„Dugo nisam bila svesna šta se meni dešavalo, bila sam suicidna, depresivna i ležala ceo dan. Izgubila sam i godinu na fakultetu”, za eTrafiku kaže Jovana Jovanović, prisećajući se nasilja koje je doživela od svoje devojke.
Piše: Milica Mihajlović; Foto: Amira Skopljak – Fotobaza.ba
Jovana Jovanović (28) iz Požarevca, preživela je partnersko nasilje kada je imala 20 godina. Te 2017. godine, upisivala je fakultet i započela emotivni odnos sa devojkom koja je u to vreme završavala srednju školu.
„Naš odnos je trajao godinu i po dana. U početku je sve delovalo najnormalnije. Bila sam jako zaljubljena u nju i idealizovala sam je. Nisam imala iskustva sa ozbiljnim vezama. Ona mi je govorila da moja porodica nije dovoljno dobra za mene. Ponašala se pasivno agresivno kada bih izašla na piće sa nekim sa fakulteta”, priseća se Jovana.
Sagovornica kaže da je trpela psihološko nasilje, a da za fizičko „nije bilo vremena”, jer je, kako kaže, bila u pitanju veza na daljinu, na relaciji Kragujevac – Beograd.
„Maltretirala bi me sve dok se ne rasplačem”
Jovana period pre polaska na fakultet, kada je ovaj odnos započeo, ocenjuje kao posebno ranjiv.
„Bila sam u Požarevcu, bila sam dosta izolovana od drugih ljudi, pre nego što sam krenula na studije. Nisam upoznavala kvir ljude. I nisam imala ni kvir prijatelje, ni devojku. To je bio dosta težak period u tom smislu. I mislim da je to baš period kada smo posebno ranjivi za takve odnose”, kaže Jovana Jovanović.
Tokom studija u Kragujevcu, upoznala je nove ljude i imala želju da sa njima odlazi na pivo ili kafu. Jovanina tadašnja devojka to nije želela da prihvati, te je Jovanu dovodila do suza, a zatim se izvinjavala uz izgovor da „nije znala da će takvo ponašanje da je povredi”.
„Ona je znala svaku od osoba sa fakulteta koju sam upoznala. Istražila je svaku od njih. Kao što mi je pričala za porodicu, govorila mi je i za ljude sa fakulteta da su užas, da nisu dovoljno dobri za mene. I ako bih ja htela da odem na piće sa nekom drugaricom i rekla bih joj to, u početku bi uvek bilo sve super. U trenutku kada ja krenem da se spremam, osećam da neka tenzija raste. I da je ona pasivno agresivna”, priča Jovana za eTrafiku.
Kako kaže, dok bi bila na piću sa drugaricom, od svoje devojke bi dobijala mnoštvo poruka.
„U tim porukama mi je pisala kako mi ne treba da komuniciramo, kako treba da prekinemo odnos, pa me onda vređa, ponižava i tako dalje, pa me onda blokira, pa me onda odblokira posle toga. Dakle, sve se to dešava dok sam ja sa drugim ljudima, pa me onda nazove da mi ne znam ni ja šta sve kaže. Kad se vratim u stan, ona bi mene maltretirala dok se ja ne rasplačem i tek onda, kad ona dostigne taj neki pik, počinje da mi se izvinjava i da govori da nije znala da će to da me povredi”, priseća se sagovornica.
Kaže da nije smela da se viđa sa drugim ljudima da ne bi izazvala takvu reakciju.
Najčešće je psihološko nasilje
Psihološko nasilje je najčešći vid nasilja u lezbejskim partnerskim odnosima, prema istraživanju, koje je 2023. godine objavila Organizacija za lezbejska ljudska prava „LABRIS” iz Beograda.
„Ovaj oblik nasilja najčešće se ispoljava kroz vređanje, omalovažavanje, pretnje suicidom, pretnje autovanjem široj okolini ili pretnje fizičkim povređivanjem osobe ili njenih bliskih”, navode iz „LABRIS”-a za eTrafiku.
