Nedavna godišnjica pada nadstrešnice u Novom Sadu predstavlja godišnjicu tuge i besa usled koga je došlo do buđenja demokratskog duha u Srbiji. Ali godišnjica predstavlja i godinu dana pritisaka, napada i targetiranja onih koji su bili najglasniji u svojoj borbi. Kao i u svakom patrijarhalnom društvu, žene učesnice ove borbe trpele su mizogine komentare, a jednoj od njih je bilo prećeno silovanjem, i to u zgradi Vlade. Uprkos tome, ženski glas u Srbiji nije oslabio, već ruši sve patrijarhalne okove. Sada je predvođen borbom jedne majke.
Tekst i foto: Milica Mihajlović
Kroz istoriju, od žena se očekivalo da se pokoravaju, da budu više ukras nego mudar glas. Za ravnopravan status same su se izborile. Međutim, nakon decenija borbe, da li se može reći da su žene zaista ravnopravne, ako ih i oni, koji bi trebalo da ih štite posmatraju kao objekte, ako ismevaju njihovu tugu?
Dešavanja na platou ispred Narodne skupštine Srbije predstavljaju pravo ogledalo odnosa vlasti prema ženama. Tamo Dijana Hrka, majka nastradalog Stefana Hrke, jednog od žrtava pada nadstrešnice, od drugog novembra štrajkuje glađu. Ova hrabra majka prepoznatljiva je već neko vreme jer se glasno zalaže za procesuiranje krivih za pad nadstrešnice, koja je ubila šesnaestoro ljudi i jedinoj preživeloj nanela večne posledice. Dijana Hrka glasno podržava studente u blokadi, drži govore na studentskim protestima i predstavlja simbol hrabre ženske i majčinske borbe za pravdu. Vlast i režimski mediji u Srbiji, čak ni prema njoj nemaju milosti, pa je zbog pretnji jedno vreme morala da bude van Srbije.
Dan nakon godišnjice pada nadstrešnice, simbolično u 11.52, vreme kada je nadstrešnica pala prvog novembra prošle godine, Dijana Hrka otpočela je štrajk glađu ispred Narodne skupštine. Želela je da to učini u okviru šatorskog naselja ispred Skupštine, poznatijeg kao „Ćacilend”, ali joj to nije dozvoljeno. Sada ograda deli lojaliste Srpske napredne stranke i majku mladića stradalog pod nadstrešnicom, o kojoj brinu brojni građani ispred Skupštine.
Kako su pristizali podržavaoci Dijane Hrke, stizali su i novi stanovnici „Ćacilenda”, koji su se ovoj majci rugali puštajući pesme: „Srpkinja je mene majka rodila”, „Pošla majka da potraži sina” i mnoge druge. Što je izazvalo bes kod mnogih građana. Nisu izostala ni pirotehnička sredstva, gađanje flašama, napadi na novinare, pa ni okretanje glava policijskih službenika usled napada na jednu građanku.
Uprkos svemu, Dijana Hrka je odlučna u svojoj nameri. A odlučna je i vlast u degradiranju jedne žene, što je dobro poznat manir tokom čitavih 12 meseci studentske i građanske borbe. Zato su, pored ove hrabre majke, „kaznu” režima za nepodobnost osetile mnoge žene, studentkinje, aktivistkinje, novinarke.
Rastuće nepoverenje u institucije
Studentkinja Fakulteta političkih nauka i članica Narodnog pokreta Srbije Nikolina Sinđelić je, nakon protesta 14. avgusta u Beogradu, istupila u javnost sa svedočenjem da joj je, kako kaže, u garaži Vlade Srbije komandant Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO) Marko Kričak pretio silovanjem, nazivao pogrdnim imenima i lupao glavu u zid.
Svedočenje Nikoline Sinđelić potreslo je ne samo srpsku, već i međunarodnu javnost. Organizovan je i protest podrške u Beogradu, u znak solidarnosti sa ovom mladom aktivistkinjom. Nakon što je hrabro progovorila o nasilju u zgradi Vlade, pojavile su se intimne fotografije ove studentkinje na društvenim mrežama, koje su kasnije bile prikazivane i gnusno komentarisane u programu uživo na televiziji Informer. Studenti u blokadi objavili su da je distribuciju intimnih fotografija Nikoline Sinđelić pokrenula Dijana Hrkalović, nekadašnja sekretarka Ministarstva unutrašnjih poslova, kako bi je zastrašila. Ova studentkinja podnela je krivične prijave protiv Dijane Hrkalović, Marka Krička i drugih pripadnika JZO.
