Brankov most za Beograđane obično predstavlja izvor nervoze i frustracije. Asocira ih na gužvu u vreme polaska na posao ili vraćanja kući nakon napornog dana. Ako se špic provodi u beogradskom javnom prevozu, koji je u tim kritičnim satima naročito teško podnošljiv, frustracija je još veća. Dok se neki Beograđani klackaju Brankovim mostom u prepunom autobusu, dišući jedni drugima za vratom i maštajući o metrou, drugi svoje utočište pronalaze baš ispod Brankovog mosta, sa novobeogradske strane.
Piše: Milica Mihajlović; Naslovna fotografija: Milica Mihajlović
Sreda je, sunčano je i toplo, bar za standarde januarskog jutra. Oko pola deset, autobus na liniji 9A staje u ulici Kneza Miloša i kupi putnike koji idu u smeru Novog Beograda. Nema gužve. Jutarnje smene u firmama i drugim radnim mestima su uglavnom uveliko počele. Dok sunce obasjava beogradski gradski prevoz, u zadnjem delu autobusa susreću se dobro poznata lica. Socijalna radnica „Drumodoma” i korisnik ovog servisa pozdravljaju se i odlučuju da nastave putovanje zajedno. Ubrzo postaje jasno da se u zadnjem delu „9A” nalazi još jedan njihov saputnik, koji po prvi put ide na ovu lokaciju. A zna se i na koju – ispod Brankovog mosta.
Sivilo koje obasjava nada
Već pri izlasku iz autobusa, ova mala družina postaje sve veća. Oni koji su se uputili ka istom mestu ispod Brankovog mosta pristižu i ulicom se čuje: „Milena, Milena!”, kao i pitanje: „Kako ste?”. Ali, ne iz kurtoazije, ne jer bi tako trebalo po bontonu ili nekom nepisanom društvenom ugovoru. To „Kako ste?” zaista je iskreno, pitano u želji da se pomogne, da se učini nešto konkretno. I nije teško razgraničiti istinsko interesovanje za nečija osećanja od puke kurtoazije.
Ova družina posle kraće šetnje dolazi do svoje destinacije. Ona je u blizini reke Save. Na nekoliko minuta hoda od poznatog Tržnog centra „Ušće”. Uz put kojim ponekad prođe i neko vozilo, između šipražja i ispod sivila Brankovog mosta, nalazi se mesto koje odiše nadom – „Drumodom”.
Šta je „Drumodom”?
„Drumodom” je servis za osobe u situaciji beskućništva u okviru organizacije ADRA – humanitarne i razvojne organizacije Hrišćanske adventističke crkve. Na globalnom nivou, ADRA postoji od 1956, a u Srbiji od 1990. godine. Beogradski „Drumodom” nastao je 2020. godine. Korisnicima je ovaj servis obično dostupan od ponedeljka do četvrtka.
Dok posmatra saradnju korisnika „Drumodoma” i svojih kolega, Milena Blagojević, socijalna radnica u Adri, za eTrafiku objašnjava svrhu ovog servisa.
„’Drumodom’ je simbolika dve reči. ‘Drum’ kao put, kao ulica; i ‘dom’ kao kuća. Ovo je jedini mobilni servis u Srbiji za osobe u situaciji beskućništva koje ovde mogu da dobiju tri vrste usluga. Usluge higijensko-distributivnog tima. To podrazumeva, da sad nije takva situacija kakva nažalost jeste sa kvarom autobusa, uslugu tuširanja, vešeraja”, objašnjava sagovornica dok rukom pokazuje na prazan prostor, kome nedostaje poznati plavi autobus — simbol ovog servisa.
Plavi autobus je kupatilo za korisnike „Drumodoma”, mesto gde mogu da se istuširaju i pobrinu o higijeni. Zbog kvara usled izazovnih vremenskih prilika, s obzirom na to da su početak 2026. godine, u Srbiji obeležili dugo neviđeni sneg i led, ova usluga u periodu našeg razgovora nije bila dostupna.
Pored tuširanja, osobe u situaciji beskućništva koje žive u Beogradu ovde mogu i da se presvuku. Simbol ove usluge je kombi, u kome dvojica radnika „Drumodoma” u zelenim prslucima jednom rukom sortiraju kese sa garderobom, a drugom drže spisak, kako bi zabeležili potrebe korisnika.
