„Celi sam život proveo sam u sobi. Moram izaći i raditi, da bih zaboravio na sebe. Želim biti izvan kontrole. Ako prestanem slikati, ubiću nekoga. Kada slikam prestanem razmišljati i osećam da sam deo svega što je vani i iznutra.“ (citat iz filma)
Piše: Vedran Grahovac
Malo je slikara koji su toliko vredno radili, bili posvećeni umetnosti i do kraja verovali u svoje ideje, uprkos činjenici da nisu bili baš toliko uspešni. Još je manje onih koji su bili više nego produktivni i talentovani, a da tu produktivnost i talenat, za svog života, nisu materijalizovali u smislu finansija, priznanja ili slave. U takve svakako, spada i Vincent van Gogh, po mnogima jedan od najvećih umetnika i slikara u istoriji čovečanstva. Čovek koji za vreme svog života nije prodao nijednu sliku, a samo nekoliko godina nakon smrti, njegova dela dostizala su cene od nekoliko desetina miliona dolara.
Upravo o ovom slikaru reditelj Julian Schnabel, dobitnik Zlatnog globusa za film „Ronilačko zvono i leptir“, prošle godine režirao je film „Na kapiji večnosti“. Schnabel, koji je zapravo i poznat po biografskim filmovima u kojima se uglavnom bavi umetnicima ili govori o umetnosti, i ovoga puta ostao je dosledan sebi, u smislu da na platno stavi jednu poznatu biografiju, koja je pritom već nekoliko puta ekranizovana.
Iako počinje u Parizu, vrlo brzo radnja ovog filma seli se na jug Francuske u jedno malo mesto koje se zove Arl. Upravo tu Vincent je došao tražeći inspiraciju, u nameri da radi i stvara. Baš u Arlu stvoriće neka od svojih najpoznatijih dela, jedno vreme drugovati sa kolegom Polom Gogenom, ali i boriti se sa mnogim duševnim teškoćama koje je imao. Iako biografski film, temeljen na stvarnim događajima, „Na kapiji večnosti“ ne prikazuje celokupan život ovog velikog slikara, nego samo jedan njegov deo, fokusirajući se na Vinsentov boravak u Arlu, kao i duševnim bolnicama posle.
Stavljajući Van Goghov život na platno, Schnabel nam zapravo priča možda i jednu od najtragičnijih sudbina nekog umetnika ikada. Umetnika koji je to bio celim svojim bićem i kome je stvaranje bilo važnije od svega. Takođe, priča je ovo o jednoj neverovatnoj snazi volje, posvećenosti, i veri pre svega u samoga sebe. Prikazujući nam čoveka velikih psihičkih problema, a koji su manifestovani kroz razne vizije, glavobolje i ljutnje, reditelj ovog filma uspešno nam dočarava i onu drugu, tamnu stranu ovog velikog slikara. Čoveka, kome je slikanje bilo jedna vrsta leka i beg od užasne stvarnosti koja ga je gušila. Slikajući na platnu, jedino tada on je prestajao razmišljati, i na neki način postajao slobodan. Koliko je slikarstvo bilo delotvorno po njega, pokazuje i misao koju izgovara u filmu, kada kaže da bi počeo ubijati ako bi prestao slikati.
Reditelj Schnabel nudi nam prikaz umetnika koji se opijao apsentom, živeo na ivici siromaštva, ali nijednog trenutka nije posustajao. Naprotiv, radio je sve više, neobazirući se na to što se njegove slike nisu prodavale, i što su ih mnogi doživljavali kao ružne. Boreći se sa duševnim bolovima koje je imao konstantno, a koji su bili sastavni deo njegovog života, Vincent van Gogh svakodnevno je prolazio kroz jedan pravi mali pakao, ali i pored toga uspevao da slika i dalje. Isto tako, videćemo njegov ne baš sjajan odnos sa meštanima Arla, od kojih su ga neki čak i optuživali da je napadao decu.
Ne želeći da se bavi celokupnim životom Van Gogha, nego da akcenat stavi na njegovo stvaralaštvo i borbe koje je vodio pre svega sa samim sobom, Schnabel uspeva da stvori jednu vrlo intimnu, biografsku priču, u kome je sjajni Willem Dafoe kao Van Gogh, u skoro svakom kadru filma. Stavljajući fokus upravo na njega, Schnabel se odlučuje na jedan vrlo specifičan rad kamere, gde se često snima iz ruke, a kamera je tik uz Defoa. Neretko, priču pratimo i iz perspektive samog Vincenta, odnosno njegovih očiju, dok je deo slike često zamagljen. Upravo na ovaj način, vrlo uspešno, reditelj pokušava da prenese stanje straha i anksioznosti, koje je Van Gogh imao često. Ono što takođe doprinosi kvalitetu ovog filma jeste i sjajna fotografija u vidu prelepih kadrova i pejzaža Arla, a koji se smenjuju skoro sve vreme filma. I upravo kroz taj kontrast lepota prirode u kojima je Van Gogh istinski uživao i koja ga je okruživala, i teških duševnih stanja, koje nam reditelj dočarava često neprijatnim zvukom tokom samog filma, sastoji se sva tragedija života ovog velikog genija. Čoveka koji je voleo prirodu, divio joj se i verovao u nju, ali u istoj zbog svojih čestih problema, nije mogao uživati koliko je zaista i želeo. Reditelj ovog filma dotiče se i odnosa Van Gogha i njegovog brata Tea, trgovca slikama, koji je slavnog slikara nesebično pomagao i izdržavao za vreme Van Goghovog boravka u Arlu. U tom smislu, za ovaj film možemo reći da je i priča o jednom iskrenom, bratskom i pre svega prijateljskom odnosu, lišenom svake vrste interesa, koji bez obzira na sve ono kroz šta prolazi, opstaje konstantno.
Pored sjajne muzike koja je prisutna skoro sve vreme, ono što ovaj film možda i najviše čini takvim kakav jeste, zapravo je odlična rola Willem Dafoe u ulozi Van Gogha. Dafoe svojom sjajnom glumom i maestralnom mimikom uspeva da nam približi lik genija, koji je i pored svih patnji sa kojima se suočavao, imao jednu neverovatno volju i žudnju za životom. Za ulogu Van Gogha nagrađen je na festivalu u Veneciji, a za istu osvaja i nominaciju za Zlatni globus, ali i nominaciju za Oskara, u kategoriji najbolje muške glavne uloge.
Za razliku od većine biografskih filmova koji su bili u trci za Oskara 2018. godine, o ovom filmu, čini se, i pored nominacije za Oskara i nagrade u Veneciji, i nije se baš puno govorilo i pisalo. I pored toga, nekako nenametljivo, ovaj film ipak uspeva dođe do publike i pokupi simpatije iste. Na kraju, može se reći da je reditelj Schnabel uspeo da snimi jednu iskrenu, vizuelno lepu, ali na trenutke i mučnu dramu za gledanje, u kojoj verno prenosi na platno portret jednog tragičnog umetnika, kakav je Van Gogh definitivno bio.