Nikolina Sinđelić za eTrafiku kaže da nema poverenja u institucije, ali da joj je ipak bilo važno da „ide institucionalnim putem”.
„Mislim da niko u ovoj državi nema poverenja u njih, zato što dela govore drugačije, ali ja sam uradila ono što je do mene i uradiću ono što predstoji. Moje je bilo da ustanem na nepravdu i da prijavim onog ko je prekršio zakon i ko bi trebalo da radi u službi građana. Smatram da svako ko je preživeo nasilje treba da tuži odgovorno lice. Krivična prijava koju sam podnela i javno istupanje samo su tračak svetlosti i želja da ohrabrim druge. Nisu dovoljne društvene mreže, potrebno je ići institucionalnim putem”, objašnjava Nikolina Sinđelić.
Već postojeće nepoverenje prema institucijama će posle ovog slučaja biti još veće, smatra Milica Batričević iz „BeFem” — Feminističkog kulturnog centra.
„Posle ‘Me Too’ pokreta desila se vrsta senzibilizacije javnosti i masovnijeg prepoznavanja različitih oblika nasilja. Međutim, čak ni to što se desila društvena promena na nivou prepoznavanja, nije dovelo do toga da žene veruju institucijama i da prijavljuju seksualno nasilje. Vlast koja se služi korišćenjem intimnih sadržaja daje primer medijima da ne postoji nikakav filter ili sankcija za bilo šta. Mediji bi morali da se, za početak, klone senzacionalizma kada je reč o izveštavanju o nasilju bilo koje vrste”, objašnjava Milica Batričević.
„Moj život se promenio u potpunosti”
Nikolina Sinđelić postala je simbol neprikosnovenog otpora, uprkos svim pokušajima da se njen glas uguši. U medijskim gostovanjima stalno naglašava kako je odlučila da javno svedoči za dobrobit čitavog društva, ali to sa sobom nosi i određene posledice.
„Moj život se nakon izlaženja u javnost promenio u potpunosti. Od toga da sam konstantno pod lupom javnosti, da me ljudi prepoznaju svuda gde se pojavim, upute mi lepe reči, do toga da nigde ne mogu da budem sama. Ne mogu da se opustim, da se ponašam onako kako želim u određenim situacijama. Dnevne navike su se dosta promenile, jer je sam proces oko tužbi i krivičnih prijava poprilično naporan. Tome se treba posvetiti, kao i izjavama za medije, tribinama. Mislim da je put koji sam izabrala pravi. Idem do kraja zarad svih nas u ovom društvu”, navodi Nikolina Sinđelić za eTrafiku.
Sagovornica dodaje da postoji velika razlika u bezbednosti između aktivista i aktivistkinja.
„Ophođenje policijskih službenika i ljudi iz vlasti je mnogo drugačije prema ženama nego prema muškarcima. Policijski službenici se seksistički ponašaju samo prema ženama, upućuju im uvredljive komentare na račun fizičkog izgleda, udvaraju im se, dodiruju ih, koriste njihove fotografije. One su ponovo pokazale svoju hrabrost i dokazale da će uvek biti prve na braniku odbrane svoje zemlje”, kaže Nikolina Sinđelić.
Novinarke na meti napada
„Trn u oku” nisu samo aktivistkinje koje ne žele da stišaju svoj glas, već i novinarke koje svojim profesionalnim radom pružaju medijski prostor glasu otpora. One već mesecima neustrašivo izveštavaju sa brojnih emotivnih, ali i bezbednosno rizičnih skupova. Suzavci, kordon policije, stampedo uplašenih građana, samo su neki od scenarija sa kojima su se susretale. Novinarka nedeljnika „Vreme” Katarina Stevanović posvećeno izveštava o studentskim i građanskim protestima, a tokom jednog od njih bila je na direktnom udaru policijske brutalnosti.
„Našla sam se u grupi koja se sklanjala iz kampusa u Novom Sadu, kada je policija upotrebila ogromnu količinu suzavca da bi rasterala demonstrante. Našla sam se u grupi koju je policija ‘saterala’ u ogradu i potom naterala da leži na zemlji pred privođenje. Bez obzira na to što sam se izjasnila kao novinarka i što sam imala ‘pres’ prsluk, policija je ignorisala to. Više puta sam ponovila da sam novinarka, pitala da se javim redakciji, ignorisali su to, uz reči da ću to moći da uradim iz stanice, ukoliko se utvrdi da sam novinarka. Bilo je raznih komentara, kako će oni sada nas da ‘napumpaju’ i raznih drugih gadosti. Rekli su mi da slučajno ne snimam ništa, uzeli telefon da provere da nije snimanje uključeno, a zatim bacili telefon na moje noge dok sam ležala na travi glavom pribijenom uz tlo”, navodi Katarina Stevanović.
