Ja sam stena,
o koju se zloba mori,
svetska čuda i pokori.
Mnogi težak oblak, jeka,
krš gromova, oganj, kletva
i sto čuda neba, zemlje,
razbilo se o meneka…
Usamljena
na sredini morske pene,
cepam munje i gromove;
a talase rikajuće
sa hrapavim kamom grudi
u kapljice sitne mrvim.
U noćima smrti strasne
na rame mi ptice sleću
i zloslutnim grakću glasom:
pakost, zlobu i nesreću –
što zlokobih
dva'est osam stojim leta,
prezirući, smejući se
pakostima bezbožnika;
Hladna, nema
za radosti i za zlosti,
nepomična, neosetna,
u kojojzi otrov-srce,
umorena ljuta zmija,
na uzglavku – večnom mraku –
na kamenu od uvreda,
razmrskana, ćuti, spava…
Ja sam stena… al’ krvava!…
Ispirana gnevom, jedom,
zaljuljana mukom, bedom!…
Smrt mi grozna, nemilosna,
sa pesnicom koštunjavom,
zlokobnicom oka svoga,
umiruća časom preti…
Čekaj, sele!
Još ne želim ja umreti!
Dok se zemlja ne zatrese,
burno more ne zajoše,
ne pocrni sjaj zvezdani,
i meseca svetlost bleda
ne zavije u oblaku
božje pravde i istine,
sjajne zore i večeri
zrak crveni ne proturi
u krvave ljute zmije,
kojima će duh večiti
po jauku, bolu, pisci,
nesrećnoga šibat sveta –
donde – donde!…
Uvređeno srce moje,
u večitom bolu, gnevu,
smeha se je zaželelo…
– Ha! Il’ možda, neće doći
strašnog suda glas užasni?
Možda nikad neće moći
gorkoj muci i jauku
nasmejat se srce moje?…
Idi!… Idi!…
Ne diraj me mraznom rukom,
da preživim večnost tužnu
na vrletnom mome visu,
gde me čuda i otrovi
zlobnog sveta uzvisiše –
al’ otklen ću sam, po volji,
stojat… pasti… ili večno
zla i podlost prezirati
lednim okom gorskog lava…
Ja sam stena, al’ krvava!…
