Arhitekta i grafički dizajner. Kontrolor logoa. Jedan od Njuzovaca. Deseti u Evropi u masters plivanju. Slučajni provokator i kritičar, namjerni vizuelni hroničar.
Piše: Vanja Stokić
Miroslav Vujović Graforidža je u svijet dizajna ušao sasvim slučajno – odlaskom u štampariju kako bi podigao naručene bedževe. Sa Njuz.net ekipom vodi poznati satirični sajt, te priprema scenario za emisiju “24 minuta sa Zoranom Kesićem”. Posjeduje dvije diplome, sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i Visoke sportske škole. Poznat je po svojim logoima i radovima za koja je osvajao nagrade Red Dot, Graphis, A’ Design Award…
Nedavno je u beogradskom Krokodilu otvorena tvoja izložba Provokart, koja je prodajnog karaktera. Kako ljudi mogu doći do svog primjerka, s obzirom na to da nije u pitanu princip „plati i nosi“?
Bedževa i šolja ima dovoljno da ih svako može kupiti na licu mesta u Krokodilovom centru u Beogradu. Za majice i postere potrebno je kontaktirati me privatno. Razmišljam da napravim i sajt sa svojim dizajnerskim rešenjima jer mi je ova izložba pokazala da postoji fino interesovanje za moje radove. Naravno, sama prodaja mi nije toliko bitna, koliko promocija mog rada, kao što je to slučaj i sa ovom izložbom.
Kad ćeš da prestaneš da provociraš svojim radovima i zašto nikad?
Ja zapravo nisam ni svestan da moji radovi provociraju bilo koga. Oni su samo grafička reakcija na neki događaj, nečiji postupak ili izjavu. Srećom, svakom od nas dato je pravo da se vređa, tako da ko smatra da ga neki moj rad provocira ili vređa može slobodno da iskoristiti to pravo.
https://www.instagram.com/p/Bo95P7ggA-0/
Često ni nemam nameru da kroz svoje radove kritikujem bilo šta ili bilo koga, već samo da zabeležim neki bitan događaj. Takav je slučaj sa posterima na temu terorizma – Munich 1972, na kojem je prikazano 5 rupa od metaka u formi olimpijskih krugova ili Paris 2015, na kojem je Ajfelova kula predstavljena u obliku dva spojena kalašnjikova, što asocira na teroristički napad. Ako već nekakva poruka treba da se tumači kroz te radove, ona je isključivo antiratna i antiteroristička.
Dio si Njuza i emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, ali i samostalno kritikuješ sve što stigneš. Donosi li ti to probleme u smislu da te izbjegavaju klijenti koji su bliski vlasti? Jesu li tvoji radovi nekada proglašavani nepoželjnim?
Moji klijenti su uglavnom ljudi koji imaju privatne biznise i kojima je potreban vizuelni identitet ili neka dizajnerska usluga, znači sirotinja uglavnom, da se malo našalim. Mislim da me klijenti bliski vlasti izbegavaju u širokom luku, a iskreno, i ja njih.
Radovi mi nisu proglašavani nepoželjnim jer, osim na društvenim mrežama, retko gde su objavljivani, uglavnom po nekim portalima. Imao sam ideju da ih objavljuje neki od nedeljnika, ali, nažalost, nijedan od njih nije pokazao interesovanje za tim.
https://www.instagram.com/p/BnjOLqhgPt9/
Zoran Kesić krade skoro svu slavu ekipi koja radi na emisiji. Šta ti bi da ga zoveš i na otvaranje rođene izložbe?
Zoran Kesić je magnet, tačnije frižider na koji se lepe magneti, u ovom slučaju posetioci izložbe koji su bili na njenom otvaranju. On je ipak daleko popularniji od mene i zato sam iskoristio mogućnost “pomoć prijatelja”, pozvao ga i on se odazvao bez pitanja. Na stranu to što smo kolege, ipak je on pre svega veliki čovek, bez trunke sujete i kada god može, izlazi u susret svakom ko mu to zatraži. Upravo sam dobio ideju da ga vodim na svaku moju sledeću izložbu.
Imao si seriju plakata o paraolimpijcima. Jesu li oni nastali za potrebe neke kampanje, događaja ili ti se jednostavno igralo sa tom temom?