Prema navodima ove Organizacije: „Za podršku servisima najčešće se obraćaju osobe koje trpe fizičko nasilje u istopolnom partnerstvu ili od strane svojih bivših strejt partnera, kao i osobe koje trpe ekonomsko nasilje ili imaju traumatska iskustva iz prethodnih odnosa, koje opisuju kao toksične i nasilne”.
Pomenuto istraživanje „LABRIS”-a pokazalo je da gotovo 30 odsto žena koje su doživele nasilje u istopolnim vezama nisu preduzele ništa povodom toga. Jedan od razloga je, prema istraživanju, strah od homofobičnih reakcija.
Trpljenje iz straha
„Nisam prijavila nasilje institucijama. Kad bih otišla u policiju da prijavim nasilje i kad bih rekla da me devojka zlostavlja, rekli bi mi da nađem dečka. Nisam želela da prolazim kroz dodatnu torturu”, kaže Jovana Jovanović.
Prema rečima „LABRIS”-a, tema nasilja je i dalje tabu u LGBTQ+ zajednici.
„Postoji strah da će se raširiti informacija, jer je zajednica mala i postoji visok stepen nepoverenja u institucije. Kada se nama obraćaju, često se nalaze u kritičnim situacijama: isterane su iz svog doma, prete im da će biti autovane na poslu ili široj porodici, bivša partnerka ih prati/ucenjuje ili preti. Većini je potrebno da ih neko sasluša, da se više ne osećaju same i izolovane u nasilju koje trpe. Potrebne su im konkretne informacije o pravima i zaštiti koju mogu dobiti od institucija ili drugih organizacija”, navodi „LABRIS”.
Organizacija prepoznaje da „ponekad postoji potreba za hitnim sigurnim smeštajem ili hitnim materijalnim sredstvima”.
„Za sada imamo pravno savetovalište, psihološko savetovalište, SOS telefonsku liniju i umreženost sa drugim organizacijama, koje mogu biti resurs i podrška LGBTQ+ ženama iz unutrašnjosti koje trpe nasilje, ali nam nedostaju sredstva za hitan smeštaj. To je jedan od razloga zašto uskoro pokrećemo kampanju prikupljanja novca za obezbeđivanje hitnog smeštaja, a pokušaćemo i od donatora da dobijemo podršku u tom smislu”, kažu iz „LABRIS”-a.
Formalno prepoznavanje problema
U Srbiji je prisutno uporno odbijanje da se Zakon o istopolnim zajednicama stavi na dnevni red u Narodnoj skupštini. Još u februaru 2021. godine, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog je počelo da radi na pripremi nacrta ovog Zakona, podseća NIN.
Dok se razmatranje Zakona o istopolnim zajednicama u sali Skupštine uporno izbegava, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije i potpredsednica Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke Ana Brnabić, već godinama živi sa svojom partnerkom, sa kojom odgaja i dete. O zalaganju, ili nezalaganju Ane Brnabić za prava LGBTQ+ zajednice, u vreme kada je bila predsednica Vlade Republike Srbije, snimljen je i dokumentarni film.
Osobama u istopolnim zajednicama u Srbiji još uvek nije omogućena podela imovine, nasleđivanje partnera, donošenje odluka u slučaju bolesti, kao i brojna druga prava. Da li im onda pravni okvir Republike Srbije omogućava zaštitu u slučaju nasilja?
„U Srbiji zakoni formalno omogućavaju zaštitu od partnerskog nasilja i LGBTQ+ osobama, jer Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, Krivični zakonik i Zakon o zabrani diskriminacije ne isključuju istopolne partnere iz zaštite. To znači da osobe koje trpe nasilje mogu da prijave nasilje policiji, traže hitne mere zaštite, psihološku i pravnu pomoć. Problem nastaje u praksi, jer sistem često nije dovoljno senzibilisan za iskustva LGBTQ+ osoba”, navodi „LABRIS”.
