali mi smo od samog početka znali da nema prostora za takvu muziku, ali ti kada radiš što voliš ne razmišljaš o isplatljivosti nego se oslanjaš na to da ćeš preživeti u nekom drugom, emocionalnom smilu. Naravno, ima kolega koji žive od toga. Ja nisam u toj situaciji. Nema puno prostora. Čak i nekoliko emisija kojih je bilo prije petnaestak godina, ni toga više nema na našoj televiziji i na radiju, tako da je jako skučen prostor za muzičare našeg esmerenja. Ima jedan broj publike i to je to.
Kako te publika više doživljava, kao muzičarku, kao pjesnikinju ili kao oboje?
To bi trebalo pitati publiku. Čini mi se da zavisi od osobe do osobe. Zavisi od čega su prvo krenuli. Ako gledamo baš hronološki, ja sam prvo počela da pišem pesme, još u osnovnoj školi, pa sam posle imala bend, ali ako gledamo šta je prvo izašlo, onda je to muzika. Meni je sve to pomešano. U osnovi sam neko ko piše, a ko voli muziku. Ja sebe čak i ne smatram toliko muzičarkom. Posle toliko godina rada bih i mogla, ali u osnovi ja sam neko ko piše i mnogo voli muziku, pa se to dvoje spojilo.
U Banjaluku si došla kao gošća Festivala književnosti „Imperativ“. Pretpostavljam da je tvoj dodir sa muzičkom publikom mnogo neposredniji prilikom koncerata nego kada je u pitanju poezija. Kako doživljavaš ovakvu mogućnost da direktno komuniciraš sa ljudima preko svoje poezije?
Baš malopre su me pitali kako mi se čine festivali i upravo sam dala poređenje sa muzičkim festivalima i koncertima. Zašto samo muzika ima privilegiju da ima festivale, a ne i književnost i poezija? Mislim da je vreme da siđu među ljude, jer se nikada nisu doživljavale kao zabava. Ja književnost i muziku doživljavam i kao zabavu i kao nešto ozbiljno. Ne odem na koncert da bih se spektakularno zabavila, već da bih se osetila ispunjenom. Zabava je nusprodukt. Zašto se književnost smatra nečim toliko ozbiljnim? Odlično je što postoje ovakvi festivali i super je što postoji takva reakcija sa publikom. Isto tako mislim da će jednom pesnici biti pandani rok zvezda. Zašto da ne?
Kada se govori o tvojoj poeziji uglavnom se ističe kao ljubavna. Međutim, čini mi se da u svojim pjesmama više pišeš o otuđenosti i problemima savremenog društva, a da je ljubav alternativni odgovor tom stanju. Kako kao pjesnikinja vidiš tu našu otuđenost od samih sebe?
Ja to ne posmatram kao pesnik. Ja to posmatram čitajući knjige iz psihologije, pokušavajući da shvatim, a kao pesnik samo obrađujem te stvari na način na koji se spakuju u poeziju. Skoro su me pitali šta me razočarava. Nevoljnost inteligentnih ljudi da se suoče sa svojim strahovima. Ja se često bavim time. Mnogi me zezaju da se u stvari bavim psihologijom kroz poeziju i da je to neki poseban žanr. To je OK i verovatno će moja poezija ići sve više u tom smeru. Pokušavam prosto da preispitujem neke pojave iz psihologije dajući im formu poezije. Isti slučaj je i sa drugim društvenim temama, od nepravde u svetu do takvih stvari kao što su otuđenost, isečenost od emocija, potiskivanje raznih stvari. Ljubav jeste alternativa, mada sam je često ironična prema njoj. Stvari koje se nekad čine najbolje na svetu, vrlo često ti prirede najgore razočaranje, što zbog nekog drugog, što zbog tebe koji nisi nešto video.
Koliko je ironija važna u poeziji?
Meni je važna u smislu samouvida i odmaka. Ne zato da se ja pravim pametna i napravim neku ironičnu foru, ili da budem cinična. Mislim da je važan taj mali ironijski otklon pomoću kojeg vidimo svest pesnika. Ne da bi se nekome podsmevao ili odvajao od onoga što si napisao. Ne takva razmišljanja kao što su: „Sad sam na bezbednom. Nisam hteo da budem toliko patetičan. Ironičan sam, pa niko ne može da mi prigovori.“ Ne u tom smislu, već da se ima neka nadsvest, neka autoironija. To mi je možda najvažnije.
U nekim od tvojih pesama kao da društveni problemi prodiru u privatni život tvojih lirskih subjekata. Da li bi mogla reći koji je zapravo odnos društvenog, odnosno opšteg i intimnog?
Stalno se preispitujem o čemu je bitno pisati. Da li je u redu da pišeš o ljubavi, a preti nam ekološka katastrofa? Ili u jeku rata pisati o propaloj ljubavi? A opet, sve te privatne borbe čoveka su isto tako bitne. Svaka individualna borba čini ovaj svet, tako da se i tu previrem u pesmama. Pokušavam da napravim balans. Junak/junakinja moje pesme ne živi u zamišljenom svetu. Živi u svetu koji ja znam kakav je, kakvim ga doživljavam. Ne mogu da pišem o onome što ne poznajem. Ja svoju junakinju, odnosno junaka ubacujem u svet koji znam. Ne želim da živi odvojeno od te realnosti.
Najavila si skoro objavljivanje nove zbirke. Da li bi mogla da je predstaviš?
Ne bih. (smeh) Biće dosta preispitivanja psiholoških stvari, bavljenja osećanjima poput tuge, o kojima se ne govori previše u društvu. Pominju se u poeziji, ali na neki nedovoljno preispitan ili previše hermetičan način, a ja bih se bavila stvarima kao što su porodično nasleđe i kako je ono uticalo da ljudi prožive dalje svoj život. Ja preispitujem iste ideje iz zbirke u zbirku, samo ih produbljujem. Ne može da se na takve stvari odgovori pomoću samo jedne ili dve zbirke. U jednoj pesmi iz zbirke Ljubavna pisma Guglu napisala sam: „Ostaje samo da se nadamo da naša deca neće celoga života morati da se oporavljaju od sopstvenog detinjstva.“ Zanimaju me upravo te stvari, kako tvoje detinjstvo i porodica utiču da doživljavaš kasnije svet.
Ovaj tekst je kreiran u sklopu projekta “Snaga pozitivne priče”, koji realizuje eTrafika.net a podržavaju USAID i IOM. Autor ovog teksta je odgovoran za njegov sadržaj i stavovi koji su u njemu izneseni ne odražavaju stavove USAID i IOM.