Mogućnost presvlake
„Ovde korisnici koji žive na ulici donesu garderobu, i onda sledeći put kad dođu preuzmu čistu, opranu, osušenu garderobu. Postoji mogućnost donacije garderobe. Mogu da naruče šta im je potrebno i onda sledeći put, zavisno od toga šta imamo na raspolaganju, mogu da preuzmu to što im treba”, objašnjava Milena Blagojević, dok u „Drumodom” pristiže muškarac srednjih godina i crne kose.
„Milena, Milena!”, dovikuje i zvuči kao da mu je potreban savet ili pomoć. Uprkos potrebi zbog koje doziva socijalnu radnicu, oči mu cakle i brk se smeši. To ukazuje na poverenje koje korisnici „Drumodoma” imaju prema angažovanima u ovom servisu.
Medicinske usluge
Nakon objašnjenja da je na terenu još jedan socijalni radnik, tog dana zadužen za korisnike, Milena Blagojević nastavlja sa pojašnjenjem o uslugama koje nudi „Drumodom”, pokazujući na beli kombi, u kome uveliko marljivo radi doktorka.
„U našem medicinskom kombiju radi se savetovanje, upućivanje, eventualno previjanje, davanje nekih vitamina, lekova, ali lekova koji su samo antibiotici i probiotici. Nismo licencirani da možemo da ih snabdevamo nekim drugim vrstama lekova. I, naravno, upućivanje ili vođenje na neke specijalističke preglede koje zakažemo ukoliko ima novca”, govori sagovornica dok u kombi ulazi saputnik iz linije „9A”, novi korisnik „Drumodoma”.
Medicinske usluge, obezbeđivanje rezervne garderobe i mogućnosti da se osoba brine o higijeni, čine samo deo onoga što „Drumodom” pruža svojim korisnicima.
Put do ličnih dokumenata
Dok prosečan čovek, koji ima rešeno stambeno pitanje ne razmišlja o dokumentima sve dok mu ne isteknu ili dok mu ne zatrebaju zbog neke administrativne procedure, za ljude bez doma je posedovanje sopstvenih dokumenata svojevrstan izazov.
Uz još poneko dovikivanje „Milena, Milena”, a potom i objašnjenje ove socijalne radnice da je tog dana zadužena za medijsku posetu, a kasnije i posetu studentkinja na praksi, sagovornica objašnjava da korisnicima treba obezbediti lična dokumenta.
„Ono što nas prvo zanima kada osoba dođe jeste da li imaju dokumenta. Kada osobe žive na ulici često nemaju, na primer, ličnu kartu jer im bude ukradena ili je istekla, izgubljena. I kada osoba nema ličnu kartu, a živi na ulici, nema ni svoju kuću, najčešće nema ni adresu na kojoj bi mogla da se prijavi. I onda samim tim ne može da izvadi u policijskoj stanici ličnu kartu, a ona je osnov za svako pravo i socijalne i zdravstvene zaštite i bez nje ne možete ništa”, objašnjava Milena Blagojević, mašući korisnicima koji su završili svoju posetu Brankovom mostu.
Pored toga što svaki građanin uz ličnu kartu može da koristi različite usluge, ona je i njihova zakonska obaveza.
„Ako ih na ulici legitimišu, u zavisnosti od dobre volje policijskog službenika, mogu na licu mesta da im napišu prekršajnu kaznu u iznosu od 5.000 dinara (oko 80 BAM) zbog neposedovanja lične karte, jer su u obavezi da je imaju, a ne mogu da je izvade jer nemaju adresu i to je začarani krug. Onda nemaju da plate Prekršajnom sudu 5.000 dinara, pa se ta novčana kazna preinači u zatvorsku kaznu, pet dana u Padinskoj skeli”, objašnjava sagovornica.
Naglašava da su ovakvi slučajevi ređi, ali da je važno da i osoba u situaciji beskućništva ima prijavljeno prebivališe, gde takođe pomaže „Drumodom”.
„Oslanjamo se na Zakon o prebivalištu i boravištu građana Republike Srbije i radimo, odnosno posredujemo prijave prebivališta na Centar za socijalni rad”, objašnjava Milena Blagojević i dodaje da se nakon prikupljanja dokumentacije sa korisnicima prolazi kroz ovaj proces.
On podrazumeva odlazak u policijsku stanicu opštine gde osoba najčešće boravi, objašnjenje situacije i navođenje mesta gde osoba uglavnom provodi vreme (što može biti i Brankov most), a zatim sledi terenska provera policijskih službenika.
