“Repetitor je počeo kao eksplozija mladalačke energije i želje za izražavanjem. Nismo ni sanjali da ćemo uspeti da živimo od benda i da ćemo trajati ovako dugo. Svaki trenutak, dobar i loš, bio je deo našeg rasta. Privilegovani smo da nam je publika omogućila da se bavimo onim što volimo da radimo. To se nikad ne ispušta iz vida. Najbolji momenti su definitivno bili neki najluđi koncerti u Beogradu. Oni koji nas prate malo više i koji su nas gledali u više gradova, kažu da to ne može da se poredi. Najgori momenti su bili kada se sukobljavamo jedni sa drugima, jer smo svo troje na svoju ruku. Kad toliko često i daleko bend svira i tako dugo traje to je neizbežno. Čak smo se na počecima i više ‘džapali’, kad smo se još ‘setovali’ jedni na druge”.
Piše: Slobodan Manojlović; Foto: Mina Pavlović
Rekao je ovo u razgovoru za “eTrafiku” Boris Vlastelica, vokal i gitarista alternativnog rok sastava „Repetitor“, koji je ove godine proslavio 18 godina postojanja. Beograđani su prvi album objavili prije 15 godina, a do sada su izašla četiri studijska izdanja benda, u kojem sa Vlastelicom sviraju Milena Milutinović i Ana-Marija Cupin. Vlastelica je govorio o tome koliko su se muzika i scena izmjenile u ovom periodu.
“Muzička scena se znatno promenila, prilagodila novim trendovima i svemu što to donosi. Dobrom i lošem. Tu je konzument mejnstrima i komercijalne muzike najviše pretrpeo. U mejnstrimu su izvođači izgubili sve poluge uticaja, pola globalne industrije je u kandžama nekog ćelavog Šveđanina koji ima aplikaciju. Neko će reći da je tako oduvek bilo, ali nije. Vremenom, u neometanom kapitalizmu, moć kapitala postaje veća. Nije to neka mudrost. U vreme mog ćaleta najveći bendovi su trajali dok im kolena dopuštaju da se uspenju uz binu. Devedestih godina dvadesetog veka, možda deceniju. U smislu mejnstrima. Nulti su svi oni silni rok bendovi bačeni u smeće posle prvog albuma, čim su angažovali knjigovođu. A danas ako potraješ godinu dana veteran si scene. Internet kao zajednička baza znanja ima tu manu da vodi prevelikom optimizovanju, tom fenomenu, da koliko je god svega dostupno svi rade isto, možda više nego ikad. U muzici je to došlo dotle da kad jedna pesma razvali čuješ bukvalno naredne dve godine samo verzije te pesme i estetike u opticaju. Savršena situacija da AI (vještačka inteligencija) zameni mejnstrim. Ionako su tome težili. Mislim da će dolazeća dalja robotizacija komercijalne muzike napraviti više prostora za nas gubavce iz podzemlja”, kazao je Vlastelica.
Koliko su se društvene i političke prilike u regionu izmjenile u ovom periodu, da li je danas situacija bolja ili lošija?
Društveno-politička situacija u regionu je uvek bila složena. Muzika često odražava te kompleksnosti. Ne bih rekao da je nužno bolje ili gore, to su nijanse. Loše je pa je loše, a sad zavisi dosta i ko je gde zagledan. Globalno sam tu malo okrenutiji istoku i jugu, pa imam nekih razloga za optimizam, ali više na tom apstraktnom globalnom planu. Ovako inače, mi igramo kako nam se svira, malo šta mi ovde na Balkanu odlučujemo o sebi.
Prvi album „Sve što vidim je prvi put“ izašao je ove godine na vinilu. Koliko danas ima smisla izdavati ploče pored raznih striming servisa, da li je ovo izdanje bilo čisto za vašu dušu ili ima neku širu priču?
Toliko se ploča proizvodi i toliki je manjak kapaciteta fabrika u odnosu na potražnju da se uvek čeka tri četiri meseca na štampu. To valjda dovoljno govori. Da mi nije bio ćale kolekcionar ne bih kapirao. Glavu dajem da 90 posto tih ploča skuplja prašinu posle jednog puštanja, ako i toliko. Ali da ne izbijam sebi iz novčanika, samo napred kolekcionari!
Od izlaska vašeg prethodnog albuma prošlo je tri godine. Da li spremate novo studijsko izdanje ili singl?
Radi se, nego nama se pali mašina tu negde oko oktobra tek, a ove godine i kasnije zahladilo. Ali biće to u redu, na vreme za olimpijski ciklus.
Zadržali ste energičan koncertni nastup. Šta vas gura naprijed, koliko vam znači živa svirka i interakcija sa publikom, da li dođe do zasićenja kada ste na turnejama?
Ma nije od korone bilo poštene turneje da nije četvrtak, petak, subota, nego ono 25 dana po Holandiji, Nemačkoj i Baltiku. Kombi, nespavanje, itd. To baš fali, tako da… A gura nas napred to što nismo nikad forsirali, što ta vatra koju imamo svo troje ne sme da se prži, nego održava. Inače ode sve u vazduh.
