Jugoslav Petrović (Straight jackin) za eTrafiku: Nacionalizam je za sirotinju

Od 2015. godine dolazim jednom godišnje u Srbiju i na ove prostore. Obično to bude mesec dana, prošle godine je bilo i duže jer smo imali turneju koja je trajala tri meseca, zbog 25 godina od osnivanja benda. Ako Bog da, trebalo bi da ove godine dođem krajem avgusta pa da u septembru i oktobru prosviramo. Od 2008. godine imamo album koji nije smiksan do kraja, nadam se da ćemo sada uspeti da ga izbacimo. Postoji nekoliko pesama na YouTube, ali neke ljudi nikada nisu čuli.

Piše: Slobodan Manojlović, foto: printskrin

Rekao je ovo na početku razgovora za eTrafiku Jugoslav Petrović, vokal i lider srpskog repkor benda Straight Jackin. Ovaj Beograđanin u posljednjoj deceniji mnogo više vremena provodi u Rusiji, gdje je tokom devedesetih godina prošlog vijeka studirao režiju. Upravo u Sankt Peterburgu je sa ruskim muzičarima daleke 1994. godine i osnovao bend koji će njegovim povratkom u Srbiju tri godine nakon toga zauzeti važnu ulogu na andergraund sceni tadašnje Jugoslavije i regiona. Posljednjih godina stalno boravište Petrovića je grad koji se smatra kulturnom prijestolnicom Rusije.

“U Rusiji sam od 1993. godine, s tim da sam malo ovde u Sankt Peterburgu, a malo u Srbiji. Posljednjih osam godina sam sve vreme ovde. Za sada ne znam da li ću se vraćati u Srbiju za stalno, ali nikad ne reci nikad. Ovde se bavim režijom, snimao sam dosta serija i TV filmova. Sada žena i ja imamo svoje pozorište Nojeva barka, koje guramo koliko možemo. Što se tiče muzičke scene, ovde ima svega i svačega. Dosta se danas sluša rep, on je sada mejnstrim. Uglavnom scena funkcioniše”, kazao je Jugoslav.

Gdje vidite sebe i bend u budućnosti?

S obzirom da je život takav kakav jeste, nadam se da ćemo i dalje svirati jednom godišnje tih mesec dana na prostoru bivše Jugoslavije. Što se tiče novih pesama i albuma nikada se ne zna, ne mogu ništa da kažem sigurno.

Bend je nastao sumornih 90-ih godina prošlog vijeka u Rusiji, da bi u izmijenjenom sastavu nastavio sa radom kada ste se vratili u Srbiju. Opišite mi tadašnju situaciju u dvije zemlje, koliko je ona uprkos teškom tranzicionom periodu i svemu što ga je pratilo plodno tle za nekoga ko se bavi ovom vrstom muzike?

U Rusiji je tada bilo isto kao u Srbiji. Tranzicija, nemaština, glad i kriminal. Doduše, kada si mlad, to sve manje osetiš, jer se družiš i zezaš. Verovatno sve te stvari i probleme osete roditelji. Ovde sam taj prvi album snimio sa Rusima. Kada sam se vratio u Beograd posle nekoliko godina pojavili su se novi muzičari. Gostovao sam kod Džankića u emisiji “Geto”, kada mi je prišao lik koga su zvali Adam. Radio je tu kao tonac. Rekao mi je da svira bubnjeve, upoznao me sa Đorom, gitaristom. Prve probe smo imali kod pevača Dece loših muzičara (DLM) Silje u atomskom skloništu na Miljakovcu. Tada su tu dolazili Rambo Amadeus i Koja iz Discipline kičme, koji se tad vratio iz Londona. Posle nas je pokojni Toma Rakijaš upoznao s Đoletom basistom, koji je nezamenljiv, i jedino se on nikad nije menjao, 22 godine je  u bendu. Bubnjari su nam se često menjali, poslednjih godina svira Uške. Bilo je raznih promena, trenutno smo “četvorka”.

Pjesma “Malo sreće” iz početnog perioda govori o smrti siromašnog momka koji se u nedostatku sredstava za život okreće kriminalu i gine. Koliko je to tada bila česta pojava i da li su i danas takve stvari česte?

Tu pesmu, Slobodown, Beograd i Straight Gangsterism sam napisao kada sam imao 14 ili 15 godina. Bila je to tada česta pojava, danas nema tog banditizma, bar ne na taj način. U Rusiji je danas ista situacija, sada je to više stvar države, FSO-a (Federalna služba bezbjednosti) i sličnih službi. Kriminala je svakako manje, tada je svakodnevno bilo nekoliko leševa u gepecima. U Srbiji ga je bilo u manjoj meri, ali pucalo se i kod nas.

Tih godina su se na sceni pojavili i mnogi bendovi, kao što su Eyesburn i Sunshine. Koliko je tada bilo zdravo andergraund okruženje i možete li da ga uporedite sa ovim danas?

Metropolis records su tada okupili bendove kao što su Eyesburn, Sunshine, Bjesovi, Block out, Ramba Amadeusa, Obojeni program, DLM, Goblini, KKN, Veliki prezir, mi i još mnogo drugih. Svi koji su nešto značili bez obzira na vrstu muzike su bili u toj kući. Sigurno da jeste bilo zdravo okruženje. Bilo je mnogo bendova iz tog perioda, koji su napravili velike karijere.

Prethodnih godina svirali ste na Sha festu u Prijedoru i OK festu na Tjentištu. Kakve utiske nosite sa ovih festivala, možemo li vas ovog ljeta očekivati negdje u Republici Srpskoj?

Bilo je i na jednom i drugom festivalu odlično. Nije fazon da samo dođem, odsviram i odem. Volim da vidim neke prijateljske bendove koje dugo nisam sreo, popričam sa fanovima koji nas vole, obiđem jezero, reku ili šumu koja tu postoji. Nadam se da ćemo opet u Bosnu, idemo ako nas pozovu. Nama je uvek standardan nastup u Banjaluci, tako da ako sve to bude na jesen, tamo idemo svakako.

Koji je put po vašem mišljenju najbolji za zemlje bivše Jugoslavije, gdje nas vidite u budućnosti?

Šta da kažem za zemlje bivše Jugoslavije, ne znam da li sam više Jugosloven ili Srbin. Rođen sam u Jugoslaviji, gde sam imao srećno detinjstvo. Od ‘93. sam i u Rusiji, tako da sam odavno više Srbin sa Vasiljevskog ostrva u Sankt Peterburgu. Voleo sam Jugoslaviju, na kraju krajeva i zovem se Jugoslav, ali nisam nostalgičar, jer ne može se živeti od prošlosti, a ne možeš ni da živiš u budućnosti. Možeš samo da živiš današnji dan. Naravno da mi je super, nemam nikakvih problema, svuda mogu da odem, svuda ima ljudi koji vole Straight jackin, svuda se dobro provedem. Šteta je što se sve desilo kako jeste. Tu je u pravu Rambo Amadeus. Taj nacionalizam, to je sve za sirotinju. Što za sirotinju materijalno, to i duhovno. Verovatno je sada nemoguće da se sve to spoji u starom obliku. Mislim da svi treba da se družimo jer je to jedno govorno područje koliko god neko smišljao neki novi jezik. Nadam se da ćemo se opet zbližavati.