„Svaki dobronamjeran razgovor o prošlosti je dobar i oslobađajući. Nemoguće je razumjeti sadašnjost, ako ne poznajemo prošlost, a o budućnosti je onda besmisleno i razgovarati. Tek kada počistimo živote i izliječimo rane, možemo krenuti dalje. Zatrpavanjem i negiranjem traume ostajemo u vrtlogu, u viru koji vuče na dno.“
Piše: Goran Dakić; Ustupljena fotografija
Rekla je ovo za eTrafiku glumica Narodnog pozorišta Republike Srpske Ljiljana Čekić povodom premijere dokumentarne drame „K'o kamen — Velenka Brstinova i kćer joj Dragana”, Dragane Mandrape, koja je prije nekoliko dana izvedena na maloj sceni NPRS.
Zašto ste se odlučili na izvođenje pomenute monodrame?
Zato što sam dobila dobar tekst. Malo je dobrih tekstova. Teško se može napraviti dobra predstava od slabog teksta, odnosno od teksta koji nema dobru priču. Dragana Mandrapa, iako nije dramski pisac, napisala je izuzetno dobar tekst koji se sastoji iz dvije priče. Prva priča je nastala tako što je snimala svoju majku Velenku i bilježila to svjedočenje. Druga priča je njena lična, priča koju je nosila u sebi. Tamo gdje je zastala Velenka nastavila je Dragana.
Velenka danas ima 87 godina, a Dragana je žena moje životne dobi i sličnog odrastanja. Velenkina porodica je postradala tokom rata kao i porodica mog oca. Iako su životi Velenke i mog oca bili drugačiji, u te živote su stigli obilježeni sličnim teretom prošlosti. Bili su ratna siročad. U tekstu nema laži. Ispisan je životnom mukom, kao i svaki život, sa poetičnim epizodama koje govore o rijetkim trenucima radosti i humanosti.
Da li je srpsko stradanje na adekvatan način predstavljeno na pozorišnim daskama Srpske?
Koliko je meni poznato nije. Zanimljivo je da sam u Federaciji BiH gledala predstavu sa tom tematikom.
Kako komentarišete nedavni slučaj prilikom gostovanja SARTR-a na “Teatar festu” i prašine koja se zbog toga podigla?
Moj otac je govorio: „Sve je politika“.
Da li će pozorišta u Srpskoj uskoro trpjeti zbog sve većeg angažmana domaćih glumaca na filmu i u serijama?
Ako pozorišta budu trpjela, moraće se pronaći rješenje. U beogradskim pozorištima u značajnom broju predstava rade se duple podjele, što znači da dva glumca igraju istu ulogu. To je uobičajena praksa i u drugim zemljama. Kod nas sve stiže sa malim kašnjenjem. I loše, ali na sreću i dobre stvari. Pozorište ne smije da stoji zbog jednog ili nekoliko ljudi. Posljednjih godina izgubila se praksa tzv. uskakanja. Nekad je to bilo uobičajeno. Sada se pomalo vraća. Bilo je normalno da glumac za jedan dan „uskoči“ u neku ulogu. Sada je to drugačije. Brže se živi, a sporije se radi. Mada, kvalitetnije.
Da li ste zadovoljni svojim „statusom“ u pozorišnom i naučnom životu?
Ne. I znam da se to neće promijeniti. Ni „status“ ni moj doživljaj „statusa“.
S obzirom na to da u Srpskoj pozorišna kritika gotovo i ne postoji, možda ne postoji i bukvalno, da li to olakšava pozorištima posao?
Ne. Kada ne postoji kritički stav o bilo čemu, kvalitet se veoma često urušava. Dobra i objektivna kritika je neophodna za održavanje kvaliteta. U svemu. Ne samo u pozorištu.
Da li ste zadovoljni repertoarskom politikom Narodnog pozorišta Republike Srpske? Šta bi na repertoaru ove kuće, po vašem mišljenju, moralo da se nađe?
Ne bi bilo u redu da javno govorim primjedbe o radu moje kuće. Ono što imam da kažem ja to kažem onima koji su odgovorni za pravljenje repertoara. Da li me čuju ili poslušaju to je već druga stvar (smijeh). Na svaki proces, pa samim tim i na stvaranje repertoara, utiče niz faktora. Samo onaj ko ga kreira zna na kakve sve probleme nailazi. A zna se da svaki problem izgleda drugačije u zavisnosti ko se sa njim suočava.
Igrali ste u dvije „Hasanaginice“, u onoj Narodnog pozorišta Srpske i u Pozorištu „Semberija“ u Bijeljini. Kakvo je bilo to “dvogubo” iskustvo?
Različito. Iako je isti tekst, estetika i senzibilitet reditelja i glumačke ekipe su značajno drugačije. Igrala sam različite uloge, pa mi je ponovni rad na istom tekstu bio zanimljiv, mada lakši jer sam dobro poznavala tekst.