J. C.
Ona ne voli svoj glas,
ali za mene je to 40 violina
na buretu baruta,
kojima život zavisi od toga
da sviraju što je najnežnije moguće.
Malene ruske balerine
u njenim zglobovima
zavode nesvesno svemir
svakim od svojih pokreta.
I taj ples ljulja i okeane.
Bez njega bi sve bilo
mrtvo. Mirovalo čelično
i bez srca.
Između njenih prstiju
nalazi se smisao
i ravnoteža čitavog
Unverzuma.
I kakva onda divna
uteha prolaznosti
mogla bi biti,
da ova šaka
od pepela i šljunka
prenoći tu,
među njenim prstima?
Usidrio bih
sedamsto tona razloga
jednim jedinim
dodirom ruku.
Spoznaja
smisla
svega.
Mesečina udavljena
u bari
podseća na ovakvu
vrstu čežnje.
I svaki put kada
je pozovem po imenu,
zapravo pitam:
Koliko hiljada godina
vajalo se tvoje lice
ljubavima tvojih predaka?
Ratko Petrović