U Banjaluci svirate 8. decembra. Šta publika može da očekuje od nastupa Repetitora u gradu na Vrbasu?
Tarapanu, krv, suze i znoj. Ne sviramo često tu, tako da sigurno postoji još uvek želja da se dokažemo Banjaluci.
Na nastupu u Banjaluci 2012. godine, imali ste problem sa skinhedima. Kako pamtite to dešavanje i šta mislite o ovim i sličnim grupama?
Ma ne bi tome pridavali značaja.
Kako gledate na bendove koji sviraju samo tuđe pjesme?
Odlučio ti da provociraš pa to ti je. A kako gledamo? Pa ne bih imao ništa protiv da jedno vreme nisu potpuno zamenili nas što nešto tripujemo da pišemo. Posebno se to desilo u unutrašnjosti. Onda kada mi dođemo često obezbeđenja budu šokirana ponašanjem publike. Ili bi publika da sviramo četiri sata, jer oni ljudi sviraju. Ali to su dva potpuno druga posla. Uostalom, ko nas pita. Ljudi se bore za svoje “parče leba”, i oni su kolege. Priznajem da ih malo gledamo ispod oka, ali ljudski sve. I ja sam imao “Ramones” tribjut jedno vreme.
Koje muzičare i bendove regiona cijenite?
“Proto-tip” i “Klotljudi”, kao bendovi sa najvećim autorskim talentom i tekstovima i “Gazorpazorp” kao pesnica od benda, razvaljivači bine. Nije što su naši lokalni, nego što ubijaju. Da ne idemo dalje mogli bi još da nabrajamo. S one strane Drine, odavno nisam čuo nešto da me pomerilo kao “Andrija” iz Livna. I dalje znam napamet njihova tri hita: “To se bolje”, “Kad nestane pameti” i “Kao da je pala bomba”.
Snimljen je film „Suženi snovi — Repetitor u CZ-u“. Da li možete da kažete nešto više o tom dokumentarcu, koji je sniman unutar zatvorskih zidina gdje ste održali koncert?
Čuveni film koji nikako da izađe, evo dočekaće i još jednu novu godinu u bunkeru. Veliko, teško iskustvo, ceo taj koncert i sreća na licima tih ljudi da im jedan dan makar malo iskoči iz svakodnevice. Nas su zvali ljudi koji tamo rade u psihološkoj službi. A koga će zatvorski psiholog u Beogradu da sluša nego “Repetitor”.
Koliko se u državama regiona gleda na rehabilitaciju zatvorenika?
Pa nimalo, sve znaš i sam. To je i dalje institucija kaznionice, kakva crna rehabilitacija. Centralni zatvor u Beogradu, izgrađen je pedesetih godina dvadesetog veka kao staljinistička kaznionica. Namerno da nema protok vazduha, da nema ni jedno jedino drvce. Pogled na nebo je kroz 40 metara dug zid, a zatvor pun sitnih lopova i uličnih dilera, pešaka. Upadljivo fale skupa odela.
Da li društvo zna da prašta ovim ljudima?
Zna ako ti ljudi imaju ime, prezime, lice. Naš narod je najbolji kad se pogledamo u oči pa se malo i ogledamo. Odmah ima razumevanja. Ali zato ovako načelno, svako bi svakog za prekršaj na 15 godina robije, to razbacivanje kad krene, nebo je granica. Ne znaju ljudi šta je dan u zatvoru i koliko ceo sistem vrati kući još goreg čoveka. Nisam sad ni proveo neku večnost, ali dovoljno je reći da nisam bio samo u poseti.
Šezdesetih godina dvadesetog vijeka, koncerte u zatvorima je održavao legendarni Džoni Keš. Da li ovakav angažman može da pokrene neke promjene?
Ne može, možda nekome ko baš ne voli da čuje rok, pokrene nešto u stomaku kad zapne, kad smo već kod zatvora. Inače može samo malo da olakša “rehabilitaciju” robijašima koji su bili u publici.
Kako gledate na trenutna dešavanja u Palestini?
Kako da gledam, nisu to dešavanja. Kako je ovo naše ovde bilo lako medijima za okarakterisati, a to tamo su dešavanja, sukob, komplikovano, nedokučivo, i ostali eufemizmi, koji su tu da prikriju zvaničnu politiku ciljanog uništenja ili da ne kažem konačnog rešenja. Ali u tome je poraz Izraela. Znam dobro kako bi ljudi reagovali ako bih ranije okarakterisao da je izraelski aparthejd neuporedivo gori po svim parametrima od onog po kome je dobio ime, što nije uopšte sporno. Sada je svima jasno, osim baš lobotomiranima i onima koji zverstva podržavaju iz interesa.
Gdje se danas svijet nalazi?
Gde staro umire, a novo nije spremno da se rodi. Mada ja bih rekao nije ni ludo da se rodi, najopasniji je ranjeni lav.
Kakvi su Vaši planovi za budućnost?
To je nepoznat koncept. Zovu nas u Kinu na proleće da opet sviramo. Jedino oni sada imaju luksuz da dugoročno planiraju. Ali tu smo, zovite.