Sa 16 godina stigao je u redove tadašnjeg prvaka Evrope Partizana, gdje sticajem okolnosti (rat, sankcije) nije uspio da ostavi veći trag. Šest godina kasnije sa Kinderom osvaja Evroligu, a naredne godine se otisnuo preko Atlantika gdje je u NBA ligi obukao dres Minesote, koja ga je birala kao 17. pika na draftu. U najvećem košarkaškom cirkusu svijeta tokom 11 sezona odigrao je 875 utakmica, bio saigrač Kevinu Garnetu i Timu Dankanu, osvojio titulu 2005. godine… O svojim počecima, karijeri u Evropi i “preko bare”, te temama iz današnje klupske i reprezentativne košarke, govorio je Radoslav Nesterović.
Piše: Slobodan Manojlović
Popularni Rašo rođen je u radničkoj porodici u ljubljanskom naselju Fužine. Ovaj dio Ljubljane zbog svojih visokih zgrada mnogo podsjeća na Blokove na Novom Beogradu, a nastao je kao rezultat velikog priliva radne snage iz drugih jugoslovenskih republika tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog vijeka. Mnoga djeca iz niže srednje klase su se okretala sportu. Tako je i Rašo kao dijete počeo sa košarkom, koju u prvim danima nije ozbiljno shvatao.
“Krenuo sam da igram u školi sa osam godina. Slovan je došao da regrutuje decu, bio sam viši od ostalih i odmah su me primetili. To je bilo ono dečije, malo treniraš, malo ne treniraš. Sa 12 se može reči da sam sve to počeo malo ozbiljnije da shvatam. Trenirao sam četiri pet puta nedeljno, plus utakmice”, kaže Nesterović.
Ozbiljni treninzi i odricanja su davali rezultat, pa je plavokosi Ljubljančanin pozvan da se pridruži Partizanu.
“Bio sam na nekom turniru sa Slovanom u maju 1992. godine. To je bilo baš u periodu kada je onaj fudbalski tim Jugoslavije trebao da igra na Evropskom prvenstvu koje je osvojila Danska, koja je otišla na šampionat umesto njih zbog sankcija. Tu su me videli ti ljudi Partizana i ostali smo u kontaktu. Kako sam na leto bio u Srbiji, odradio sam par treninga u Partizanu, dogovorio se i prešao kod njih. Tu su postavljeni temelji moje karijere i tada sam shvatio da ću se u životu baviti košarkom. Klub koji je tada bio prvak Evrope, kroz kojih ne možeš da nabrojiš kakvih je ekstra imena prošlo i igralo. Tamo sam shvatio šta je potrebno, kako se radi i postaje igrač. Bila su to i teška vremena. Rat i sankcije, nije se moglo igrati u Evropi. Bilo nas je puno talentovanih igrača – Predrag Drobnjak, Aleksandar Čubrilo, u Zvezdi je bio Peđa (Predrag) Stojaković. Jako dobra generacija, ali bili smo igrački zarobljeni. Nismo mogli da putujemo pa smo igrali samo po Srbiji”, rekao je Nesterović.
Teška situacija u Jugoslaviji uslovila je da u Partizanu ostane samo jednu godinu. Iduća stanica bila je Grčka. Tamo se kratko zadržao u PAOK-u, s obzirom na to da je došlo do problema sa dokumentima. Nakon nekoliko odličnih sezona, 1997. godine stigao je poziv u Kinder iz Bolonje, gdje su već igrali prekaljeni asovi evropske košarke poput Predraga Danilovića, Zorana Savića i Antoana Rigodoa. Prve sezone je osvojeno prvenstvo Italije, da bi naredne godine ekipa došla i do pehara Evrolige.
“Mislim da je nakon Partizana Kinder klub gde sam se najlepše proveo u Evropi. Osvojili smo zaista puno, atmosfera i sve ostalo je bilo odlično. Potrefi ti se nekada takva situacija da sve funkcioniše. Adaptacija je bila laka uz Danilovića i Savića. Da bi se afirmisao nekada je potrebnija pomoć saigrača nego trenera”, smatra Nesterović.
