Nije novina da se dnevna novina pretvorila u leksikon crnih („vidimo se u čitulji“) i žutih („ko je kome, gdje, kada i zašto, moliću, javno je*ao mater“) stranica. Nije novina ni da je novinarski zanat smrtno stradao u boju protiv skandala, amorala i prijatelja Mite i Korupcije. Novina nije ni da je dnevna novina, nekada osnovni izvor informacija od političkog, kulturnog i socijalnog značaja, srozala svoje postojanje i prodaju na Mimi Oro, Tijanu Ajfon i Macu Diskreciju.
Ali, Boga mi, novina jeste da se srpska majka, Svetlana iliti Ceca, bori protiv gravitacije. Srbi jesu vazdan bili nebeski narod, to zna svak’, ali niko do same majke nije uspio da se vine do bestežinskog stanja. Detalje sukoba između Cece i gravitacije je apsurdno navoditi jer svak’ zna i da između srpske i bestežinske sile, naša vodi.
Ipak, fascinacija otkrivanjem ove informacije od krucijalnog društveno-političkog značaja zaista probija gravitaciono polje kada čitalac datih dnevnih novina (čije ime i datum izlaska u javnost nije nužno navoditi, jer je priča manje-više ista i u drugim oblicima pokušaja dnevnih novina) opazi da navedena slika i prilika nasmijane srpske majke, praćena kapitalnim „CECA SE BORI PROTIV GRAVITACIJE“, stoji rame uz rame (iliti red uz red) sa mukama izbjegličkim, koje „mame“ čitaoca natpisom „DVE DECENIJE BEZ SVOG KROVA“.
Dok se majka smije, čitalac može samo da zamišlja izraz lica izbjeglica namučenih, jer, jasno, između vizuelne predstave izbjeglica i obdarene Svetlane, Ceca opet vodi.
Jasno je meni da urednički tim dnevnih novina koncept sadržaja formira u skladu sa „potrebama masa“, te da je nemali broj iznimno kvalitetnih i sposobnih novinara osuđen na udovoljavanje tim plitkim porivima narodnog voajerizma i prihvatanje kulturne dekadencije. Razumijem i da na brdovitom Balkanu, istinu govoreći, ne postoji kvantitativno dovoljna doza akcije i reakcije da se svaki dan na kioscima pojavi novina preplavljena bitnim i kvalitetnim sadržajem. Prihvatiću ja, jedna obična Jelena, i da je novinarstvo poprilično nepravedno izloženo superiornim moralnim standardima. Novinarska etika, premda u savremenom društvu apstraktna sintagma, trebalo bi da bude vodič profesiji, stoji, ali svaljivati breme modernih ideala isključivo na konja žurnala i krdo medijskog svijeta je nepoštena rabota. Igraju i te kako relevantnu rolu, stoji i to, ali da su jedini – Svetlane mi, nisu.
Narod je taj koji kolo vodi. Ne samo naš, nismo mi, Srbi, baš za sve krivi.
Ali ako dopustimo sebi da nam bude normalno i prirodno što ljekaru, onako od srca, u džep stavimo 500 KM za rutinsku operaciju, što popu, onako od srca, u džep stavimo 100 KM za polivanje kuće presvetom vodicom i, eto, što uredniku dnevnih novina, onako od srca, damo podstrek da nas, iz dana u dan, obavještava o detaljima konflikta Cece i Njutna time što kupimo proizvod čiju naslovnu stranu dotična djeva krasi i omogućimo mu da od skandala i žutine živi i privređuje, onda ko nam je kriv što nam je sistem „kriv“?
Nije pogrešno što neko od skandala i žutine živi i privređuje. Hljeb se u usta mora staviti.
Ali jeste pogrešno što nam se žutina čita. Žutina se u usta ne mora staviti.
P.S.
Lično, nemam ništa protiv Svetlane. Žena zna šta mase pali.
Lično, nemam ništa protiv urednika niti dnevnih novina čije sam naslove izdvojila. Znaju ljudi šta mase pali.
Lično, želim da vjerujem da je više onih koji bi na naslovnoj strani da gledaju perspektivne i potencijalne Dučiće, Tesle, Mokranjce, Andriće i, eto, neka bude Novake, nego onih koje žutina zaista pali. Jedna obična Jelena vjerovatno ne zna šta ljude pali.
eTrafika.net – Jelena Bjelaković