Organizacija naglašava da „institucije neretko ne prepoznaju nasilje u istopolnim vezama na isti način kao u heteroseksualnim odnosima, pa dolazi do relativizacije, odbijanja prijava ili neadekvatne procene rizika”.
„Poseban problem je što zakoni ne prepoznaju, eksplicitno istopolne zajednice kroz porodično zakonodavstvo, pa to ostavlja prostor za različita tumačenja i dodatnu nesigurnost žrtava. Mnoge LGBTQ+ osobe zbog toga unapred očekuju diskriminaciju, autovanje ili nerazumevanje, i odustaju od prijavljivanja nasilja”, kaže „LABRIS”.
Važna podrška okoline
Društvena stigma prema istopolnim zajednicama, pa samim tim i prema nasilju koje se u njima dešava, osobama koje trpe nasilje još više otežava situaciju u kojoj se nalaze.
„Da takav mentalitet ne postoji, osećali bismo se sigurnije da pričamo sa institucijama. Ako želite da pokrenete neku proceduru, morate da pričate sa nepoznatim ljudima. Tada dodatno sebe izlažete i osećate se nesigurno, jer ne znate da li su oni homofobični”, navodi Jovana Jovanović.
Zbog društvene stigme i nedostatka institucionalne podrške, podrška okoline dodatno dobija na važnosti.
„Bila sam autovana roditeljima, uvek su se nadali da sam možda strejt i da će se to u nekom trenutku promeniti ili šta god. Nismo mnogo pričali o tom odnosu, ali sam se vremenom osećala sigurnije sa njima nego što sam se osećala sa njom. Moj osećaj i moje telo, način na koji sam reagovala u njenom prisustvu, i u njihovom prisustvu – tu je postojala ogromna razlika. Iako je ona bila osoba koja me prihvata kao lezbejku, a oni me ne prihvataju u tom smislu, oni prihvataju mnoge druge stvari u vezi sa mnom. I nisu takvi prema meni – ne ponižavaju me, ne vređaju me i slično”, priseća se Jovana i dodaje da je njena tadašanja devojka značajno uticala na njen odnos sa roditeljima.
„Nisam imala podršku u smislu da mogu sa njima da pričam o tome šta se dešavalo, i to mi je u tom periodu nedostajalo. Ali sam se ipak osećala sigurno da budem kod njih, što ranije nije bio slučaj. To nije bilo moguće dok je ona bila prisutna u mom životu, jer je pokušavala da me apsolutno izoluje od roditelja”, kaže Jovana Jovanović.
Nevladine organizacije kao važan oslonac
Nekoliko godina nakon preživljenog iskustva nasilja, Jovana o tome sada može otvoreno da govori, pod punim imenom i prezimenom jer je, kako kaže, dosta radila na sebi. U tome su joj pomogli psihoterapija, razgovor sa zajednicom i nevladine organizacije.
„Organizacije treba da budu siguran prostor. Treba da budemo slobodni da ih pozovemo ako prolazimo kroz nasilje, ako nemamo gde da odemo. To se postiže stalnom komunikacijom sa tim organizacijama”, smatra naša sagovornica.
„Organizacije civilnog društva koje pružaju podršku često rade sa ograničenim sredstvima i projektno, iako upravo one popunjavaju praznine koje institucije ne pokrivaju. Kada nemate kontinuiranu podršku, edukacije i dovoljno resursa, zaštita ostaje nedovoljno dostupna onima kojima je najpotrebnija. Dok ne postoji dosledna institucionalna praksa i kontinuirana edukacija službenika, veliki broj LGBTQ+ osoba će i dalje imati osećaj da zaštita postoji više ‘na papiru’ nego u stvarnom životu”, poručuju iz „LABRIS”-a.
Zaštita osoba koje trpe nasilje ne sme da bude zasnovana samo na nevladinim organizacijama i retkim senzibilisanim pojedincima unutar sistema. Država je dužna da pruži jednaku zaštitu svima – i prepreka za to ne sme biti klasa, rasa, pol, niti seksualna orijentacija.