Sa 23 godine je osvojio sve što se moglo osvojiti u Evropi pa je logičan potez bio odlazak u NBA ligu kako bi se oprobao u borbi pod obručima sa najboljim centrima svijeta. Prva stanica u NBA ligi je bila Minesota koja ga je na draftu 1998. godine birala kao 17. pik. Period adaptacije za mladog centra iz Evrope nije bio lak.
“Tada se još nije toliko znalo za nas, bili su tu do tada neki igrači poput Vlade Divca, Tonija Kukoča, Arvidasa Sabonisa i Šarunasa Marčuljonisa koji su se dokazali, ali nije bilo to ni blizu kao danas. Dosta nepoverenja, misle da si pao s Marsa, da oni treba od početka da te uče da hodaš. Posle su tokom godina igrači kao što su Pau Gasol, Peđa Stojaković, Toni Parker i Dirk Novicki pokazali da se i u drugim krajevima sveta igra dobra košarka”, kaže Rašo.
U Minesoti je dijelio svlačionicu sa Garnetom, za kojeg smatra da je utabao stazu kojom će ići neki igrači koji danas dominiraju ligom.
“Ljudi poput njega su velike zvezde, nismo imali neka druženja van terena, to su uglavnom trening i utakmice. Kao igrač je fenomenalan, izabran u Kuću slavnih, bio je najkorisniji igrač sezone (MVP). Talenat neviđen, sa 211 centimetara igrao je kao bek. Moderan igrač kao što je danas Kevin Durent i neki drugi igrači. Mislim da je on preteča njih. Visok, brz, umeo da šutne, igrao odličnu odbranu”, ne krije impresije nekadašnjim klupskim kolegom Nesterović.
Najbolja sezona u Minesoti bila mu je 2002-2003, kada je kao startni centar tima iz Mineapolisa prosječno bilježio 11,2 poena i 6,6 skokova. Dobio je bogatu ponudu da produži ugovor, ali on je odlučio da se preseli u Teksas i napadne titulu. Izbor je bio San Antonio, a titula je došla 2005. godine. Tim koji sa klupe već više od dvije decenije predvodi Greg Popović po mnogim stvarima se razlikuje od ostatka lige.
“Pa jeste, to je bila dosta drukčija atmosfera za razliku od Minesote gde su bili dosta konzervativni. Nisu imali puno iskustva sa internacionalnim igračima dok je ovde bila skroz druga priča. Popović je radio sa Evropljanima od Žarka Paspalja pa nadalje, prepoznao je talenat Tima Dankana, za kojeg se takođe može reći da je stranac tamo obzirom da je sa Djevičanskih ostrva koja jesu pod SAD, ali nije to taj osećaj. Imao je Tonija Parkera, Emanuela Đinobilija, Šon Marksa, dosta internacionalna ekipa. Bilo je uživanje igrati. Ajde što su igrači bili odlični nego su i ljudi iz organizacije bili fenomenalni svi do jednog. Sistem rada je bio odličan, iskusna ekipa sa puno dobrih igrača, nije bilo iskakanja iz sistema, svi su brzo kapirali i prihvatili svoje uloge. Nije bilo puno priče, zna se ko je šef, ko vodi. Ne možeš da imaš ekipu gde svako sve radi. Sve je podređeno uspehu ekipe. Nekada je igrač utakmice bio Dankan sa recimo deset poena i 12 skokova, ali je uradio nebrojene stvari kojih nema u statistici. To je suština tog uspeha”, objašnjava vjerovatno najbolji slovenački centar svih vremena.
