Martovsko nedeljno jutro većinu ljudi asocira na duži san, kafu koja se ispija sporije nego inače. Nedeljni ručak u krugu porodice. Na predah, možda čišćenje kuće i, zasigurno, pripreme za novu radnu nedelju. Za članove Solidarne kuhinje, nedelja je dan koji se provodi u Solidarnoj kući, uz seckanje namirnica, kuvanje, druženje i miris sveže hrane koji se širi celom beogradskom ulicom.
Tekst i fotografije: Milica Mihajlović
Uz moto „Solidarnost, a ne milostinja”, neformalni kolektiv Solidarna kuhinja od aprila 2020. godine, svake srede, subote i nedelje od 16 časova Beograđanima deli besplatne obroke kod Vukovog spomenika.
„Podela je uvek. I kad su praznici, i kad je loše vreme. Nikad u poslednjih pet godina nije bila preskočena nijedna podela”, objašnjava Stevan Nestorović, koji je već četiri godine član Solidarne kuhinje.
Hijerarhija kao nepoželjan i nepotreban koncept
Dok kroz prozor posmatra seckanje kobasica u dvorištu Solidarne kuće, Nestorović objašnjava da u Solidarnoj kuhinji ne postoji hijerarhija.
„Nemamo pozicije moći, nemamo neke nezamenljive pozicije i to. Imamo radne grupe koje se bave svojom oblašću delovanja”, pojašnjava sagovornik, naslonjen na policu sa knjigama, u jednoj od soba Solidarne kuće.
Na jednom od njenih zidova je, simbolično, slika stisnute pesnice sa varjačom, koja dodatno dočarava princip jednakosti, a podseća i na simbol radničke borbe iz dvadesetog veka.
Stevan Nestorović navodi za eTrafiku da postoje radne grupe za logistiku, teren, medije, radna grupa za uključivanje ljudi, kao i za „Solidarno zajedno”. Dok sama imena gotovo svih radnih grupa govore o njihovoj delatnosti, nije tako očigledno šta podrazumeva naziv „Solidarno zajedno”.
„Mi nismo neka fina deca koja dele hranu”
„’Solidarno zajedno’ je događaj koji smo počeli da organizujemo pre dve-tri godine. Tada zajedno kuvamo sa ljudima koji dolaze po obrok. To se obično odvija napolju u nekom javnom prostoru. Bilo je na Kalemegdanu, Adi i još nekim mestima. Tada zajedno kuvamo i družimo se”, objašnjava sagovornik, dok drugi članovi Solidarne kuhinje već završavaju sa seckanjem kobasica.
„Na tim druženjima puštamo film, imamo muziku, ima društvenih igara, ima razgovora, ima svega. Tako gledamo da obrišemo tu, da kažem, granicu, odnosno razmišljanje da smo mi neka fina deca koja dele hranu i da smo na bilo koji način iznad onih koji tu hranu uzimaju”, kaže Stevan.
Dodaje da svi učestvuju u organizaciji takvih događaja.
„Kroz horizontalno organizovanje, svi postajemo deo tih okupljanja, i mi koji smo članovi Solidarne kuhinje, i ljudi koji dolaze po obrok. Traži se lokacija, radi se nabavka za taj događaj, zovu se ljudi, štampaju flajeri. Važno je da ljudi koji dolaze po obrok ne budu neki objekti, pasivni posmatrači, već aktivni učesnici. Naravno, niko ni na šta nije primoran, sve je na nivou dobre volje”, naglašava Stevan Nestorović.
Baš zbog principa jednakosti i horizontalnog organizovanja, odnosno organizovanja bez hijerarhijskih podela, sagovornik ističe da je važno ne nazivati ljude koji dolaze po obrok „korisnicima”.
„Kad kažemo ‘korisnici’, to bi značilo da pružamo neku uslugu i onda se opet, bar jezički, stavljamo u neke strukture koje su vertikalne. Upotrebom tog termina bi se odnosi između članova Solidarne kuhinje i ljudi koji dolaze po hranu drugačije shvatali. Mi ne proveravamo dokumenta, ne proveravamo da li je neko tu hranu ‘zaslužio’. Smatramo da je svako zaslužio obrok”, ističe Stevan Nestorović.
Kuva se i po drugim solidarnim kućama
Tokom posete eTrafike Solidarnoj kući, na iznenada jakom martovskom suncu, bilo je između petoro i desetoro članova Solidarne kuhinje. Svi su bili sinhronizovani i odgovorno obavljali svoje zadatke uz osmeh. Zbog sunčanog vremena, sastojci potrebni za kobasice sa pireom pripremali su se u dvorištu, uz razgovor i interne šale.