Dodaje da je ležala na zemlji petnaestak minuta, dok policija nije počela da legitimiše i privodi ljude.
„Prvo su pozvali mene. Zatim je neko od policajaca pozvao nekog u stanici, prijavio da je tu i jedna novinarka i da bi proverio podatke i pustio me. Izvinili su mi se tada i jedan od policajaca mi je rekao da nisu čuli i videli da sam novinarka. Kada sam rekla da sam bar pet puta to ponovila i da nosim prsluk, rekao mi je da oni nose maske i šlemove i da ne vide i ne čuju najbolje. Pustili su me da nastavim da radim pošto su proverili moje podatke”, za eTrafiku kaže Katarina Stevanović.
Novinarka „Vremena” kaže da pitanje pola nije odlučujuće kad je reč o napadima na novinare, već je važnije za koju redakciju osoba radi.
„Čini mi se da ne postoji velika razlika u odnosu prema ženama i muškarcima, bar kada je reč o novinarkama i novinarima. Videli smo niz slučajeva gde je policija nasilno reagovala prema reporterima, bez obzira na to kog su pola. Više je pitanje medija u kom neko radi, te su tako, na primer, novinari zaposleni u nezavisnim medijima, češće izloženi napadima i pritisku. Što se tiče studenata, takođe. Ako pogledamo bazu napada na novinare tokom protesta, videćemo da je bilo napada i prema muškarcima i prema ženama”, objašnjava Katarina Stevanović.
Novinarka i članica grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama” Jovana Gligorijević, kaže da su devojke i žene uvek dvostruko napadane.
„Prvo, na isti način kao njihove kolege muškarci, a onda i zato što su žene. Ovde vidim jednu pozitivnu pojavu — devojke su od početka na protestima ravnopravne sa momcima, kao redarke, organizatorke, učesnice svih akcija. A onda se na to nakalemi mizoginija onih koji su nesrećni jer se konačno pojavio bunt. Nekima od tih ljudi mizoginija jeste svojstvena. Ali vidim je i kod nekih koji i te kako dobro znaju da je prepoznaju kad je usmerena na njihove političke istomišljenice, ali ne i kad su studentkinje u pitanju. Takođe, umeju i da zloupotrebe činjenicu da je neka žena iz njihovog tabora kritikovana, pa da tvrde kako je to mizoginija, a apsolutno nije”, za eTrafiku navodi Jovana Gligorijević.
„Nema tog snimka koji je vredan povrede”
Medijski radnici i radnice u Srbiji pretrpeli su najmanje 89 fizičkih napada u proteklih godinu dana, što predstavlja rekord, prema pisanju Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Gde se onda postavlja granica između sopstvene zaštite i rada u javnom interesu?
Lična bezbednost mora da bude prioritet prilikom izveštavanja, ističe Jovana Gligorijević.
„Nema tog snimka koji je vredan povrede. Dakle, dođemo na lice mesta, dobro ga osmotrimo, isplaniramo kuda se povlačimo. Sve vreme smo najčešće u kontaktu sa urednicima i redakcijom, ali niko od njih ne sme da nam sugeriše da idemo tamo gde je rizično. To je zapravo zabranjeno. Ako same rešimo da ipak idemo u zonu rizika, treba dobro da procenimo da li će nas povreda sprečiti da nastavimo da izveštavamo. To su neka opšta pravila, ali često padnu u vodu na licu mesta, kad policija zaista podivlja i prenagli sa upotrebom sile. Tada zaista moramo da se prilagodimo situaciji i napravimo strategiju na licu mesta, jer policija odavno nije predvidiva. I najvažnije — nijedna novinarka nikad ne sme da krivi sebe ako je povrede ili budu nasilni prema njoj”, objašnjava Jovana Gligorijević za eTrafiku.
Istog stava je i Katarina Stevanović.
„Povuku nas sve dešavanja, ali zaista mislim da treba misliti u tim trenucima pre svega na sebe, uraditi posao uz, koliko je moguće, manje rizika. Priznaću ipak da i sama često ne umem da se vodim time”, navodi.