Kao i većina mojih radova, i taj serijal je nastao spontano, dok sam razmišljao kako da grafički predstavim neki događaj, u ovom slučaju Paraolimpijadu u Riju. Razmišljao sam kako da prikažem misiju tih sjajnih paraolimpijaca koji, ne samo da nisu izgubili želju za životom zbog svojih fizičkih nedostataka, već punom snagom pomeraju granice ljudskih mogućnosti. Prvo što mi je palo na pamet jeste da redizajniram čuvenu statuu Isusa Hrista iznad Rija, poznatu kao Redeemer. Na jednom posteru sam ga napravio bez jedne ruke, na drugom u invalidskim kolicima, a potom se serijal razvio u predstavljanje nacionalnih paraolimpijskih timova Švajcarske, Izraela, Kine, i dr. koristeći simbole njihovih zemalja. Cilj je bio da prikažem način na koji bi te zemlje mogle da podrže svoje paraolimpijce, prilagođavajući svoje nacionalne simbole ili, u slučaju Redeemera, kulturne spomenike toj nameni. Kao kruna tog serijala bilo je pismo koje sam dobio od jednog gospodina iz Londona, koji je želeo da jednim od tih postera obraduje svoju unuku koja se kao paraolimpijka takmičila u Riju u trčanju na 100m i skoku u dalj. Njena fotografija kako nasmejana jednom rukom drži moj poster ispunila mi je srce i učinila ponosnim što je moj rad obradovao jednu osobu vrednu divljenja.
Ljudi ti putem sajta Graforidža mogu slati svoje logoe na besplatno ocjenjivanje. Otkud ovaj humanitarni rad?
Bio sam ubeđen da sam taj sajt odavno ugasio, ne zato što sam odustao od ideje da besplatno ocenjujem logoe, već zato što je urađen u prevaziđenom dizajnu. A što se ocenjivanja logoa tiče, najviše volim da se bavim redizajnom, tj. analizom postojećih logoa i predlaganjem usavršenih rešenja. Uostalom, Graforidža i znači grafički ridža (kondukter), tj. onaj koji traži logoe na pregled.
U prijašnjim intervjuima si govorio kako je minimalizam najbolji grafički izraz za dostizanje kvalitetnog vizuelnog identiteta. Koliko je teško danas na Balkanu, u vremenu i prostoru vječite nadžidžanosti, ubijediti klijenta da je nekoliko linija zapravo sve što mu je potrebno?
Sviđa mi se taj izraz nadžidžanost. Pretpostavljam da znači nabudženost. Jako je teško ubediti bilo kojeg klijenta, a pogotovo ako je sa Balkana, da se i sa malo oblika i linija može dobiti rešenje koje govori mnogo. Kod klijenata postoji večiti strah da će minimalizovanim prikazom logoa on biti uskraćen za neku dodatnu vrednosti, jer eto, klijent plaća da dobije što više, a u stvari dešava se baš suprotno, da to više često biva manje po kvalitet samog rešenja.
https://www.instagram.com/p/BmPJdxig0ks/
Postoji li neki tvoj rad na koji si izuzetno ponosan? A neki koji bi najradije sakrio od ljudi?
Najviše sam ponosan na radove u kojima inače najviše i uživam, a to su ideje koje nemaju komercijalnu namenu. To su logoi za moju dušu ili posteri inspirisani političkim događajima u Srbiji i regionu.
Od ostalih stvari, izdvojio bih Tobacco Teeth, rad koji je osvojio 3 prestižne svetske nagrade – Red Dot, A’ Design Award i Graphis. U njemu sam prikazao paklicu cigareta sa likom osobe na čijim ustima se nalazi prorez kroz koji se vide cigarete kako nestaju dok se vade iz paklice – one su ovde predstavljene kao zubi.
Nijedan svoj rad ne bih sakrio ni od koga.
Postoji li neki tvoj rad za kojim žališ što ga klijent nije realizovao?