Sem u Solidarnoj kući, u kojoj se kuva nedeljom, kuće članova postaju solidarne kuhinje sredom i subotom.
„Ljudima koji kuvaju u svojoj kući obezbedimo namirnice, recept, kasnije ljudi koji su se prijavili da budu u ulozi vozača tog dana dođu po tu hranu”, objašnjava Stevan Nestorović.
Solidarna kuhinja finansira se isključivo putem donacija pojedinaca.
„To šta će biti na meniju određenog dana zavisi od finansijskog stanja, pošto se finansiramo isključivo od donacija pojedinaca. Ume da bude izazovno, pogotovo zbog inflacije, ali zbog ovakvog načina organizovanja uvek prebrodimo sve izazove”, kaže sagovornik.
„Više od 15 odsto građana priznaje da ne može da priušti meso ili ribu svakog drugog dana”, navodi Inicijativa za ekonomska i socijalna prava „A11” na svom sajtu i dodaje da je „minimalna potrošačka korpa u Srbiji, prema poslednjim podacima, 465 EUR, što je prevelik trošak i za one koji zaista primaju prosečnu platu” (koja iznosi oko 1.000 EUR, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za decembar 2025. godine).
Inicijativa „A11” u saopštenju od februara 2026. godine, naglašava da „usklađivanje iznosa novčane socijalne pomoći dva puta godišnje ne čini ni blizu dovoljno da se ljudima na margini pomogne, a budući da je iznos ove pomoći trenutno 11.919 dinara (100 evra) po pojedincu, pitanje je kako iko može da zadovolji najosnovnije životne potrebe”, navodi Inicijativa „A11”, uz napomenu da je „poslednje usklađivanje značilo povećanje iznosa novčane socijalne pomoći za tek 245 dinara (2 evra), što jedva pokriva dve litre mleka”.
Pored dvorišta i sobe sa knjigama, u kojoj je slika sa stisnutom pesnicom i varjačom, Solidarna kuća ima dobro organizovanu kuhinju, gde su precizno raspoređeni začini. U hodniku levo od kuhinje nalazi se polica na kojoj su poveće šerpe, koje čovek koji se ne bavi kulinarstvom može da vidi samo, verovatno, u studentskoj menzi. U blizini te police, nalazi se mala ostava za donacije, budući da građani, pored novca, doniraju i namirnice.
Dok kućom i dvorištem cirkulišu i hrana i ljudi, Aleksandar Vračarić, jedan od idejnih tvoraca i prvih članova Solidarne kuhinje, priseća se kako je sve izgledalo pre šest godina.
Solidarna kuhinja nastala spontano
„Organizaciji ‘Krov nad glavom’, koja pomaže ljudima koji imaju problema sa izvršiteljima, tokom pandemije virusa korona javljali su se ljudi koji su bili u potrebi i nas nekoliko se organizovalo – ne planski, nego čisto da pomognemo ljudima u toj situaciji”, priseća se Aleksandar Vračarić.
„Jedan drugar je bio kuvar, pa smo odlučili da kuvamo. Samo smo pozvali prijatelje koji su želeli da učestvuju”, kaže sagovornik.
Dodaje da je onima koji su se tada spontano okupili značilo što su imali prethodno aktivističko iskustvo.
„Pre toga smo učestvovali u studentskom pokretu od 2011. do 2014. godine. Većina ljudi koja se javila da učestvuje već je bila aktivna – ili u studentskom pokretu ili kao levičarski aktivisti, pa smo znali kako da se organizujemo”, navodi Vračarić.
U početku nije bilo Solidarne kuće, već se kuvalo samo po kućama članova, prema rečima našeg sagovornika.
„Bio je jak talas pandemije, nismo ni smeli da se okupljamo u većem broju. Tada mnogo ljudi nije imalo posao i bili smo entuzijastični. Mogli smo da radimo stvari koje su danas teške – na primer da sortiramo ogromne količine hrane kojoj ističe rok i svakodnevno je delimo”, priseća se Vračarić.
Nakon šest godina tokom kojih je dolazilo do različitih izazova, naš sagovornik kaže da ne planira da odustane od aktivizma u Solidarnoj kuhinji.