Usred priče o dokumentima, povlačimo se ulevo zbog prolaska automobila. Tokom posete od otprilike sat i po vremena, prošlo je svega nekoliko vozila. „Drumodom” je u ušuškanom delu Brankovog mosta, sakrivenom od slučajnih prolaznika koji ovde ne dolaze ciljano, što pruža osećaj zajedništva.
Dok Milena Blagojević objašnjava da nakon lične karte sledi vađenje zdravstvene knjižice i smeštanje u ustanove socijalne zaštite (prihvatilišta, domovi), oko medicinskog kombija i kombija sa donacijama primetna je gužva. Momci u zelenim prslucima obigravaju oko korisnika, koji se nakon posete vraćaju dobro poznatim drumovima.
Jedan od korisnika je i Dušan Bogdanović.
Od Bara do ulica Beograda
On je još u autobusu na liniji „9A” pokazao svoj pozitivni duh i otvorenost ka novim poznanstvima. Kod ostalih korisnika prisutna je sasvim razumljiva uzdržanost, pa i nepoverenje. Možda i gubitak nade, sudeći po čestim opaskama: „Ma, ko će meni da pomogne”. Ipak, Dušan Bogdanović bio je raspoložen za razgovor, iz koga može dosta da se nauči o životu.
Gledajući u svoj „Drumodom”, stariji čovek krupne građe i tamnih očiju priseća se svog puta do ulica Beograda.
„Dobio sam infarkt u Baru, radio sam kao građevinski radnik. Tada smo još bili Srbija i Crna Gora. Umesto da me u bolnici zadrže 21 dan, zadržali su me 14. Morao sam da se vratim za Beograd. Nisam imao para za kartu. Jedva sam se skrpio uz pomoć nekih prijatelja, nazovimo prijatelja”, priseća se, dok zvuk saobraćaja postaje sve primetniji.
Kaže da je pri povratku u Beograd spavao u stočnim vagonima.
„Boravio sam i u jednoj kladionici. Platiš 20 dinara i onda blejiš tako ceo dan da se ugreješ. Ne dajem više ni tih 20 dinara, ne pratim više ni utakmice”, objašnjava.
Ovaj razgovor dešava se nedugo nakon velikog mraza u Beogradu, na koji grad, izgleda, nije bio spreman. U celoj Srbiji bilo je hladno i snežno. Dušan Bogdanović kaže da je te dane provodio ispod zimzelenog drveta u jednoj poznatoj beogradskoj ulici.
„Sedeo sam tu, i onda mi sneg padne na vrat, padne onamo i ovamo. Meni su zato noge otišle, donji deo nogu mi je smrznut, ali guram nekako. Tu sam sedeo i kad padne kiša i kad padne sneg”, objašnjava sagovornik.
Mreža za borbu protiv beskućništva, čija je članica organizacija ADRA, više puta je tokom tekuće zime skrenula pažnju na nedovoljan kapacitet Prihvatilišta za smeštaj ljudi u situaciji beskućništva, tokom izazovnih vremenskih uslova.
Za izazovnim zimama ne kaskaju ni izazovna leta. Dušan Bogdanović opisuje i kako izgledaju njegovi dani kada nastupi sezona užarenog beogradskog asfalta.
„Nema tu rashlađenja, kupiš kiselu vodu ili neki sok da se rashladiš ako imaš para i to ti je”, navodi Dušan Bogdanović kroz blagi setan osmeh.
Objašnjava da ima dobar odnos sa prolaznicima.
„Ljudi su okej, niko mi ništa nije zamerio, jer se ja nikome nisam zamerio. Nema trika. Okej su ljudi, javljamo se jedni drugima i na tome se sve završava”, navodi sagovornik i objašnjava da ipak strahuje za svoju bezbednost.
Spava u Prihvatilištu, a usluge „Drumodoma” koristi već tri-četiri godine.
„Svi me ovde znaju. Znaju da sam pozitivac. Ne znam da li si primetila kada me je doktorka zagrlila. Sve što su mogli (radnici ‘Drumodoma’) oni su mi pomogli. I za ličnu kartu, i za sve”, navodi Dušan Bogdanović.
Tog dana, u ,,Drumodom” je doveo kolegu, kako ga naziva, odnosno još jednu osobu u situaciji beskućništva, kako bi mogla da dobije medicinsku pomoć. Kaže da i sam ima ozbiljne zdravstvene probleme, koje opisuje bez zadržavanja, gotovo u jednom dahu.