Da, postoji. Radi se o vizuelnom identitetu Novaka Đokovića. Njegova supruga i on pre nekoliko godina pronašli su moje radove na Internetu i poželeli su da baš ja napravim njegov logo, što sam i učinio i što im se jako dopalo. Sve je bilo dogovoreno preko posrednika koji je koordinisao posao, a ja čak nisam tražio nikakvu konkretnu nadoknadu, već njima prepustio da sami odluče o vrednosti svega toga, što ih je posebno oduševilo i čime sam ih “kupio”.
Krenulo se sa implementacijom logoa, prvo na sajtu. A onda su jednostavno nestali. Nakon nekog vremena čuo sam da su odustali od celog dogovora jer im je neko drugi nametnuo neke svoje ideje i predloge, posle sam saznao i ko. Nažalost, sve je ispalo jako neprofesionalno s njihove strane jer me niko nije ni obavestio da su preko noći promenili mišljenje nakon dugog perioda u kojem smo imali odličnu komunikaciju. Bez obzira na sve, ja i dalje svim srcem navijam za Novaka. Šta ćete, takav sam čovek.
Postoji li na tržištu logo za koji bi rekao da je savršen? Ne smiješ odabrati neki svoj.
Ne postoji. Možda jednog dana smislim jedan takav. (smijeh)
https://www.instagram.com/p/Blgh_iPgILU/
Koliko si daleko od svog sna da se vratiš arhitekturi i spojiš je sa dizajnom logoa?
Trenutno sam predaleko od toga jer mi je fokus usmeren ka Njuzu i 24 minuta, a tek od nedavno, zbog izložbe, počeo sam da razmišljam o tome da malo proširim svest o mom radu kod ljudi van Srbije. Kad nas ukinu na svim poljima, eto prilike da počnem da razmišljam i o svojoj velikoj ljubavi – arhitekturi, a što da ne i o spajanju arhitekture i dizajna.
Radeći u marketing agenciji sam uvidjela da rad sa klijentima donekle ubija umjetnika i njegovu profesiju. Kako odbraniti svoj rad od njih? Je li ti se dešavalo da klijent svojim zahtjevima toliko upropasti tvoj rad, da uopšte ne želiš da se zna da je potekao od tebe?
Dešavalo mi se da, usled stalnih sugestija sa druge strane, krajnje rešenje ispadne nešto čime se ne bih baš ponosio, tako da takve radove ni ne pominjem u svom portfoliju. Međutim, odavno sam prestao da podilazim svakojakim željama klijenata, tako da se može reći kako sam definisao granicu preko koje ne idem.
Odbraniti se od svega toga može se jedino odbijanjem da se povinuje svakoj želji druge strane. Što da ne i po cenu otkaza ako se radi o dizajneru zaposlenom u firmi. Dizajneri treba da budu univerzalni vojnici, što neko reče.
Poznajem odlične dizajnere koji kažu da su zbog klijenata „davno prestali da plaču za svojim radovima“. Smije li se reći klijentu da nije u pravu?
Sme i mora.
https://www.instagram.com/p/BevSbehhtp6/
Primijetila sam da ljudi pomalo zaziru od dizajnera i da ih doživljavaju kao babaroge kojima se ne smije prići. Jesi li imao takvih iskustava?
Moguće je da su takvu sliku izgradili sujetni dizajneri. Lično nisam imao takva iskustva, već baš suprotno, svakodnevno mi stižu mejlovi i poruke sa upitima za uslugu i cenu. Jedino što se 90% njih više nikada ne javi jer je prosečnom balkanskom klijentu sve preko 100 evra za logo ili neku dizajnersku uslugu, mnogo. Ja sebe smatram najjeftinijim dizajnerom na svetu.
https://www.instagram.com/p/BhmTKUfFq63/
Zanimljivo je da treniraš plivanje, čak si bio deseti u Evropi. Šta je novo na tom polju, koji ti je naredni poduhvat?
Moj naredni poduhvat i najveći izazov jeste da skupim pare da u avgustu 2019. odem u Južnu Koreju na Svetsko prvenstvo. Masters plivanje je sport u kojem si prepušten samom sebi, bez obzira što na takmičenjima predstavljaš svoju zemlju i što ostvaruješ dobre rezultate. U svakom slučaju, uživam u plivanju, iako je ono prilično mazohistički sport. Želim da dokažem da godine nisu barijera za uspeh.