„Nismo nežno cveće i dame u nevolji”
Ne kaže se bez razloga za medije da su sedma sila ili četvrta grana vlasti. Mediji neretko mogu da kroje narative u društvu o osetljivim pitanjima, da skreću pažnju na probleme i fenomene. Zato je važno da profesionalni mediji odgovorno izveštavaju o protestima i rodno zasnovanom nasilju, a da pri tom ne reprodukuju mizoginiju.
„Novinari ne smeju da tretiraju koleginice kao nežno cveće i dame u nevolji, jer mi to nismo, mi smo ravnopravne i jednako sposobne za ovaj posao. Ali isto tako ne smeju da žmure na činjenicu da će pristalica vlasti, na skupu protiv blokada, pre udariti novinarku nego novinara, što se događalo”, navodi Jovana Gligorijević.
Ona se priseća incidenta iz avgusta ove godine.
„Ne smemo ni da ćutimo na propuste zborova kad organizuju protest, a desi se seksualno uznemiravanje naše koleginice dok je u uključenju uživo, što se takođe desilo. Zborovi odlično znaju kad je uživo uključenje. Čim snimatelj upali reflektor, a reporterka prisloni ruku uz uvo da bi čula režiju, znaju da podignu zastave i skandiraju. E, pa mogli bi onda i da sklone od nje očigledno alkoholisanog čoveka koji pokušava da je poljubi. Ovo se dogodilo u avgustu i još sam ljuta. Pogotovo jer koleginica o kojoj je reč ne želi da sama diže glas oko toga, da je ne bi pamtili po tome, već po njenom radu, što je logično i normalno”, objašnjava sagovornica.
Važna podrška zajednice
Novinarke i aktivistkinje, iako verovatno razočarane reakcijom i postupcima predstavnika institucija, ne treba same da prolaze kroz nepravdu. U izazovnim situacijama mogu da se obrate brojnim ženskim organizacijama.
„Ženske organizacije u Srbiji mogu da pruže psihološku i pravnu pomoć, ali i razumevanje, javnu podršku i deljenje iskustava”, navodi Milica Batričević iz „BeFem”-a.
Novinarke koje su doživele neprijatnost mogu da se obrate novinarskim udruženjima za pravnu, psihološku, ili pomoć druge vrste, a „Novinarke protiv nasilja prema ženama” pružaju im i stručnu pomoć.
„Grupi je fokus na izveštavanju o partnerskom i seksualnom nasilju, i 90 odsto naših aktivnosti je vezano za to. Ali nikad, nijednu koleginicu nismo ostavile samu. Uvek se oglašavamo saopštenjima i u direktnom smo kontaktu sa novinarkom koja je pod napadom. A sada smo sa ‘Asocijacijom nezavisnih i slobodnih medija’ započele ciklus radionica o bezbednosti novinarki, koji ide dalje od fizičke i onlajn bezbednosti. Fokusiramo se na sopstvenu dobrobit u svakoj situaciji, od redakcije do protesta, osvešćujemo specifično rodne aspekte bezbednosti, otvaramo teme koje su u redakcijama tabu i zajedno pravimo strategije za rešenja. Žene koje su prošle dosadašnje radionice kažu da su lekovite, a kao jedna od trenerica, imam isti osećaj”, navodi Jovana Gligorijević.
Pored podrške zajednice, važna je i samospoznaja, prema rečima Nikoline Sinđelić.
„Važno je za svaku ženu da shvati kolika je njena moć. Nepristajanje i progovaranje žene protiv nepravde i zločina stvar je koja se tiče čitavog društva. Kada žene istupe prve u borbi, znamo da je društvo spremno na veliku promenu. Sigurna sam da će hrabre žene biti na koricama knjiga i ući u istoriju”, za eTrafiku kaže Nikolina Sinđelić.
Gotovo da je nemoguće nabrojati sve slučajeve represije prema ženama tokom ove studentsko-građanske borbe. Lomljenje vilice jednoj studentkinji, zaletanje kolima na drugu studentkinju, medijsko targetiranje, privođenja i hapšenja — samo su neki scenariji sa kojima su se susretale predstavnice građanske borbe. Uprkos tome, žene su istrajne u rušenju patrijarhalnih okova i koriste svoja teško stečena građanska prava. I na mirnim protestima i ispred policijskih kordona, tu su! Njihova borba poručuje da više ne mogu biti ućutkane!