„Ja imam infarkt, 30 centa u mene, bruh u preponama, kamen u bubregu i četiri tumora na jetri. Posle svega toga, ja sam pozitivac. Živim kao da nemam ništa”, kaže Dušan Bogdanović, nabrajajući zdravstvene i životne probleme koji ga prate.
Nakon pozdrava i osmeha, sagovornik odlazi putem kojim smo zajedno došli, a u tom trenutku vraća se socijalna radnica Milena Blagojević.
Statistika pod znakom pitanja
Na naizgled lako pitanje – „Koliko ima osoba u situaciji beskućništva?”, ipak, nije lako dati odgovor.
„Na svakodnevnom nivou dolaze novi korisnici i tako uviđamo da je to jedna crna brojka i da se uopšte ne zna broj osoba u situaciji beskućništva. Ja sam se zaista nadala će ovaj poslednji popis, 2022. godine, moći da identifikuje tu večito crnu brojku. Međutim, to se nije desilo zato što je korišćena ista metodologija u odnosu na 2011. godinu, što znači da je obuhvaćen svako ko je bio na evidenciji centara za socijalni rad. Pitanje je da li su stručni radnici u tom trenutku baš uveli osobu u kategoriju beskućništva ili u neku drugu kategoriju (recimo, ekstremnog siromaštva), tako da je ta brojka u odnosu na realno stanje smešna”, objašnjava sagovornica.
Dodaje da su „tako izostavljene osobe koje uopšte nemaju ličnu kartu pa nisu ni mogle da dođu do centara za socijalni rad” i naglašava da nije bilo terenskog rada.
„Samo u Beogradu najmanje 4.000 ljudi živi u situaciji beskućništva. U 2023. smo ih podržali 3.150, a u prvih devet meseci 2024. dodatnih 500. Hiljade su na ivici i dovoljan je otkaz na slabo plaćenom poslu da skliznu u njega”, navodi se na sajtu organizacije ADRA.
„Beskućništvo je društveni problem – ne problem pojedinca”
Dok građani neretko okreću glavu od ljudi u situaciji beskućništva u želji da im ne dosađuju, ili možda čak zbog nekog neobjašnjivog straha, često su nesvesni da takva sudbina nije nezamisliva ni za jednog čoveka.
Ispod sivila Brankovog mosta, gde „Drumodom” pomaže u obezbeđivanju osnovnih ljudskih potreba, Milena Blagojević apostrofira da je neophodno da se društvo otarasi pogrešnog uverenja.
„Razlozi za beskućništvo su uvek višestruki i mislim da bi trebalo da odustanemo od te maksime da je beskućništvo individualni problem. To je jedan veliki mit i stvara tolike predrasude, stigmu, diskriminaciju, autostigmu, da na kraju osoba možda i poveruje u sve to. Mi uvek zastupamo to da je beskućništvo društveni, sistemski problem. Toliko korisnika dolazi sa različitim razlozima u smislu da jednostavno više nisu radno sposobni, pa nisu imali da plate kiriju i ostali su na ulici. Zatim, to ide i do nekih porodičnih disfunkcionalnih odnosa i problema”, objašnjava sagovornica.
Poseban problem je beskućništvo mladih, koji sa 18 ili 26 godina izlaze iz domova za decu bez roditeljskog staranja.
„Sistem treba više da ih podrži u osamostaljivanju, u nekim ranijim periodima da ih pripremi za život. Razlozi mogu biti i bolesti zavisnosti, ulazak u neku problematičku vršnjačku grupu, neuspevanje da se osoba snađe za sopstvenu egzistenciju”, objašnjava sagovornica.
Kako pomoći „Drumodomu” u njegovoj misiji
„Uvek nam znači donacija u vidu neke garderobe. Započeli smo javnu kampanju, pa možda i podrška u vidu deljenja objava na društvenim mrežama, novčana donacija preko uplate na račun. Zatim, hrana, pa i predlozi i rešenja kojima možemo da doprinesemo”, navodi Milena Blagojević.
Nisu retke osobe koje nemaju bar jednu kesu sa očuvanom garderobom koju više ne nose, ili čekaju trenutak da se ta garderoba „vrati u modu”, pa i da smršaju, da se ugoje. Tako ta odložena garderoba uglavnom nikada ne doživi ponovnu upotrebu i skuplja prašinu, umesto da nekome olakša život. Zato, ne sakupljajte stvari koje ne nosite, već pomozite nekome. Sudbina korisnika „Drumodoma” nije fikcija, već moguć scenario za svakoga od nas.
Više o načinima pomoći „Drumodomu” saznajte na sajtu organizacije ADRA.