Iz San Antonia je otišao 2006. godine u Toronto za koji je igrao u dva navrata, a između toga igrao je i za Indijanu. U 11 godina dugoj NBA karijeri ukupno je zabilježio 5.519 poena (6,8 po meču), 4.143 skoka (5,1) i 934 blokade (1,2). Uslijedio je povratak u Evropu gdje je jednu godinu odigrao za grčki Olimpijakos nakon čega se povukao u ljeto 2011. godine.
NBA košarka je danas neka druga igra u odnosu na onu kada je on igrao. Šut za tri poena se eksploatiše do maksimuma, onaj sa poludistance je gotovo izumro. Sve ekipe u ligi postižu više od sto poena po meču. Klasičnih centara gotovo više da i nema.
“To je lepa košarka za gledanje na veliki broj poena, odbrana se gotovo i ne igra i niko se zbog toga preterano ne sikira. To prodaje ulaznice i TV prava, radi marketing. Doveli su to do savršenstva. Mislim ipak da god hoće da osvoji titulu moraće da igra odbranu. U plej-ofu će se tome prepoznati favoriti”, mišljenje je Nesterovića.
Ove sezone na američkim parketima veliku pažnju privlači slovenački reprezentativac Luka Dončić koji igra odlično u dresu Dalasa i glavni je favorit za novajliju (rukija) godine. Još od vremena kada je svoju karijeru počinjao Lebron Džejms jedan tinejdžer nije ostavio takav utisak na američku publiku.
“Samo da Luka ostane zdrav i ne bude problema sa povredama, ostalo će sve doći. Odigrao je Evropsko prvenstvo sa Slovenijom (osvojio zlato), bio MVP u prvenstvu Španije i Evroligi gde je Real Madrid osvojio titule. Real je nešto najbliže što postoji NBA ligi tako da su mu se lepo poklopile neke stvari pre odlaska tamo. Nema mnogo ljudi tu priliku, on je dobio i iskoristio. Sama njegova zrelost, ponašanje i igra oduševljavaju. Za tri četiri meseca postati lider Dalasa – to je fascinantno”, kaže Nesterović koji od 2014. godine obavlja funkciju generalnog sekretara Košarkaškog saveza Slovenije, koji u Dončiću vidi vođu generacije koja će narednu deceniju nositi igru “zmajčeka”.
Nakon velikog iznenađenja na Evropskom prvenstvu 2017. godine kada su Slovenci osvojili zlato u kvalifikacijama za Svjetsko prvenstvo doživljen je neuspjeh pa ove godine neće igrati u Kini gdje se održava najveća svjetska smotra košarke. Kalendar FIBA kvalifikacija u kojima većinu mečeva nisu mogli da igraju košarkaši iz NBA i Evrolige naišao je na osude mnogih.
“To nema smisla. Govoriti o nekom napretku košarke i popularizaciji mislim da nema nikakvog smisla. Timovi koje su oni hteli da poguraju da postanu bolji nisu to postali nego su neki drugi postali lošiji zbog nedostatka igrača iz NBA i Evrolige. Na kraju tu ispada slabo se radi, slabi treneri i svašta nešto. Teško je malim reprezentacijama poput Slovenije odigrati na svom nivou kada nam nedostaju tri četiri glavna igrača. Nema kao nekada taj bazen i kapacitet od 300 do 400 igrača koji su igrali Evroligu, Evrokup ili vrlo jako domaće prvenstvo. Sve se svodi na 15 vrlo dobrih igrača koji su kada su zajedno dobri, nekada i fenomenalni. Nedostaje jedan ili dva, kvalitet pada drastično”, kazao je Nesterović.
Jedina ekipa iz regiona koja bi trebalo da zaigra na Svjetskom prvenstvu je Srbija koja je aktuelni evropski, svjetski i olimpijski vicešampion.
“Srbija je uvek među favoritima za medalje, sigurno je to i sada. Pored Amerikanaca kao favoriti se ističu Srbija, Španija, Litvanija, Francuska, Argentina i Grčka”, rekao je za kraj razgovora Nesterović.