„Ideja od početka je bila da svako učestvuje koliko može – neko kuva jednom u dva ili tri meseca, neko češće. Tako kuhinja ne oduzima ceo privatni život. Naravno, bilo je problema s motivacijom. Entuzijazam s početka ne traje večno, ali ja mislim da je ispravno ovo raditi – i zato to radim”, odlučno objašnjava Aleksandar Vračarić.
Od pripreme obroka do Vukovog spomenika
Nakon posete Solidarnoj kući martovskog nedeljnog jutra, eTrafika je prisustvovala i podeli obroka jedne srede. Tada je na jelovniku bila boranija.
Podela obroka počinje u 16 časova kod Vukovog spomenika, iza kog je Park Ćirila i Metodija. Oko 15.45, red ljudi koji su došli po obrok postaje sve duži i pruža se u pravcu Studentskog restorana „Kralj Aleksandar I”, poznatijeg kao „Lola”.
Vreme postaje sve hladnije. Dok vetar počinje da duva, na klupama parka dostavljači hrane poznatih kompanija prave pauzu od napornog posla.
Pristižu članovi Solidarne kuhinje. Postavljaju sto, gde će biti poređani obroci, zapakovani u plastične posude. Ali, pre ređanja obroka, prvo treba proveriti da li ima dovoljno kašika, hleba i rukavica, kojima članovi Solidarne kuhinje odvajaju jednake količine hleba za svakog ko je došao po obrok. Prazne kese dugotrajnog hleba kasnije se koriste kao kese za smeće, ili za neku drugu namenu potrebnu ljudima koji su došli po obrok. Sve ima svoju svrhu. Sistem funkcioniše i bez hijerarhije, jer je svakom njegovom delu stalo da posao bude odrađen kvalitetno.
Članovi Solidarne kuhinje komentarišu da je te srede spremljeno 145 obroka. Dakle, sto četrdeset i pet porcija boranije. Saopštavaju okupljenima da će hrana malo da kasni zbog gužve u saobraćaju. Ništa čudno za Beograd.
Dok se stari znanci pozdravljaju, mladi par stidljivo prilazi aktivistima Solidarne kuhinje i proverava da li su na pravom mestu.
„Kada neko zakasni na podelu obroka, dam mu svoj”
Kada je boranija stigla sa zakašnjenjem, zbog uvek izazovnog beogradskog saobraćaja, počelo je deljenje obroka. Prednost su imali ljudi koji se služe štapom za hodanje.
„Možemo da popričamo odmah, ja ovo čuvam za večeru”, rekao je sagovornik koji želi da ostane anoniman, dok je podela hrane još uvek trajala.
Krupan stariji muškarac odložio je porciju boranije u svoj zeleni ceger i prisetio se prvih dana čekanja reda kod Vukovog spomenika.
„Prvi obrok sam uzeo pre jedno godinu dana, a čuo sam za Solidarnu kuhinju od komšije koji stanuje do mene”, navodi sagovornik
Kaže da je razlog uzimanja obroka niska penzija.
„Uzimam obroke zato što mi je penzija mala i ne mogu da podmirim finansijsko stanje za ceo mesec. Dok platim troškove, stanarinu, struju, porez, dok nešto kupim za hranu, nešto i za odeću, to ode brzo”, objašnjava.
Ističe da je veoma zadovoljan kvalitetom obroka.
„Da bi obrok bio kvalitetan, vi morate da unesete ljubav u to. Hvala ovoj omladini za sve što rade. Ti volonteri, to su uglavnom mlađi ljudi. Ne znam šta da kažem više, hvala im do neba”, govori nameštajući kapu.
„Kad vidim, kad procenim da je neko zakasnio i da nema, ja mu dam svoj obrok solidarno. Jer znam ljude koji dolaze ovde i znam one koji imaju veću problematiku od mene”, kaže sagovornik s osmehom.
Na pitanje kako održava pozitivni duh, koji ne može da prođe nezapaženo, odgovara da i kad je najteže, okrene brigu na veselje.
„Zapevam, pogledam izlog, nešto što ne mogu da kupim, a mislim kao da mogu da kupim, razumete. Samo prošetam Bulevarom Kralja Aleksandra, pogledam izloge, pogledam lepe žene, zapevam i meni je lepo. I toplo oko srca”, kroz smeh kaže gospodin sa zelenom kapom.
Reda za preuzimanje obroka više nema. Svi okupljeni preuzeli su svoju porciju boranije. Tim Solidarne kuhinje počistio je svoje redovno stanište, spakovao preostale rukavice i sto za hranu i razišao se, ali samo na kratko – jer obroci se dele tri puta nedeljno bez izuzetka, i tako već šest godina.